Marko Savković, programski direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost, za 'Zašto?‘ komentariše zašto Srbija ne ukida stanje najviše borbene gotovosti, o čemu je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić odluku donio nakon subotnje posjete predsjednika Kosova Hašima Tačija sjeveru Kosova i vještačkom jezeru i hidrocentrali Gazivode uz osiguranje specijalnih policijskih jedinca ROSU.
- Narativ
Jedan deo priče, onaj ‘kosovski’, je jasan - predsedniku Tačiju je bilo potrebno "nešto" kako bi skrenuo pažnju sa dešavanja u Prištini, gde je otpor njegovoj inicijativi za razgraničenje sa Srbijom, (šta god ona značila na kraju) od početka snažan.
Ne smemo pritom zaboraviti da je predsednik Vučić, prilikom nedavne posete Kosovu, bio na jezeru ‘Gazivode’, i da je ovo jezero - nesporno važno - postalo svojevrsni simbol, možda čak i najopipljiviji, borbe za to ‘nešto’ što bi Srbija morala dobiti za pristanak na dogovor i to je bio narativ korišćen tokom avgusta-septembra ove godine.
- Konflikt
Teško je oceniti šta u kontekstu Kosova znači podizanje borbene gotovosti. Jedinice koje se nalaze uz administrativnu liniju spadaju u najopremljenije i najobučenije, tako je od početka, još od režima kopnene zone bezbednosti.
To opet ne znači da je ‘upad na Kosovo’, kako je juče-prekjuče ‘najavljivao’ jedan od beogradskih tabloida, realističan scenario.
Ja verujem da je ulazak bilo čijih oružanih snaga na Kosovo moguć samo kao rezultat prethodnog dogovora sa ‘ključnim akterima’, a pre svih NATO i SAD.
Opravdano je pitati do koje mere bi borbena gotovost jedne male zemlje morala da se podigne kako bi, i to drugi put nakon manje od 20 godina, ušla u konflikt sa najmoćnijim savezom na svetu.
- Poruka
Treba biti, međutim, pošten pa reći da je moguće zamisliti i drugačiji scenario - onaj u kome snage bezbednosti u Prištini silom pokušaju nametnuti, recimo, upravu koja nije 'srpska', i ove stavljam navodnike jer se ovde ne radi o etničkoj pripadnosti, već tome ko ima kontrolu, kom se gradu odgovara za postupanje.
Jako je zanimljivo spekulisati šta bi se tada desilo, odnosno da li bi KFOR intervenisao i to sprečio.
Imali smo situaciju u martu koja je lako mogla da eskalira, it bez bez obzira na ocene kako je sve ‘pripremljeno’, ‘simulirano’, itd.
Da li bi Srbija tada morala da reaguje, kako bi zaštitila nešto što smatra svojim resursom? Ili bi se obratila međunarodnoj zajednici, recimo EU, koju je za vikend oštro kritikovala, budući da je uobičajena poruka koju Evropska unija i Evropska komisija šalju ona o ‘obostranoj uzdržanosti’.
- Udarne vesti
Ja mislim da ovde se upućuje poruka domaćoj javnosti i javnosti u regionu, dakle onoj javnosti koja razume jezik.
Meni je u tom smislu interesantno kako su pojedini regionalni mediji, pre svih N1 ali i Al Jazeera, a zatim i Hrvatska televizija radio-televizija izvestili.
Za njih je ovo što se dešavalo na jezeru Gazivode ovog vikenda bila jedna od udarnih vesti.
- Indikacija
Ne mislim da je tako sa stranom publikom, do nje se može doći, odnosno do njene pažnje, samo ako je ozbiljnija eskalacija u pitanju, kao što je recimo bilo sa slučajem onog voza 2017, odnosno slučaja Đurić u martu 2018.
Do te publike, mi iz ovog regiona možemo da dođemo samo ako je ozbiljna, ozbiljna, eskalacija u pitanju, maltene ako dođemo na korak od konflikta, jedino u tim situacijama.
Ja ne vidim kako drugačije, žalosno je što je tako, bilo bi bolje da možemo dospeti do njihove pažnje dobrim vestima, pozitivnim vestima.
Ali evo imamo sada i ovaj referendum u Makedoniji koji je na kraju krajeva ostao nekako nedorečen, pa i to je indikator Opet vest koja dolazi iz ovog regiona nije do kraja pozitivna vest.
Ne mislim da kraju da je ovo skretanje pažnje sa drugih problema. Više je jedan vrsta indikacije da od tog glasno najavljivanog konačnog dogovora ove godine nema ništa.