Javni servis je i dalje moja stvar, koliko je bila i kada sam radila u Radio-televiziji Vojvodine (RTV) – kaže u Intervjuu nedelje RSE Sanja Kljajić, novinarka i aktivistkinja Pokreta "Podrži RTV". Ona je prethodnih dana dala otkaz na RTV-u zbog, kako je navela, "cenzure koja se, na RTV-u sprovodi u poslednja tri meseca".
Svaka priča koju smo radili bila je zapravo borba za svaku rečenicu, za svaku izjavu, za svaki off koji smo napisali, ispričala nam je Sanja Kljajić.
Za prilog o tome kako se finansiraju mediji u Srbiji, što je bio izveštaj koji su uradila medijska udruženja, u kući su joj rekli da "napada direktno državu".
Ona kaže da postoje ostrvca medijskih sloboda u pojedinim opštinama u Vojvodini, te da priča oko pokreta "Podrži RTV" nije gotova.
RSE: Od trenutka smena u Radio-televiziji Vojvodine govorili ste "Mi ne idemo sa javnog servisa. Mi ćemo braniti naše institucije". Ipak ste dali otkaz, navodeći cenzuru kao razlog. Kada ste donosili tu odluku, koji je to osećaj bio, ne mogu više, ili ne pristajem?
Kljajić: I jedno i drugo. Zato što ne želim da pristajem da radim i da učestvujem u pravljenju takvog programa, kakav je. Zaista, ne mogu više, tri meseca mi to već trpimo. Ne mogu da kažem da smo odustali od borbe i od tih institucija, samo ću to ovoga puta raditi sa neke druge strane. I dalje ćemo pratiti. Mi novinari javnog servisa smo pokrenuli priču o javnom servisu jer smo direktno to osetili na svojoj koži. Mislim da svi ljudi, koji su se pojavljivali prethodnih meseci na ulici, shvataju koliko je javni servis njihovo pitanje.
Tako je javni servis i dalje moja stvar, koliko je bila i kada sam na njemu radila, ali da učestvujem u takvom programu, kakav RTV pravi poslednja tri meseca, to zaista, niti želim više da radim, niti mogu, niti mi profesionalni principi to dozvoljavaju.
Protest podrške RTV-u, Novi Sad, 4. jul 2016.
RSE: Znači otkaz ne znači da ste digli ruke, a kap koja je prelila čašu, kako ste rekli, bio je zahtev da napravite priču da u Srbiji ima posla, ali da ljudi neće da rade. Umesto toga, vi ste napravili priču o kršenju radničkih i ljudskih prava u fabrikama koje su otvorili strani investitori, uz izdašnu pomoć države. Ona nije emitovana i nestala je. Ko to uz pomoć medija pokušava da fabrikuje stvarnost?
Kljajić: To bih, zapravo, i ja volela da znam. Ono što znam jeste ko su ljudi u našoj kući koji to rade. Verujem da oni izvršavaju određena naređenja, možda čak i ona naređenja koja im nisu direktno data, nego se oni osećaju pozvanim da fabrikuju stvarnost, onakvu kakvu bi oni voleli da vide u Srbiji. Svi bismo voleli da ta stvarnost zaista i jeste takva, međutim, ona nije. Mi imamo dužnost da o tome govorimo. U tome i jeste problem.
I zato, tog momenta, kada su mi rekli da uradim tu priču, zaista sam bila jako zbunjena i nisam u trenutku znala šta da radim sa tim. Do sada, sve priče koje smo dobijali i sve zadatke koje smo dobijali, na neki način smo pokušavali da uradimo. Nekoliko dana pre toga sam uradila priču o tome u kakvom je stanju privreda u Vojvodini.
Da, iskoristila sam izjave dopisnika koji kažu da se otvaraju fabrike, da je u određenim regijama nezaposlenost u padu, da raste izvoz. To je sve u redu. Možda su to sve statistički podaci, ali sam našla način da nekako provučem ipak i tu priču o tome da to nije situacija u celoj Vojvodini i da statistika ne znači da se životni standard povećao. Zaista, u toj situaciji kada vam neko kaže "napravi priču da posla ima i uzmi kao primere menadžere fabrika, u kojima ljudi padaju u nesvest", zaista nemam drugi izbor, nego da kažem da to ne mogu.
Ploča ispred ulaza u RTV, Novi Sad
RSE: "Svaki dan je borba", tako ste na jednom mestu opisali rad u Radio-televiziji Vojvodine u poslednja tri meseca, otkako je Upravni odbor smenio direktora programa, potom 14 urednika i voditelja dnevnih i informativnih emisija. Kako izgleda ta borba?
