Danas je otvoren 49. sabor trubača u Guči. Organizatori očekuju da varošicu koja ima oko 2.000 stanovnika tokom pet dana festivala poseti oko pola miliona ljudi, od kojih se očekuje da oko 30.000 budu stranci. Iako mnogi tvrde da je to najveći srpski brend, ima i onih koji kažu da u ovom događaju nema ničeg tako specifičnog i da on liči na mnoge slične manifestacije širom sveta.
Dragačevski sabor trubača je svečano otvoren kod Spomenika trubaču u centru Guče i trajaće do 9. avgusta kada će biti proglašen i pobednik.
Ovaj događaj zvanično je otvorio ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić, što je na izvestan način i bilo za očekivati jer je Vlada Srbije ove godine pokrovitelj sabora trubača:
"Obećavam u ime Vlade Republike Srbije da će predsednik države biti iduće godine pokrovitelj sabora u Guči. Vi ste danas jedan od retkih brendova Republike Srbije, naravno pored ovih mladih sportista, u svetu. I zbog toga je Guča nešto što u svetu ne postoji."
Organizatori tvrde da je to jedan od najvećih etnofestivala u svetu, odmah iza Karnevala u Rio de Žaneiru i Oktoberfesta u Minhenu. S druge strane, postoje i oni koji sabor smatraju letnjom manifestacijom bez prevelikog kulturnog značaja.
Organizatori očekuju rekordni broj posetilaca, potvrdio je za Radio Slobodna Evropa (RSE) Adam Tadić, direktor Doma kulture u Guči, koji organizuje čitav sabor:
"Mi očekujemo sigurno nekoliko stotina hiljada za ovih pet dana – procena je oko 500.000 za svih pet dana. Imamo negde oko 200 učesnika u programu iz inostranstva, a to je devet trubačkih orkestara i nekoliko kulturno-umetničkih društava. Sviraće oko 47 orkestara ove godine."
Prvi sabor trubača održan je 14. oktobra 1961. godine. Na bini u crkvenoj porti nastupila su samo četiri trubačka orkestra i svi su bili iz Dragačeva, danas u tom kraju ima svega tri orkestra.
Trube su u Dragačevo počele dolaziti kao isluženi muzički istrumenti iz vojnih kasarni i ratova krajem XIX veka i početkom XX veka. Donosili su ih vojni trubači "značari" kao uspomenu na vreme provedene u vojsci i na ratištima.
Većina Beograđana sa kojima smo razgovarali kažu da nemaju želju da posete Dragačevski sabor trubača, a razlozi za to su različiti:
"Ja nisam zainteresovan za to. Deluje mi suviše kičasto, to je za određenu grupu ljudi."
"Super."
"Meni je super. Svaki sabor je super."
"Pa nije baš najbolje u ovoj situaciji – doći će neko sa gripom i preneće nam."
"U ovoj opštoj krizi, i s epidepijoim gripa, nije baš poželjno i opravdano."
"Jednom sam bila i po meni je to loše. Previše ljudi, previše se pije alkohol, smrdi na sve strane, kupus i igračice na stolu, i tako dalje. Meni se lično ne dopada, ne bih više išla."
Iako sabor ima takmičarski karakter, on često ostaje u pozadini slika razgolićenih žena i muškaraca koji igraju na stolovima ispod šatri, okruženi orkestrima koji neprekidno sviraju pokušavajući da zarade što više novca.
Gordan Paunović, nekadašnji muzički urednika na radiju B92, kaže za RSE da Sabor u Guči ima svojih kvaliteta i naglašeni identitet preko koga se i prepoznaje, ali da nije za očekivati da se takav jedan festival stavlja u rang događaja od posebnog kulturnog značaja:
"Ja Guču ne bih stavljao u bilo kakav kontekst visoke kulture, niti to bilo ko normalan može da uradi. Ali jednostavno, Guča se nadovezala na jednu tradiciju koja postoji u Srbiji, a to je tradicija letnjih vašara u nekom proširenom izdanju na koje je prilepljeno takmičenje duvačkih orkestara, koji su u međuvremenu prepoznati kao kulturna, muzička vrednost ove ovde sredine, i dobili su na težini i na međunarodnom planu. Ona prosto ima nekakav format koji klizi ka festivalskom, upravo jer postoji taj takmičarski deo i postoji revija tih orkestara. Ali, to je događaj gde ljudi dođu na nekoliko dana da jedu kuvani kupus i pečenje i da se provedu onako kako se verovatno neće provesti u preostalih 360 dana."
