Grupa od tridesetak, četrdesetak glumaca vojvođanskog teatra na mađarskom jeziku organizuje po vojvođanskim selima predstave na poljanama i livadama za publiku koja retko ili gotovo nikad ne odlazi u pravo pozorište.
Ovo Salašarsko pozorište, ili na mađarskom Tanyaszínház, jedino te vrste u Srbiji, a po svoj prilici i u Evropi, postalo je prava institucija među mađarskim seoskim stanovništvom.
Počelo je pre 34 godine kada je Friđeš Kovač sada glumac subotičkog pozorišta, zajedno sa svojim kolegom rediteljem Đerđom Hernjakom osnovao pozorišnu družinu koja je zaprežnim kolima krenula na svoju prvu turneju po selima.
„Prve godine smo išli peške, od sela do sela. Sve su nam stvari bile na kolima i dva magarca su vukla kola. Kad smo stizali do ulaza u sela presvaličili smo se i oblačili kostime i onda smo naglas vikali ’stiglo je salašarsko pozorište, popodne ćemo, tamo i tamo ne znam već gde, držati predstavu’,“ priča Friđeš Kovač.
Gledaoci na salašima fantastičmo reaguju na ove predstave, kaže Kovač.
„To je u prvim godinama bila prava netaknuta teritorija i publika. Oni su zajedno pričali sa nama, vodio se dijalog između scene i publike, fantastično je bilo. Oni su hteli da kanalizuju dešavanja na sceni“, priseća se Kovač.
Od komedija do Šekspira
Salašarsko pozorište je vrlo brzo postalo praznik umetnosti za stanovnike tih na neki način zaboravljenih naselja. A repertoar je tokom svih ovih godina bio više nego raznovrstan – od srednjovekovnih autora i Šekspira, do savermenih dramaturga.
„Na početku, baš prve godine, igrali smo vašarske komedije, četvrte, pete godine igrali smo Šekspira. Nakon prve, druge godine osnivale su se razne amaterske grupe u selima gde smo bili. Znate, ništa se ne dešava tamo u selima i to je jedan veliki, veliki događaj“, ispričao nam je Kovač.
Svakog leta ovo pozorište poseti petnaest do šesnaest hiljada gledalaca, kaže Atila Mađar, direktor ovog nesvakidašnjeg teatra, koji za sebe tvrdi da je u stvari predsednik putujuće pozorišne družine.
Škola za mlade glumce
„Jedan stari čovek u Banatu pre par godina je rekao da oni u selima imaju tri praznika, Uskrs, Božić i salašarsko pozorište. To je jako lepo da ljudi tako gledaju na nas“, kaže nam Atila Mađar i napominje da za takvu pibliku vredi svaki trud.
„U početku pre 30 godina išli smo magarcima i biciklima a sada smo već ful ekstra, idemo traktorom, dve prikolice, na prvoj celi dekor, cela predstava a na drugoj prikolici ekipa. Posle predstave, kod nas nema ulaznice, baca se u šešir, odmah sve na traktor i tek onda na večeru i spavanje jer ujutru krećemo u drugo mesto“, priča Atila Mađar.
Na pitanje gde spavaju podseća da imaju putujuće pozorište, velike sunđere i džakove za spavanje pa od domova kulture do školskih fiskulturnih sala ili bilo gde.
„Ali to je kao u vojsci, ne može se ispričati morate da dođete da vidite“, poručuje Mađar.
Salašarsko pozorište je do sada odigralo više od 700 predstava a kroz njega je prošlo nekoliko stotina glumaca, uglavnom mladih jer je ovo za njih odlična škola. Atila Mađar to naziva pozorišno zabavište.
„Tu se nauče takve stvari koje kasnije u pozorištu ne možete naučiti, da poštuješ ostale kolege koji su u pozorištu, svi smo mi tu isti, i reditelj i glumac, tu se nauči kako da pazimo jedni na druge“, zaključuje Atila Mađar.
Ovo Salašarsko pozorište, ili na mađarskom Tanyaszínház, jedino te vrste u Srbiji, a po svoj prilici i u Evropi, postalo je prava institucija među mađarskim seoskim stanovništvom.
Počelo je pre 34 godine kada je Friđeš Kovač sada glumac subotičkog pozorišta, zajedno sa svojim kolegom rediteljem Đerđom Hernjakom osnovao pozorišnu družinu koja je zaprežnim kolima krenula na svoju prvu turneju po selima.
„Prve godine smo išli peške, od sela do sela. Sve su nam stvari bile na kolima i dva magarca su vukla kola. Kad smo stizali do ulaza u sela presvaličili smo se i oblačili kostime i onda smo naglas vikali ’stiglo je salašarsko pozorište, popodne ćemo, tamo i tamo ne znam već gde, držati predstavu’,“ priča Friđeš Kovač.
Gledaoci na salašima fantastičmo reaguju na ove predstave, kaže Kovač.
„To je u prvim godinama bila prava netaknuta teritorija i publika. Oni su zajedno pričali sa nama, vodio se dijalog između scene i publike, fantastično je bilo. Oni su hteli da kanalizuju dešavanja na sceni“, priseća se Kovač.
Od komedija do Šekspira
Salašarsko pozorište je vrlo brzo postalo praznik umetnosti za stanovnike tih na neki način zaboravljenih naselja. A repertoar je tokom svih ovih godina bio više nego raznovrstan – od srednjovekovnih autora i Šekspira, do savermenih dramaturga.
„Na početku, baš prve godine, igrali smo vašarske komedije, četvrte, pete godine igrali smo Šekspira. Nakon prve, druge godine osnivale su se razne amaterske grupe u selima gde smo bili. Znate, ništa se ne dešava tamo u selima i to je jedan veliki, veliki događaj“, ispričao nam je Kovač.
Svakog leta ovo pozorište poseti petnaest do šesnaest hiljada gledalaca, kaže Atila Mađar, direktor ovog nesvakidašnjeg teatra, koji za sebe tvrdi da je u stvari predsednik putujuće pozorišne družine.
Škola za mlade glumce
„Jedan stari čovek u Banatu pre par godina je rekao da oni u selima imaju tri praznika, Uskrs, Božić i salašarsko pozorište. To je jako lepo da ljudi tako gledaju na nas“, kaže nam Atila Mađar i napominje da za takvu pibliku vredi svaki trud.
„U početku pre 30 godina išli smo magarcima i biciklima a sada smo već ful ekstra, idemo traktorom, dve prikolice, na prvoj celi dekor, cela predstava a na drugoj prikolici ekipa. Posle predstave, kod nas nema ulaznice, baca se u šešir, odmah sve na traktor i tek onda na večeru i spavanje jer ujutru krećemo u drugo mesto“, priča Atila Mađar.
Na pitanje gde spavaju podseća da imaju putujuće pozorište, velike sunđere i džakove za spavanje pa od domova kulture do školskih fiskulturnih sala ili bilo gde.
„Ali to je kao u vojsci, ne može se ispričati morate da dođete da vidite“, poručuje Mađar.
Salašarsko pozorište je do sada odigralo više od 700 predstava a kroz njega je prošlo nekoliko stotina glumaca, uglavnom mladih jer je ovo za njih odlična škola. Atila Mađar to naziva pozorišno zabavište.
„Tu se nauče takve stvari koje kasnije u pozorištu ne možete naučiti, da poštuješ ostale kolege koji su u pozorištu, svi smo mi tu isti, i reditelj i glumac, tu se nauči kako da pazimo jedni na druge“, zaključuje Atila Mađar.