Kljajić: Ta borba se odvija na više nivoa. Prvi nivo jeste nas, koji jesmo u toj grupi ljudi koja je potpisala prvo i drugo pismo, koji su organizovali te proteste i na njima govorili. Koji na sve načine pokušavaju da pokažu da javni servis nije ovo što oni u ovom trenutku pokušavaju da naprave.
Drugi nivo borbe jeste sa kolegama koji su pristali, iz ovih ili onih razloga na to sve. Ljudski je razumeti ih, ali profesionalno, zaista ne mogu da se složim sa tim, niti da ih razumem.
Treći nivo je sa urednicima, odnosno sa tim novim rukovodstvom, odnosno starim rukovodstvom. Ti ljudi su godinama u kući. Po njima je ta kuća bila prepoznata kao loš primer novinarstva.
Ta borba se odvija i na nivou međuljudskih odnosa sa sve te tri grupe ljudi. Mi smo to svi jako teško podnosili i preživljavali u protekla tri meseca.
A drugi nivo jeste borba za svaku od priča koju nam daju. Prvih mesec dana nas jesu slali na terene i jesu nam davali nekakve teme. Pravili smo izveštaje po agencijama sa nekih događaja koji su u Beogradu jer kolege u Beogradu više nisu slali na te događaje. Radila sam priču o tome kako se finansiraju mediji u Srbiji, što je bio izveštaj koji su uradila medijska udruženja, dakle govorimo na osnovu činjenica, a ne na osnovu procene analitičara i medijskih radnika, kada sam se vratila, prvo su mi rekli da taj prilog "napada direktno državu, u čemu je moj problem i od kada se novinari toliko razumeju u politiku". I svaka ta priča je bila zapravo borba za svaku rečenicu, za svaki sinhron, za svaku izjavu, za svaki off koji smo napisali.
Mesec dana kasnije su oni shvatili da je bolje da nas ni ne šalju na te terene, tako da je zapravo najveće mučenje bilo sedeti u redakciji mesec ili dva i ne raditi ništa. Atmosfera je i dalje bila identična i dalje smo gledali taj program koji tek tada nije ličio ni na šta. Bilo je teško sve to podnositi.
RSE: Nekako mi se čini, od tih smena pre tri meseca, da se najčešće provlači ta rečenica ovo je nešto što napada državu?
Kljajić: Zapravo da jer su svaku priču, koju smo radili, poslednja tri meseca, a koju smo pokušali da uradimo profesionalno, oni shvatili kao atak na državu, a da ne govorimo o tome da su, gostujući u drugim medijima ili pišući komentare za dnevne listove, navodili kako je ranije Radio-televizija Vojvodine imala antidržavne dnevnike. Čak je kao primer navedeno to zašto je u Dnevniku u pet RTV-a, u momentu kada premijer Srbije u Kini potpisuje važan državni sporazum, glavna tema zemljoradnici koji su izašli na ulice i traktorima blokirali puteve.
Recite mi Vi, kao koleginica, šta je od ta dva događaja važnije, pogotovo šta je važnije za Vojvodinu u tom trenutku? Zaista ne vidim ništa antidržavno u tome. Mi smo samo radili svoj posao, onako kako bi trebalo, u uslovima koji nisu ni malo na zavidnom nivou.
Cenzura, ilustracija
RSE: Vlast nas svakodnevno ubeđuje da nema cenzure. Čitajući Vaše intervjue, shvatila sam da na RTV-u postoji osoba koja je praktično cenzor?
Kljajić: Da postoji. Postoji, ja bih rekla, više njih. Neke od tih osoba su i u proteklih godinu dana bile u rukovodstvu, samo nisu imale pravo glasa i njihovi komentari nisu stizali do nas. Sada je ta osoba, šef centralnog deska, Budimir Marković, došao u poziciju gde je on taj koji može o nečemu da odlučuje. On to pravo apsolutno koristi. Daje sebi za pravo da novinarima, pozivima na individualne razgovore, kaže na koji način bi trebalo da postave pitanje, kome, kada i kako bi naš prilog trebalo da izgleda na kraju. Ja ne znam šta je to drugo nego cenzura.
RSE: Ko je taj čovek, ko je njega postavio?
