Za malobrojne meštane Senjskog rudnika, u kome se mrki ugalj kopa od 1853. godine, vreme kao da je stalo. U ovom rudarskom naselju kod Ćuprije nekada je živelo 1.500 ljudi, a danas samo 400, dok u školi u kojoj je pre pola veka bilo 300 đaka sada ih je samo osam.
U nekadašnjem rudarskom centru bivše Jugoslavije skoro da i nema mladih ljudi pa o životu u mestu koje se, zajedno sa svojim rudnikom mrkog uglja, polako gasi razgovaramo uglavnom sa starijim ljudima i ženema.
Jedan od njih je Marko Đaković koji je 1964. godine ovde došao iz Bosanske Dubice i odlučio da tu ostane. Nikada se nije pokajao zbog te odluke, a danas jedino žali za prošlim vremenima kada je rudnik radio punim kapacitetom, a rudari živeli srećno i dostojanstveno. Danas više nije tako.
“Ovde narod živi od prirode, uglja, drveta i pečuraka. Nekada se živelo mnogo bolje. Bilo je i posla i para, a sada nema ni posla ni para i najteže se živi od kada ja znam. Što je najgore, nema ni ljudi. Odselio se narod, mladi su otišli u okolne gradove. Škola u Senjskom rudniku je, kada sam ja došao ovde imala 300 đaka, a danas samo osam”, priča Đaković.
U vreme pprocvata rudnika u ovom naselju radili su rudari iz čitave Jugoslavije, a prema podacima iz Mesne kancelarije ovde je u slozi i miru živelo više od dvadeset različitih nacionalnosti. Ostali su samo oni najuporniji koji poput pekarke Lize Prekoli pokušavaju da prežive od svog rada.
“Živimo loše, da gore ne može biti. Verujte mi, ne možemo da zaradimo ni za parče hleba. Šta da vam kažem kada ovde nema ni naroda, a bez naroda nema ni života. Obaveze prema državi su velike. Niko me ne pita da li ja danas prodam 1.000 ili 100 hlebova. Porez mi je isti kao da radim u Beogradu”, kaže Prekoli.
I osamdesetšestogodišnja Milica Milenković, sa setom priča o gašenju rudarskog naselja i vremenu kada se od mrkog uglja sjajno živelo.
“Mesto je sada skoro opustelo, a ni narod više nije kao što je bio. Nekada je bila lepota živa. Družili smo se, posećivali, pomagali... Za sve je, sinko, bilo dobro. Bilo je namirnica, dobrog života, dobrog provoda, a sada svi beže iz rudnika. Nema više onog nekadašnjeg dobrog života", seća se starih dobrih vremena Milica Milenković.
Mladi odlaze
Stanojka Nikolić najviše žali zbog mladih koji su u potrazi za školomi poslom otišli u velike gradove. Iza njih je ostala velika praznina i ostareli rudari koji danas teško žive od svojih još teže zarađenih penzija.
“Sva omladina nam je otišla jer nema posla. Sve je ovde propalo. E, kako se nekada ovde živelo. Tako nisu živeli ni doktori, a sada se bedno živi. nekada smo imali sve. Bilo posla, gde god se okreneš mogao si da radiš. Bile odlične plate. Moj muž je 40 godina radio ovde u jami. Sada od penzije ne možemo da živimo jer moj muž ima penziju od 30.000 pa živi, ako možeš”, kaže naša sagovornica.
Marija Đokić je jedna od retkih mlađih žena koja živi u Senjskom rudniku, a radi u Ćupriji. Za razliku od od ostalih naših sagovornika ona smatra da život u ovom malom mestu, daleko od velikih gradova ima i svoje dobre strane.
“Za odrastanje dece ovde je mirnije nego u gradu. Znam po mom detetu da mu prija odrastanje u prirodi. Imamo kablovsku, internet... Malo je pusto, nema gde da se izađe. Ovde nema posla pa moram da putujem u Ćupriju, što je ponekad i naporno, pogotovu zimi”, priča Marija Đokić.
Nadu mladih da će njihovo mesto preživeti gašenje rudnika, u kome posle 160 godina eksploatacije ponestaje mrkog uglja, podgreva i namera opštine Despotovac da ovo mesto pretvori u industrijski muzej. U tome pomaže i Evropska unija koja je za očuvanje industrijskog nasleđa u najstarijem aktivnom rudniku u Srbiji već izdvojila 1,5 miliona evra. Dejan Nenadović, predsednik Opštine Despotovac veruje da upravo razvoj turizma otvara perspektivu ovog dela Srbije.
“Perspektiva naše opštine u budućnosti je baš u turizmu. Pored Senjskog rudnika, kolevke srpske industrijalizacije u kome će biti sagrađen industrijski muzej, imamo i izuzetne prirodne i istorijske bisere. Tu su Resavska pećina, manastir Manasija..., a sve to može da se mnogo bolje iskoristi u turističke svrhe”, zaključuje Nenadović.
