Stefan Ivanović iz Bosne i Hercegovine dobitnik je priznanja “Mladi Evropljanin godine “ za 2011., na konkursu koji svake godine organizuje njemačka fondacija “Švarckopf”. Nagrada je namijenjena mladima od 18 do 26 godina i dodeljuje se za poseban angažman u unapređivanju razumijevanja među narodima i doprinos u evropskim integracijama.
Stefan je rođen je 1988. u Banjaluci, ali za sebe kaže da je građanin Evrope i svijeta. Ima iskustvo rada u evropskim institucijama i smatra da je za mlade ljude poseban kvalitet ukoliko imaju mogućnost studiranja ili bilo kakvog drugog sticanja znanja izvan svoje zemlje. Takođe se dokazao u humanitarnom radu, član je svjetske nevladine organizacije “Humanost u akciji”.
Ivanović: Jednostavno sam radio stvari koje volim, koje bih radio svejedno, i koje mislim da bi svako trebao raditi, a nagrada je onda došla spontano. Uloženo je tu dosta rada, truda, odricanja, ali – slagao bih vas kad bih rekao da je bilo teško. Duboko verujem da svako stvara svoj svet, ima svoju budućnost u rukama, bez obzira na okolnosti. Naravno, uvek je lakše ako postoji strast, entuzijazam, radoznalost. Konkretno, nagradu sam dobio nakon što sam nominovan od strane jedne profesorke iz Austrije, nakon čega sam otišao na intervju, i dobio sam nagradu. U obrazloženju, komisija je navela svu moju aktivnost vezanu za studentsku razmenu, za klubove na univerzitetu u kojima sam učestvovao, projekte na kojima sam radio, nešto malo nevladinih organizacija, kasnije i rad u Evropskom parlamentu, i sama moja tema studija – evropska politika, što je sve povezano. U svemu tome i sreća je isto bila veliki faktor. Ja sam upoznao jako puno divnih ljudi koji verovatno ovu nagradu zaslužuju i više od mene, ali ovaj put sam ja izabran. A nisam jedini koji zaslužuje tu nagradu.
Ivanović: To je sigurno za svakoga korak napred. Za mene lično je to više bio put ka nekoj svojoj slobodi. Naravno, ne mislim na materijalnu, fizičku slobodu, već na slobodu u smislu nezavisnosti, stvaranja intelektualnog kapaciteta pomoću iskustva i pomoću koga onda mogu da donosim neke svoje odluke koje su takve da mogu stati iza njih i reći da je to moja odluka. Obrazovanje je osnova svega, ali pored obrazovanja, takvo praktično iskustvo je krucijalno, jer živimo u jednom apsurdnom vremenu – nikada nije bilo više diploma, a manje znanja. Nikada nismo imali ovoliko informacija na samo jedan klik miša, a nikad nismo bili ovoliko selektivni i pristrasni u našem pristupu, ponašanju, razmišljanju, svemu. Tako je za mene taj rad, pored onog opipljivog dela, recimo, upoznavanja ljudi za koje nikad nisam ni sanjao da bih mogao da ih upoznam, držanja nekih velikih govora, čak sam objavio jednu stručnu analizu u koautorstvu sa članom Evropskog parlamenta – za mene je sve to značilo ustvari učvršćivanje ličnih stavova i razmišljanja, sistema vrednosti. Do toga se može stvarno doći samo angažovanjem i kroz lično iskustvo. Zato mislim da bi to, kako za mene, tako i za svakog drugog, značilo jako, jako puno.
Ivanović: Jedna analogija ovde može sve da objasni: koja voda je bistrija i zdravija? Ona koja je stajaća ili tekuća? Tu ima, naravno, izuzetaka, ali generalno, stagnacija nikad nije dobra. Izlaganjem sebe nečem drugačijem, novom, stičemo kapacitet da preispitamo neka duboko ukorenjena uverenja, zablude, mišljenja i postajemo više kritički i samokritički orijentisani, što mislim da je dobro, jer bez toga smo ništa, samo pioni. Znači, time se ustvari stiču individualna sloboda i nezavisnost, a zatim se to prenosi na ostatak društva. Kad pogledate kakva je situacija kod nas – nije baš tako divno, i naravno, teško je tu bilo koga okriviti, zbog okolnosti, ali opet, tu ima i dosta naše pasivnosti, straha, neznanja. U svakom slučaju, dijagnozu treba uspostaviti. Ako ćemo uspostaviti neku dijagnozu – prvo ćemo reći: prošlost se ne može izliječiti. To je, ustvari, rekla kraljica Elizabeta I. Pa onda – hajde da stvaramo budućnost. Ja kažem, kao minimalista i biheviorist istovremeno, verujem da društvo mora dati neki osnovni okvir za razvoj, ali opet, prava suštinska promena se dešava u glavi pojedinca. E, upravo ta putovanja, studiranje negde drugo, jednostavno, doživljavanje nečeg drugog, mogu to da promene.