Kljajić: To bih i ja volela da znam. Na koji način je on došao u novu postavku stvari i u novooformljeni centralni desk i na koji način je došao na čelo tog centralnog deska, zaista ne znam. Tek poslednjih meseci slušamo o tome na koji način je on komentarisao naše izveštavanje, posebno koleginice koja je izveštavala iz Srebrenice. Koliko je kritikovao način na koji je ona izveštavala, samo zbog toga što je imala, po pravilima profesije, i jednu i drugu stranu i što se trudila da prikaže sliku onakvom kakva jeste, a ne kako on zamišlja da bi trebalo da se bavi novinarstvom.
Zapravo, ono što je najinteresantnije u celoj toj priči, svi ti ljudi, koji sada sebi daju za pravo da govore o našem radu u proteklih nekoliko godina i koji sada odlučuju o programu, ovakav kakav je, su ljudi koji nemaju profesionalnog kredibiliteta i koji nemaju karijeru koja bi nama poslužila za primer kako bi trebalo da se bavimo medijima.
Podsetiću samo na to da je v.d. glavna i odgovorna urednica u ovom trenutku, Nada Kalkan, koja i te kako ističe kako je ona bila smenjena tokom devedesetih godina zato što je bila ekstremnija od Slobodana Miloševića u nekom trenutku. Mislim da to već dovoljno govori o tome kakvo mi uredništvo danas imamo.
RSE: Predsednik vojvođanske Vlade, Igor Mirović, kaže da niko nije došao sa strane, iz redova članova ili simpatizera bilo koje političke stranke, već da su na vodeće pozicije postavljeni ljudi iz te kuće. Izgleda da samim tim on smatra da tu nema problema, ali iz ovoga što pričate je očito u čemu je problem.
Kljajić: Da, ali Igor Mirović ističe i nekoliko stvari koje nisu tačne za početak, a to je da tu nije bilo nikakvih smena, nego da je rukovodstvu istekao mandat, što nije tačno. Slobodan Arežina je izabran prošle godine, dakle, njemu nije nikako mogao da istekne mandat za godinu dana. Njega su smenili. Potom je ostatak menadžmenta dao ostavke, da bi onda kompletno uredništvo bilo smenjeno, koji nisu izabrani ni na kakav mandat, niti mandat postoji. To nisu političke funkcije, oni su ljudi koji proizvode program i koji su odgovorni za određene emisije, određenog dana, čak ne ni konstantno.
Slažem se sa tim da ljudi nisu dovedeni sa strane, u smislu da novi ljudi nisu zaposleni još uvek, ali to ne znači da to nisu ljudi koji su sedeli sve vreme, ja slobodno mogu da kažem, u takozvanim sobama za promene jer to su ljudi koji su sedeli po nekakvim kancelarijama i nisu radili ništa. Koji su se vređali kada ih stavite na raspored i kada im date radni zadatak. Oni nisu dolazili na posao. Naša trenutna direktorka programa, Slavica Subotić Braun, je reporterka od kada sam ja tu. Prvih godinu dana nisam znala kako ona izgleda, iako je svakog dana bila na istom rasporedu na kom sam bila i ja.
Sanja Kljajić u beogradskom studiju RSE, avgust 2016.
RSE: Da napravimo paralelu. Ova situacija sa medijima i upliv vlasti u medije, preko kontrole medija, nije počela sa dolaskom Srpske napredne stranke (SNS) na vlast, počela je sa Demokratskom strankom (DS). Kako je izgledalo raditi na RTV-u u vreme kada je DS bio na vlasti u pokrajini?
Kljajić: Ono u čemu je bitna razlika, u odnosu na to kako je bilo nekada i kako je danas i kako su izgledali dnevnici nekada, a kako izgledaju danas, jeste u tome da je prvih nekoliko minuta Dnevnika u pet, ako to gledamo kao na našu centralnu i najvažniju dnevnu informativnu emisiju, bilo rezervisano, osim u pojedinim situacijama, za dnevno-političke događaje, za poruke koje su slali politički funkcioneri sa svih nivoa vlasti. Nije bilo bitno da li se radi o republici, pokrajini ili gradu, ili čak nekoj drugoj opštini u Vojvodini.
Razlika je u tome što smo mi ostatak dnevnika ipak imali za sebe. Kada kažem za sebe, mislim na teme koje su bile aktuelne, koje smo mi prepoznavali kao važne teme, koje su bile rezultat naših medijskih inicijativa. One nisu uvek dolazile od novinara, one su dolazile, vrlo često, od urednika i sa kolegijuma na kome su oni raspravljali o tome šta je bilo aktuelno prethodnih dana i šta se pojavilo kao problem, pogotovo, da li su nas građani zvali i na nešto se žalili. Svi ti problemi su se pojavljivali i zauzimali prva mesta u gradskim hronikama, poput jutarnjeg programa i Razglednica.