Dragačevski sabor trubača je svečano otvoren kod Spomenika trubaču u centru Guče i trajaće do 9. avgusta kada će biti proglašen i pobednik.
Ovaj događaj zvanično je otvorio ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić, što je na izvestan način i bilo za očekivati jer je Vlada Srbije ove godine pokrovitelj sabora trubača:
"Obećavam u ime Vlade Republike Srbije da će predsednik države biti iduće godine pokrovitelj sabora u Guči. Vi ste danas jedan od retkih brendova Republike Srbije, naravno pored ovih mladih sportista, u svetu. I zbog toga je Guča nešto što u svetu ne postoji."
Organizatori tvrde da je to jedan od najvećih etnofestivala u svetu, odmah iza Karnevala u Rio de Žaneiru i Oktoberfesta u Minhenu. S druge strane, postoje i oni koji sabor smatraju letnjom manifestacijom bez prevelikog kulturnog značaja.
Organizatori očekuju rekordni broj posetilaca, potvrdio je za Radio Slobodna Evropa (RSE) Adam Tadić, direktor Doma kulture u Guči, koji organizuje čitav sabor:
"Mi očekujemo sigurno nekoliko stotina hiljada za ovih pet dana – procena je oko 500.000 za svih pet dana. Imamo negde oko 200 učesnika u programu iz inostranstva, a to je devet trubačkih orkestara i nekoliko kulturno-umetničkih društava. Sviraće oko 47 orkestara ove godine."
Prvi sabor trubača održan je 14. oktobra 1961. godine. Na bini u crkvenoj porti nastupila su samo četiri trubačka orkestra i svi su bili iz Dragačeva, danas u tom kraju ima svega tri orkestra.
Trube su u Dragačevo počele dolaziti kao isluženi muzički istrumenti iz vojnih kasarni i ratova krajem XIX veka i početkom XX veka. Donosili su ih vojni trubači "značari" kao uspomenu na vreme provedene u vojsci i na ratištima.
Većina Beograđana sa kojima smo razgovarali kažu da nemaju želju da posete Dragačevski sabor trubača, a razlozi za to su različiti:
"Ja nisam zainteresovan za to. Deluje mi suviše kičasto, to je za određenu grupu ljudi."
"Super."
"Meni je super. Svaki sabor je super."
"Pa nije baš najbolje u ovoj situaciji – doći će neko sa gripom i preneće nam."
"U ovoj opštoj krizi, i s epidepijoim gripa, nije baš poželjno i opravdano."
"Jednom sam bila i po meni je to loše. Previše ljudi, previše se pije alkohol, smrdi na sve strane, kupus i igračice na stolu, i tako dalje. Meni se lično ne dopada, ne bih više išla."
Iako sabor ima takmičarski karakter, on često ostaje u pozadini slika razgolićenih žena i muškaraca koji igraju na stolovima ispod šatri, okruženi orkestrima koji neprekidno sviraju pokušavajući da zarade što više novca.
Gordan Paunović, nekadašnji muzički urednika na radiju B92, kaže za RSE da Sabor u Guči ima svojih kvaliteta i naglašeni identitet preko koga se i prepoznaje, ali da nije za očekivati da se takav jedan festival stavlja u rang događaja od posebnog kulturnog značaja:
"Ja Guču ne bih stavljao u bilo kakav kontekst visoke kulture, niti to bilo ko normalan može da uradi. Ali jednostavno, Guča se nadovezala na jednu tradiciju koja postoji u Srbiji, a to je tradicija letnjih vašara u nekom proširenom izdanju na koje je prilepljeno takmičenje duvačkih orkestara, koji su u međuvremenu prepoznati kao kulturna, muzička vrednost ove ovde sredine, i dobili su na težini i na međunarodnom planu. Ona prosto ima nekakav format koji klizi ka festivalskom, upravo jer postoji taj takmičarski deo i postoji revija tih orkestara. Ali, to je događaj gde ljudi dođu na nekoliko dana da jedu kuvani kupus i pečenje i da se provedu onako kako se verovatno neće provesti u preostalih 360 dana."