Ivanović: Ja bih počeo s kraja tog pitanja. Naravno da mladi mogu doprineti, a više bih akcenat stavio na razumevanje sebe i sistema, nego na pomoć u tom procesu. Evo primera – '46. godine kada je Čerčil održao svoj čuveni govor u Cirihu o 'Sjedinjenim državama Evrope', Evropa je bila jedan opustošen duboko podeljen kontinent, gde je gotovo svaka zemlja ljubomorno i ponosno čuvala svoje mitove, istoriju, identitet... Onda se iz senke pojavio Žan Mone. Pogodite šta je stvorio. Stvorena je jedna unikatna struktura koja, šta god mi mislili o njoj, jer ona je i dan-danas daleko, daleko od nečeg savršenog – ali koja je doprinela miru i stabilnosti, koja je od šest članica došla do 27, evo, još malo pa 28, koja je od uske zone slobodne trgovine postala de facto politička unija. Čerčil jeste bio idealista, ali pre svega diplomata i pragmatista, i naravno, imao je svoje motive - strah od Sovjetskog Saveza, na primer. Ali, poenta je da je i javnost znala da ceni taj podvig. Ruku na srce, javnost se jako malo pitala sve do kraja šezdesetih godina, ali je razumela težak posleratni kontekst. To je moja poenta - dužni smo da shvatimo okolnosti i proces i da se, bez obzira da li smo pragmatisti ili idealisti, zapitamo koji su naši motivi, šta to ustvari Evropa pruža, šta želimo u svemu tome. I onda to i stvorimo. Da li je nama status quo prihvatljiv? Hoćemo u Evropu? Odlično! Još je daleko, naravno, ali moguće je. Ako pogledate severnu Afriku i Bliski Istok u zadnjih godinu i po dana – tu su mladi ljudi itekako puno uradili. Jer mi imamo uvek onakvu zemlju kakvu zaslužujemo. Stalno pričamo o kriminalu, korupciji, regresivnoj i neodgovornoj politici. E, pa ima nešto što je još gore od toga: akutna apatija, indiferentnost, lenjost, osećaj straha, bespomoćnosti. Koliko god bilo teško, mi ne smemo da pronalazimo opravdanje za to. Znači, znanje i aktivnost su jedini izlaz iz začaranog kruga. Upravo tim obrazovanjem postajemo jači, postajemo svoji, slobodni, gradimo političku kulturu, postajemo sposobni za građansku hrabrost - bezbroj je divnih primera – da donesemo odluku, da stanemo iza nje. Iskreno, moje mišljenje je da mesto Bosne i Hercegovine jeste u Evropskoj uniji. To ne možemo očekivati skoro, ali verujem da će se dogoditi.
Ivanović: To je jako, jako važno pitanje. Kad gledamo socio-psihološki, svako od nas je skup identiteta, njihovih percepcija i interakcija. Koliko god zvučalo kontradiktorno, mi svakim novim iskustvom, novim identitetom, ne gubimo ništa od starog, samo postajemo jači. Doduše, teret postaje malo veći, ali mi postajemo jači. To je ustvari isto pitanje čak i evropskih integracija. Imao sam priliku da upoznam premijera Luksemburga, Žan Kloda Junkera, koji je izjavio da moramo da zastanemo, da se vratimo nazad i da ponovo naučimo Evropljane da vole Evropu. Ja ipak ne bih išao tako daleko kao on, jer ljubav je ipak nešto drugačije, nešto lično i kompleksno, ali bih svakako rekao da mi zaslužujemo da imamo informacije, da imamo znanje o svemu i da na osnovu toga formiramo naša znanja, identitete i ostalo. Te generacije koje su živele posle Drugog svetskog rata znale su koliko je to bilo teško stvoriti, šta je postignuto, a mi to sada uzimamo zdravo za gotovo. Ali, mi na kraju odlučujemo sami, najbolje je ako bismo imali dovoljno znanja i dovoljno iskustva da donesemo najbolje odluke.
Ivanović: Završio sam Američki univerzitet u Bugarskoj, s tim da sam jedan deo studija proveo u Americi. Tu sam paralelno studirao međunarodne odnose i evropsku politiku i business administration, što je nešto sa fokusom na ljudske resurse i psihologiju. S obzirom da sam priveo kraju osnovne studije, plan mi je da pronađem dobar master program. U međuvremenu ću da radim i stvarno da pokušam da pronađem sam sebe i da odlučim kojim putem želim dalje, koji program želim da upišem, tako da mi predstoje neke velike odluke.