U nekadašnjem rudarskom centru bivše Jugoslavije skoro da i nema mladih ljudi pa o životu u mestu koje se, zajedno sa svojim rudnikom mrkog uglja, polako gasi razgovaramo uglavnom sa starijim ljudima i ženema.
Jedan od njih je Marko Đaković koji je 1964. godine ovde došao iz Bosanske Dubice i odlučio da tu ostane. Nikada se nije pokajao zbog te odluke, a danas jedino žali za prošlim vremenima kada je rudnik radio punim kapacitetom, a rudari živeli srećno i dostojanstveno. Danas više nije tako.
“Ovde narod živi od prirode, uglja, drveta i pečuraka. Nekada se živelo mnogo bolje. Bilo je i posla i para, a sada nema ni posla ni para i najteže se živi od kada ja znam. Što je najgore, nema ni ljudi. Odselio se narod, mladi su otišli u okolne gradove. Škola u Senjskom rudniku je, kada sam ja došao ovde imala 300 đaka, a danas samo osam”, priča Đaković.
Marko Đaković i Liza Prekoli
U vreme pprocvata rudnika u ovom naselju radili su rudari iz čitave Jugoslavije, a prema podacima iz Mesne kancelarije ovde je u slozi i miru živelo više od dvadeset različitih nacionalnosti. Ostali su samo oni najuporniji koji poput pekarke Lize Prekoli pokušavaju da prežive od svog rada.
“Živimo loše, da gore ne može biti. Verujte mi, ne možemo da zaradimo ni za parče hleba. Šta da vam kažem kada ovde nema ni naroda, a bez naroda nema ni života. Obaveze prema državi su velike. Niko me ne pita da li ja danas prodam 1.000 ili 100 hlebova. Porez mi je isti kao da radim u Beogradu”, kaže Prekoli.
I osamdesetšestogodišnja Milica Milenković, sa setom priča o gašenju rudarskog naselja i vremenu kada se od mrkog uglja sjajno živelo.
“Mesto je sada skoro opustelo, a ni narod više nije kao što je bio. Nekada je bila lepota živa. Družili smo se, posećivali, pomagali... Za sve je, sinko, bilo dobro. Bilo je namirnica, dobrog života, dobrog provoda, a sada svi beže iz rudnika. Nema više onog nekadašnjeg dobrog života", seća se starih dobrih vremena Milica Milenković.
Mladi odlaze
Stanojka Nikolić najviše žali zbog mladih koji su u potrazi za školomi poslom otišli u velike gradove. Iza njih je ostala velika praznina i ostareli rudari koji danas teško žive od svojih još teže zarađenih penzija.
Stanojka Nikolić
“Sva omladina nam je otišla jer nema posla. Sve je ovde propalo. E, kako se nekada ovde živelo. Tako nisu živeli ni doktori, a sada se bedno živi. nekada smo imali sve. Bilo posla, gde god se okreneš mogao si da radiš. Bile odlične plate. Moj muž je 40 godina radio ovde u jami. Sada od penzije ne možemo da živimo jer moj muž ima penziju od 30.000 pa živi, ako možeš”, kaže naša sagovornica.
Marija Đokić je jedna od retkih mlađih žena koja živi u Senjskom rudniku, a radi u Ćupriji. Za razliku od od ostalih naših sagovornika ona smatra da život u ovom malom mestu, daleko od velikih gradova ima i svoje dobre strane.
“Za odrastanje dece ovde je mirnije nego u gradu. Znam po mom detetu da mu prija odrastanje u prirodi. Imamo kablovsku, internet... Malo je pusto, nema gde da se izađe. Ovde nema posla pa moram da putujem u Ćupriju, što je ponekad i naporno, pogotovu zimi”, priča Marija Đokić.
Nadu mladih da će njihovo mesto preživeti gašenje rudnika, u kome posle 160 godina eksploatacije ponestaje mrkog uglja, podgreva i namera opštine Despotovac da ovo mesto pretvori u industrijski muzej. U tome pomaže i Evropska unija koja je za očuvanje industrijskog nasleđa u najstarijem aktivnom rudniku u Srbiji već izdvojila 1,5 miliona evra. Dejan Nenadović, predsednik Opštine Despotovac veruje da upravo razvoj turizma otvara perspektivu ovog dela Srbije.
“Perspektiva naše opštine u budućnosti je baš u turizmu. Pored Senjskog rudnika, kolevke srpske industrijalizacije u kome će biti sagrađen industrijski muzej, imamo i izuzetne prirodne i istorijske bisere. Tu su Resavska pećina, manastir Manasija..., a sve to može da se mnogo bolje iskoristi u turističke svrhe”, zaključuje Nenadović.