U Srbiji je u epicentru političke afere ponovo isti arhipelag anđeoskog imena – Britanska devičanska ostrva. Opet u interresnoj vezi sa gradonačelnikom Beograda.
Novinari antikorupcijskog portala KRIK otkrili su još jednu, četvrtu po redu, offshore kompaniju na ovim ostrvima sa koja je povezana sa Sinišom Malim.
Sagovornici RSE ocenjuju da bi, iako je poslovanje sa kompanijama registrovanim u egzotičnim poreskim rajevima legalno, Srbija morala kontrolisati poreklo novca koji sa tih destinacija ulazi i u njene privredne tokove.
Vlasništvo firme "Busby", četvrte kompanije sa kojom je povezan Siniša Mali, nepoznato je, ali je tri godine nakon osnivanja otvorila predstavništvo u Beogradu, a za direktora 2007. godine imenovana Marija Mali, supruga gradonačelnika Beograda. Samo mesac dana po osnivanju, beogradsko predstavništvo "Busby" je ugašeno, otkriva KRIK.
Gradonačelnik odbija da javnosti pruži informacije o tome čime se kompanija "Busby financial corp" bavi, a premijer Srbije Aleksandar Vučić, u svom maniru, priču o četvrtoj offshore kompaniji Malog odbacuje kao po potpuno "besmislenu", iako je, po sopstvenom priznanju, nije ni pročitao do kraja.
U prethodnim istraživanjima, novinari KRIK-a došli su do podataka o offshore kompanijama "Etham Invest & Finance Corp" i "Brigham Holding & Finance Inc.", koje su učestvovale u kupovini luksuznih apartmana u bugarskom letovalištu "Sveti Nikola" na Crnom moru. Istaživači ove mreže otkrili su i kompaniju "Alessio Investment Ltd.".
Tužilaštvo bi moralo hitno da istraži da li je gradonačelnik Beograda i dalje povezan sa četiri firme osnovane na offshore destinacijama, apeluje Saša Radulović, lider pokreta "Dosta je bilo".
Stevan Dojčinović
"Srbija, razume se, ne može da zabrani osnivanje firmi u offshore zonama i poslovanje preko njih. Najveće svetske firme posluju preko offshore kompanija, ali u osetljivim sferama privrede i drugih izuzetno važnih delatnosti ona treba da bude restriktivnija", kaže za RSE Stevan Dojčinović, osnivač KRIK-a, Mreže za istraživanje korupcije i kriminala.
Dojčinović se pita zašto se dozvoljava konstantna praksa da u privatizacionom procesu preduzeća kupuju nepoznati kupci sa offshore zona, a da država ne zna kome je prodala kapitalna preduzeća.
"Država mora do kraja insistirati na razotkrivanju pravog vlasnika, ali da se ne napravi podvala u smislu da kupac kao vlasnika prijavi nekog advokata, za koga se vrlo lako može utvrditi da je advokat, a da država prihvati da je vlasnik. Vi kao država ne možete da ukinete offshore zone, ali možete da branite neke stvari u svojoj zemlji i na neki način onemogućite da se u određenim oblastima posluje preko tih offshore destinacija i time spasite neka osetljiva polja i poslovne sfere u državi u kojima decidno želimo da znamo ko su vlasnici", upozorava Dojčinović.
Bagatelna kupovina
Kompanije registrovane u poreskim rajevima često se koriste za skrivanje pravog vlasnika, njegove imovine, a često služe za kriminalne aktivnosti, sakrivanje novčanih transakcija, pranje novca i izbegavanje poreza.
Takve firme posebno su pogubne po zemlje u razvoju, o čemu svedoči i nedavni podatak Ujedinjenih nacija da te zemlje svake godine gube najmanje 100 milijardi dolara potencijalnih poreskih prihoda zbog ulagača koji dolaze iz "poreskih rajeva"
Vlasnici blizu 1.400 preduzeća u Srbiji su firme ili ljudi iz zemalja poznatih po povoljnom poreskom sistemu, a iz najozloglašenijih poreskih rajeva, zemalja sa "crne liste" Evropske unije, potiču gazde oko 330 srpskih preduzeća.
Domaći biznismeni bliski vlastima preko offshore firmi, registrovanih na tuđe ime, od 2000. do 2011. godine kupovali su bagatelno preduzeća u Srbiji i na taj način iz zemlje izneli čak 51 milijardu dolara. Ovaj podatak je pre dve godine izneo Michael Hadson, urednik "Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo" iz Vašingtona.
Ilustracija
Za razliku od pljačkaške srpske privatizacije u kojoj su, uglavnom, domaći tajkuni iz Miloševićeve ere preko offshore firmi prethodno opljačkani novac građana Srbije oprali kroz kupovinu domaćih preduzeća, da bi ga onda ponovo izneli iz zemlje, u Poljskoj se to nije dogodilo.
Poslovni bonitet firmi koje su kupovale poljska preduzeća tamošnja državna agencija je proveravala temeljnije nego FBI, tako da skriveni offshore pljačkaši, špekulanti i kriminalci na poljske tendere nisu smeli ni da se jave. O tome svedoči i Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
"Poljaci nisu želeli da dopuste da njihove velike kompanije uđu u tu zonu gde ih kupuju takozvani anonimni vlasnici jer je rezon bio prodati kompanije i to onima koji će apsolutno nastaviti tu aktivnost ili nešto slično onom čime su se te kompanije bavile", navodi Đukić.