Stefan je rođen je 1988. u Banjaluci, ali za sebe kaže da je građanin Evrope i svijeta. Ima iskustvo rada u evropskim institucijama i smatra da je za mlade ljude poseban kvalitet ukoliko imaju mogućnost studiranja ili bilo kakvog drugog sticanja znanja izvan svoje zemlje. Takođe se dokazao u humanitarnom radu, član je svjetske nevladine organizacije “Humanost u akciji”.
RSE: Na koji način si i kakvim radom osvojio nagradu 'Evropljanin godine'?
Ivanović: Jednostavno sam radio stvari koje volim, koje bih radio svejedno, i koje mislim da bi svako trebao raditi, a nagrada je onda došla spontano. Uloženo je tu dosta rada, truda, odricanja, ali – slagao bih vas kad bih rekao da je bilo teško. Duboko verujem da svako stvara svoj svet, ima svoju budućnost u rukama, bez obzira na okolnosti. Naravno, uvek je lakše ako postoji strast, entuzijazam, radoznalost. Konkretno, nagradu sam dobio nakon što sam nominovan od strane jedne profesorke iz Austrije, nakon čega sam otišao na intervju, i dobio sam nagradu. U obrazloženju, komisija je navela svu moju aktivnost vezanu za studentsku razmenu, za klubove na univerzitetu u kojima sam učestvovao, projekte na kojima sam radio, nešto malo nevladinih organizacija, kasnije i rad u Evropskom parlamentu, i sama moja tema studija – evropska politika, što je sve povezano. U svemu tome i sreća je isto bila veliki faktor. Ja sam upoznao jako puno divnih ljudi koji verovatno ovu nagradu zaslužuju i više od mene, ali ovaj put sam ja izabran. A nisam jedini koji zaslužuje tu nagradu.
RSE: Bio si na praksi u institucijama Evropske unije, posebno u Evropskom parlamentu. Šta za tebe znači to iskustvo?
Ivanović: To je sigurno za svakoga korak napred. Za mene lično je to više bio put ka nekoj svojoj slobodi. Naravno, ne mislim na materijalnu, fizičku slobodu, već na slobodu u smislu nezavisnosti, stvaranja intelektualnog kapaciteta pomoću iskustva i pomoću koga onda mogu da donosim neke svoje odluke koje su takve da mogu stati iza njih i reći da je to moja odluka. Obrazovanje je osnova svega, ali pored obrazovanja, takvo praktično iskustvo je krucijalno, jer živimo u jednom apsurdnom vremenu – nikada nije bilo više diploma, a manje znanja. Nikada nismo imali ovoliko informacija na samo jedan klik miša, a nikad nismo bili ovoliko selektivni i pristrasni u našem pristupu, ponašanju, razmišljanju, svemu. Tako je za mene taj rad, pored onog opipljivog dela, recimo, upoznavanja ljudi za koje nikad nisam ni sanjao da bih mogao da ih upoznam, držanja nekih velikih govora, čak sam objavio jednu stručnu analizu u koautorstvu sa članom Evropskog parlamenta – za mene je sve to značilo ustvari učvršćivanje ličnih stavova i razmišljanja, sistema vrednosti. Do toga se može stvarno doći samo angažovanjem i kroz lično iskustvo. Zato mislim da bi to, kako za mene, tako i za svakog drugog, značilo jako, jako puno.
RSE: Koliko je važno za mlade ljude da putuju, da studiraju u drugim zemljama, da otvaraju nove vidike?
Ivanović: Jedna analogija ovde može sve da objasni: koja voda je bistrija i zdravija? Ona koja je stajaća ili tekuća? Tu ima, naravno, izuzetaka, ali generalno, stagnacija nikad nije dobra. Izlaganjem sebe nečem drugačijem, novom, stičemo kapacitet da preispitamo neka duboko ukorenjena uverenja, zablude, mišljenja i postajemo više kritički i samokritički orijentisani, što mislim da je dobro, jer bez toga smo ništa, samo pioni. Znači, time se ustvari stiču individualna sloboda i nezavisnost, a zatim se to prenosi na ostatak društva. Kad pogledate kakva je situacija kod nas – nije baš tako divno, i naravno, teško je tu bilo koga okriviti, zbog okolnosti, ali opet, tu ima i dosta naše pasivnosti, straha, neznanja. U svakom slučaju, dijagnozu treba uspostaviti. Ako ćemo uspostaviti neku dijagnozu – prvo ćemo reći: prošlost se ne može izliječiti. To je, ustvari, rekla kraljica Elizabeta I. Pa onda – hajde da stvaramo budućnost. Ja kažem, kao minimalista i biheviorist istovremeno, verujem da društvo mora dati neki osnovni okvir za razvoj, ali opet, prava suštinska promena se dešava u glavi pojedinca. E, upravo ta putovanja, studiranje negde drugo, jednostavno, doživljavanje nečeg drugog, mogu to da promene.