Onoga dana kada je to uredništvo smenjeno, mislim da su mogli da sačekaju barem koji dan više, ali nisu, istog tog dana je i gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević, bio glavna tema u Razglednicama. Kada razgovarate sa nekim ranijim urednicima Razglednica, dakle do tih smena, reći će vam koliko su se oni borili, to uopšte nije bilo jednostavno, da gradonačelnik ne bude prva tema. Oni su godinama radili na tome, pokušavali da objasne zbog čega i nekako, korak po korak, došli do toga. Ovo je samo pokazatelj koliko sav taj višegodišnji trud može u jednom danu da padne u vodu.
RSE: Da li danas imate podršku kolega iz Radio-televizije Srbije (RTS)?
Kljajić: Oni se kao kolege iz RTS-a nisu oglašavali, iako smo čuli da trpe gotovo jednake pritiske, samo na njih nisu krenuli đonom, kao na nas. Volela bih da je njihova reakcija bila jasnija, da su istupili i kao kolege novinari i kao kolege sa javnog servisa. Žao mi je što na RTS-u, kolege ili menadžment, ne shvataju da pitanje RTV-a nije samo pitanje pokrajinskog javnog servisa, niti je pitanje svakoga od nas ko je tamo radio, to je pitanje javnog servisa, na prvom mestu, a potom i pitanje slobode medija.
Zgrada RTS-a, Beograd
RSE: Kakva je medijska situacija u Vojvodini? Šta je sa ostalim medijima?
Kljajić: U vrlo teškoj su situaciji, kao i mediji širom Srbije. Zapravo, nakon RTV-a, mi nemamo više ni jedan medij koji pokriva Vojvodinu, ukoliko govorimo o televiziji. Postoje ostrvca medijskih sloboda u pojedinim opštinama. U Novom Sadu postoji Vojvođanski istraživački centar, VOICE, koji je nedavno, pre nešto više od godinu dana, oformljen. Pokušava da pokrije sve te teme koje su važne i o kojima, na lokalnom nivou, ne da neće niko da piše, nego nema više niko da piše. Svi smo svedoci toga šta se desilo sa medijima koji su privatizovani.
RSE: Kao neko ko je iskusio cenzuru na svojoj koži, a koje po tehničkom i budućem premijeru, Aleksandru Vučiću, ali i resornom ministru Ivanu Tasovcu, zapravo nema, šta biste rekli na ideju ljudi iz partije Aleksandra Vučića da izložbom tekstova iz dela medija, koji nisu podložni kontroli, dokažu da cenzure nema?
Kljajić: To za početak nije nikakav dokaz. Oni su izvukli određene medije i vrlo jasno ih targetirali, što je prvi problem u celoj toj izložbi. Naravno da oni, kao i bilo ko drugi u ovoj državi, imaju pravo da prave izložbe. Ali način na koji se tretira jedna takva izložba i način na koji je ona postavljena, nije prvi primer koji imamo, ne samo u istoriji ovog regiona, nego i u široj evropskoj istoriji. To može svima da nam se obije o glavu. Ono što je meni strašnije, od načina na koji je vladajuća stranka to predstavila, je način na koji su mediji o tome izveštavali. Neke kolege su odlazile na tu izložbu i sa nje su izveštavale kao sa obične izložbe, bez kritičkog odnosa prema tome.
Dakle, veći mi je problem u tome kakva je slika stvorena o toj izložbi, nego to što su oni izložbu, kao takvu, napravili. Mogli smo, da smo zaista bili solidarni, što sam smatrala proteklih meseci, a ipak se pokazalo da nismo, da pišemo o njoj kritički. Postoje kolege koje će o tome izvestiti na uobičajen način, što apsolutno nije smelo da se dogodi.
RSE: Kao neko ko je radio u javnom servisu, kako ste doživeli poruku premijera Aleksandra Vučića da neće gostovati na javnim servisima, ni na RTS-u, ni na RTV-u?
Kljajić: Jednom sam rekla da smatram da je ta izjava zaista skandalozna. Iza toga i dalje stojim. To pre svega pokazuje opet to targetiranje medija i njegov izbor sa kim će da razgovara, a sa kim neće.