S obzirom na izuzetan značaj medija za demokratiju, posebno je pogubno to što ih u Srbiji kupuju offshore kompanije nepoznatih vlasnika, ističe Stevan Dojčinović.
"Mislim da je neprihvatljivo da država kao što je Srbija dozvoljava da se u nekim krupnim i osetljivim delatnostima, poput medijskog posla, posluje preko offshore firmi, a da se ne poznaje vlasnik, da, dakle, imate veliki medij u Srbiji za koji niko ne zna ko mu je vlasnik; može da nagađa, ali ne zna. Država tu može da uvede ograničenja, može da uvede zabrane da se advokati sa off-shore destinacija predstavljaju kao kupci, dok iza sebe sakrivaju pravog kupca", kaže Dojčinović.
Na to da je u Srbiji nemoguće saznati ko su vlasnici medija jer se oni obično kriju iza advokata koji predstavljaju njihove firme u offshore zonama, podseća i Jelisaveta Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije.
Miroslav Mišković
"Mi smo radili 2012. godine izveštaj o medijima i tada smo, primerice, pisali o 'Press-u'. Videli smo da je 'Press' vlasništvo neke kompanije sa Devičanskih ostrva, ali nismo znali čija je ta firma. Pokušali smo da uđemo u trag vlasniku, ali to je bilo nemoguće, da bi posle godinu-dve Miroslav Mišković sam rekao da je vlasnik 'Press-a'. Dakle, tako smo saznali, a sav naš prethodni trud je bio uzaludan. To nam se desilo i sa gospodinom Milanom Bekom. Za dve firme u 'Večernjim novostima', takođe offshore kompanije, nismo mogli da saznamo čije su, da bi gospodin Beko rekao sam da su to njegove firme. Offshore kompanije su nama zadavale ogroman problem. Za jedan običan 'Press', dakle, nismo mogli da utvrdimo čiji je; za 'Luku Beograd' smo jedva utvrdili da joj je vlasnik firma 'Worldfin', za 'Večernje novosti', kako rekoh, nismo mogli da utvrdimo vlasnika", podseća Jelisaveta Vasilić.
Kapitalne privatizacije u medijima
Netransparentnost vlasništva medija koja se postiže skrivanjem vlasnika iza offshore kompanija, koje predstavljaju advokatske kancelarije direktno onemogućava sprovođenje zakona o sprečavanju medijske koncentracije.
Ako se ne zna ko su vlasnici medija, kao što to u Srbiji ne znamo, ne može se znati ni da li je došlo do kršenja tog zakona, odnosno, do nedozvoljene medijske koncentracije.
U sferama u kojima dominira javni interes ne smeju se skrivati anonimni vlasnici iz offshore zona, kaže Đorđe Đukić.
"Institucije gde javni interes dominira i gde mora biti štićen jedino ispravno opredeljenje jeste da se mora znati krajnji vlasnik zbog mogućeg uticaja na institucije koje treba da brinu o javnom interesu. U pogledu vlasništva, čitava medijska sfera apsolutno mora biti uređena na taj način. Nadalje, delatnost obrazovanja, zdravstva, kulture – sve, dakle, što bitno oblikuje javni život jedne zemlje i utiče na formiranje njenog javnog mnenja, ne može biti prepušteno anonimnim centrima jer je to fatalno za celo društvo", ukazuje Đukić.
TV studio, ilustrativna fotografija
Kada se radilo na medijskim zakonima u Savetu za borbu protiv korupcije razmišljali su o tome da li bi Srbija smela da u zakon o medijima unese da offshore kompanije ne mogu biti budu vlasnici medija u Srbiji, kaže Jelisaveta Vasilić.
"U celom svetu offshore kompanije su priznate kao pravna lica, a ako bismo mi rekli da ta pravna lica ne mogu osnivati druga pravna lica – to bi bila diskriminacija, zato to nismo predložili. Dakle, iz offshore zone nismo mogli izaći nikako", ocenjuje Vasilić.
Stevan Dojčinović, pak, smatra da se ne sme dozvoliti da bude nepoznat vlasnik u nekim kapitalnim privatizacijama i medijima, te da zato država mora do kraja insistirati na razotkrivanju pravog vlasnika, a u nekim slučajevima je, kaže, čak opravdano da prema firmama sa offshore destinacija bude i restriktivna.
"U nekim poljima država može počiniti i diskriminaciju prema nekim od tih offshore firmi u odnosu na kompanije koje to nisu i, recimo, kad je u pitanju naplata stečaja ili čak učešće u javnim nabavkama. Možda zvuči radikalno, ali po meni je to u redu. Znate, koliko god privrednici branili offshore poslovanje kao legalno i legitimno, što ono u velikoj meri i jeste, sama činjenica da neko osniva firmu na offshore destinacijama, makar i u najbenignijoj od svih namera – da optimizuje porez, odnosno, da putem šeme od nekoliko firmi plaća manje poreza svojoj zemlji, već to samo po sebi nije baš potpuno legitimno; jer ono što ti radiš jeste samo to da izbegavaš da kod kuće platiš porez. Pošto ti to radiš, iako je potpuno legalno, nema nikakvog razloga da i država tebe ne diskriminiše", zaključuje Stevan Dojčinović.