RSE: Kako vidiš proces evropskih integracija u Bosni i Hercegovini? Da li mladi mogu pomoći da se taj usporeni put ubrza?
Ivanović: Ja bih počeo s kraja tog pitanja. Naravno da mladi mogu doprineti, a više bih akcenat stavio na razumevanje sebe i sistema, nego na pomoć u tom procesu. Evo primera – '46. godine kada je Čerčil održao svoj čuveni govor u Cirihu o 'Sjedinjenim državama Evrope', Evropa je bila jedan opustošen duboko podeljen kontinent, gde je gotovo svaka zemlja ljubomorno i ponosno čuvala svoje mitove, istoriju, identitet... Onda se iz senke pojavio Žan Mone. Pogodite šta je stvorio. Stvorena je jedna unikatna struktura koja, šta god mi mislili o njoj, jer ona je i dan-danas daleko, daleko od nečeg savršenog – ali koja je doprinela miru i stabilnosti, koja je od šest članica došla do 27, evo, još malo pa 28, koja je od uske zone slobodne trgovine postala de facto politička unija. Čerčil jeste bio idealista, ali pre svega diplomata i pragmatista, i naravno, imao je svoje motive - strah od Sovjetskog Saveza, na primer. Ali, poenta je da je i javnost znala da ceni taj podvig. Ruku na srce, javnost se jako malo pitala sve do kraja šezdesetih godina, ali je razumela težak posleratni kontekst. To je moja poenta - dužni smo da shvatimo okolnosti i proces i da se, bez obzira da li smo pragmatisti ili idealisti, zapitamo koji su naši motivi, šta to ustvari Evropa pruža, šta želimo u svemu tome. I onda to i stvorimo. Da li je nama status quo prihvatljiv? Hoćemo u Evropu? Odlično! Još je daleko, naravno, ali moguće je. Ako pogledate severnu Afriku i Bliski Istok u zadnjih godinu i po dana – tu su mladi ljudi itekako puno uradili. Jer mi imamo uvek onakvu zemlju kakvu zaslužujemo. Stalno pričamo o kriminalu, korupciji, regresivnoj i neodgovornoj politici. E, pa ima nešto što je još gore od toga: akutna apatija, indiferentnost, lenjost, osećaj straha, bespomoćnosti. Koliko god bilo teško, mi ne smemo da pronalazimo opravdanje za to. Znači, znanje i aktivnost su jedini izlaz iz začaranog kruga. Upravo tim obrazovanjem postajemo jači, postajemo svoji, slobodni, gradimo političku kulturu, postajemo sposobni za građansku hrabrost - bezbroj je divnih primera – da donesemo odluku, da stanemo iza nje. Iskreno, moje mišljenje je da mesto Bosne i Hercegovine jeste u Evropskoj uniji. To ne možemo očekivati skoro, ali verujem da će se dogoditi.
RSE: Rođen si u Banjaluci, ali kažeš da je Evropa tvoja domovina.
Ivanović: To je jako, jako važno pitanje. Kad gledamo socio-psihološki, svako od nas je skup identiteta, njihovih percepcija i interakcija. Koliko god zvučalo kontradiktorno, mi svakim novim iskustvom, novim identitetom, ne gubimo ništa od starog, samo postajemo jači. Doduše, teret postaje malo veći, ali mi postajemo jači. To je ustvari isto pitanje čak i evropskih integracija. Imao sam priliku da upoznam premijera Luksemburga, Žan Kloda Junkera, koji je izjavio da moramo da zastanemo, da se vratimo nazad i da ponovo naučimo Evropljane da vole Evropu. Ja ipak ne bih išao tako daleko kao on, jer ljubav je ipak nešto drugačije, nešto lično i kompleksno, ali bih svakako rekao da mi zaslužujemo da imamo informacije, da imamo znanje o svemu i da na osnovu toga formiramo naša znanja, identitete i ostalo. Te generacije koje su živele posle Drugog svetskog rata znale su koliko je to bilo teško stvoriti, šta je postignuto, a mi to sada uzimamo zdravo za gotovo. Ali, mi na kraju odlučujemo sami, najbolje je ako bismo imali dovoljno znanja i dovoljno iskustva da donesemo najbolje odluke.
RSE: Šta si studirao i kakvi su ti planovi za novu školsku godinu?
Ivanović: Završio sam Američki univerzitet u Bugarskoj, s tim da sam jedan deo studija proveo u Americi. Tu sam paralelno studirao međunarodne odnose i evropsku politiku i business administration, što je nešto sa fokusom na ljudske resurse i psihologiju. S obzirom da sam priveo kraju osnovne studije, plan mi je da pronađem dobar master program. U međuvremenu ću da radim i stvarno da pokušam da pronađem sam sebe i da odlučim kojim putem želim dalje, koji program želim da upišem, tako da mi predstoje neke velike odluke.