Aleksandar Vučić
Sa druge strane, premijer Srbije očigledno ne razume da on ima obavezu da gostuje na javnom servisu, kao što mi imamo obavezu prema građanima, koji taj javni servis finansiraju. Dakle, on tu ima dvostruku obavezu, sa jedne strane prema nama, koje građani direktno plaćaju putem pretplate, sa druge strane prema nama koje finansira budžetom, koji opet pune građani Srbije. I mora da dođe i odgovara na naša pitanja. Ne može večito da odlazi u medije gde mu neće postavljati neprijatna pitanja ili će mu postaviti dogovorena neprijatna pitanja. On zaista mora da shvati da mora da dolazi i da odgovara na pitanja novinara.
RSE: Da li ste Vi kao novinar, i svi vi okupljeni u pokretu "Podrži RTV", očekivali podršku od resornog ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca koga, čini mi se, najviše iritira priča da postoji cenzura u medijima?
Kljajić: Mi smo podršku tražili od svih, u smislu da smo im slali zahteve koje smo poslali Upravnom odboru. Poslali smo ih i Narodnoj skupštini i resornom ministarstvu i Regulatornom telu za elektronske medije. Ni od koga od njih mi nismo dobili odgovor. Odgovore smo dobili jedino od međunarodnih institucija, ali mi zaista ne želimo da se okrećemo isključivo međunarodnim institucijama. Ovo je pitanje na koje moraju da odgovore naše institucije, dakle institucije države Srbije.
Ne znam da li smo mogli da očekujemo podršku ili ne, ali sam očekivala barem neki komentar. Osim komentara premijera Srbije da njega ta priča ne zanima i da je sve bilo po zakonu, što smo pokazali da nije tačno, i komentara da neće da dolazi, niko se tom pričom dalje nije bavio. Jedini način, na koji su se oni bavili nama, jeste kontra-miting, za koji smo pokazali da se finansirao iz gradskog budžeta.
Dakle, mi imamo ovde problem, pre svega u dijalogu, jer mi ne možemo da razgovaramo sa menadžmentom naše kuće, koji je pokazao već prvog dana da oni nisu kompetentni da govore o javnom servisu time što je v.d. glavne i odgovorne urednice, Nada Kalkan, u razgovoru sa medijima rekla: "Ja ne znam u čemu je tu problem, građani su izabrali, evo građani biraju javni servis".
Ne, izbori nemaju nikakve veze sa rukovodstvom jednog javnog servisa. Ona je tu već pokazala da nema, niti argumente, niti dovoljno znanja da o tome razgovara. Strašno je što mi nemamo sagovornika, ni u drugim institucijama države, van tog jednog javnog servisa u Novom Sadu.
RSE: Kažete da priča oko pokreta "Podrži RTV" nije gotova. Šta je ideja?
Kljajić: Ideja je da i dalje pratimo, pre svega, kako će program izgledati u narednom periodu. Mi očekujemo da će Novosadska novinarska škola, kako su najavili, na jesen objaviti rezultate analiza kako je program izgledao pre smena i kako izgleda danas.
Sanja Kljajić, sagovornica Intervjua nedelje RSE, avgust 2016.
Pratićemo i dalje pad gledanosti, koji je već očigledan. Mi imamo podatke, ali ne želimo da nam to bude prvi argument jer gledanost opet nije argument za jedan javni servis.
Pratićemo šta se događa sa novim zapošljavanjima. Imali smo, i imamo informaciju o tome da će biti novih otpuštanja u septembru. Biće novih otpuštanja pod izgovorom tehnoloških viškova. Ono što je bitno da se zna jeste da na RTV-u trenutno nema dovoljno novinara, pogotovo sada, u situaciji kada honorarcima nisu produženi ugovori, kada se ljudi prebacuju na radio, kada jedna redakcija, koja je tek profunkcionisala, više ne postoji kao takva. Oni će morati svakako da zaposle nove ljude. Videćemo odakle će ti novi ljudi dolaziti, ko će ti novinari biti, kakve su njihove radne biografije i kako su izgledale njihove karijere prethodnih godina.
Pratićemo izbor novog rukovodstva. Mi smo već imali izbor generalnog direktora. Izabran je doktor Miodrag Koprivica, koji je bio u statusu v.d., ali se ispostavilo da je taj izbor bio potpuno netransparentan. Mi smo i na to ukazali. U Dnevniku u pet je objavljeno samo saopštenje sindikata, u kome se nalazi i Nada Kalkan, i kuće, da je on izabran. Nigde nije bilo ni jedne jedine reči kritike koja govori o tome da je izbor bio netransparentan. Kada smo tražili podatke o tome, ko su ljudi koji su konkurisali na druge pozicije, oni su rekli da ćemo te podatke dobiti tek kada izbor bude završen.