Sindikati o zakonu o radu: Turbo kapitalizam preti radničkoj klasi

Okrugli sto Samostalnog sindikata i Nezavisnosti pod nazivom "Zakon o radu - reforma ili antireforma"

Novi zakon o radu ne sme proći, poručili su sindikati sa okupljanja u Beogradu. Kontroverzne zakonske izmene, koje vlast obrazlaže neophodnim reformama, sindikalaci vide kao katastrofu za radničku klasu i najavljuju burne proteste.

Masovna otpuštanja zaposlenih, duplo manje plate, pretvaranje radnika u obespravljene nadničare i vladavina turbo kapitalizma, ako je suditi po mišljenju sindikalnih lidera, čekaju građane Srbije kada na snagu stupi predloženi zakon o radu.

„Sve ovo što se radi nama liči na selidbu Bangladeša u ovaj deo sveta. Žele da povećaju profit uštedom na trasportu. Razmišljaju, što da vozimo patike iz Bangladeša kad možemo iz Srbije. Jeftinije je... Ali mi ovde to ne možemo da dozvolimo“, kaže Branislav Čanak, lider Sindikata Nezavisnost, opisujući moguće efekte novog zakona. Konačna odluka u vezi sa jednim od najvažnijih zakonskih rešenja čeka se u atmosferi bez javne rasprave pa su Samostalni sindikat i Nezavisnost, koji okupljaju najveći broj radnika, organizovali okrugli sto pod nazivom "Zakon o radu - reforma ili antireforma" uz učešće intelektualaca i aktuelnih političara.

Zagorka Golubović

Zagorka Golubović, nekadašnja profesorka sociologije rada, kaže da je na pomolu legalizacija kršenja ljudskih prava.

“Prema odredbama ovog zakona radnici su u težem položaju nego što su ikada bili. Svoje poslodavce moraju da shvate kao autoritarne gazde koje mogu da odlučuju o njihovom životu. Kako im oni odrede radno vreme, tako će im biti. Dakle neće raditi osam sati, već će morati da rade po deset, dvanaest, ili dvadeset sati…”

Pokušavajući da objasne zašto, kako kažu, novi zakon štiti poslodavce dok su obaveze i kazne samo za zaposlene, sindikalci su u pomoć pozvali i stručnjake koji su izneli jednostavnu tezu – neoliberalni ekonomski koncept beskompromisno se sprovodi preko leđa radnika.

Božo Drašković, iz Instituta ekonomskih nauka, smatra da je poslednjih petnaestak godina, pa i danas, u Srbiji na sceni savez vlada i krupnog kapitala.

“U okviru tog koncepta podešava se zakonska regulativa. Gura se voda na vodenicu uvećavanja profita za krupni kapital i velike vlasnike. Bilo bi pošteno da domaći političari pošteno javnosti kažu da to i to ne rade zbog navodnog razvoja, nego da maksimiziraju nečiju zaradu. Mi zapravo uništavamo sopstvenu ekonomiju i neka nam je bog u pomoći.”

Ocene stručnjaka i sindikalaca idu do mišljenja da se, pod plaštom reformi, Srbiji sprema neoliberalna hegemonija i sudbina ekonomske kolonije i da je poslednja linija odbrane ne dozvoliti da se donese predloženi zakon o radu.

Borko Stefanović, poslanik opozicione Demokratske stranke, podsećajući na izjavu ministra Ivice Dačića da može i da se žrtvuje na Terazijama ali da će zakon biti usvojen, kaže da je rešenje daleko jednostavnije.

Borko Stefanović

“Nema potrebe bilo ko da se spaljuje, dovoljno je samo u skupštini da glasa protiv. Ovaj zakon potvrđuje davno uspostavljeni savez tajkuna i vlasti. Promenjeni su samo akteri u vladi, ali su ljudi u tajkunskoj strukturi ostali isti.”

Uprkos tome što sindikati ponavljaju da je vlada gluva na njihove primedbe, vlast tvrdi da su upravo sa sindikatima zajednički usaglasila tri četvrtine stavki iz novog zakona o radu.

Zoran Babić, poslanik vladajuće Srpske napredne stranke, kaže da je novo rešenje u interesu svih građana.

“Neću da vam bacam prašinu u oči, i treba da znate da ni jedan zakon ne može da kaže da radnik ne može da bude otpušten. Vlada mora da poštuje i poslodavce, zato što u ovoj zemlji i oni žive i rade. Nadam se da će ovaj zakon biti deo kompromisa između poslodavaca, sindikata i vlade.”

Da će se do dogovora teško doći čini se nakon poslednjih istupa sindikalnih lidera, a pogotovu posle odučne najave da će pod njihovim vođstvom hiljade radnika izaći na ulice ako vlast na silu “progura” nova rešenja radnog zakonodavstva.

Sociolog Srećko Mihajlović zaključuje da tvrdoglavost da se sprovedu planirane promene ne bi bila pogubna samo za radnike već za čitavo društvo, jer bi budućnost bila daleko nesigurnija.

“Ako ovaj zakon prođe, natalitet će padati iz godine u godinu. Koji je to mlad čovek toliko hrabar da kaže da će imati decu bez obzira na sve. To bi bila ona vrsta hrabrosti koja se graniči sa ludošću.”