Svake pete godine u ovo doba, već 35 godina u užičkom selu Vrane ravanjske, okupljaju se članovi porodice Stevanović. Sve je poteklo od Aleksija koji je ostao da živi u Vranama, nedaleko od stare porodične kuće, a svake godine na sabor Stevanovića dolazilo je sve više i više Stevanovića iz celog sveta. Ove godine sabor je okupio nekoliko stotina Stevanovića:
Aleksije Stevanović
“Bila je to moja ideja, počelo je 1985. godine, i ide, eto, i kako koja godina sve nas je više i sve je bolje i bolje. Za ovih 35 godina dolazili su Stevanovići iz celog sveta, ima nas u Americi, Australiji, u skoro svakoj zemlji Evrope, na Novom Zelandu, širom Srbijie i Crne Gore, svih zanimanja, mnogo visokoobrazovanih. Skupimo se svake pete godine, cilj je da pokažemo slogu i ljubav. Važno je da se ljudi ne mrze, a ja kako vidim ovih godina ljudi se sve više mrze, to je mnogo opasno!”
Danas u Vranama ima samo šest domaćinstava Stevanovića koji potiču iz Crne Gore, iz Morače. Došli su u ovaj kraj 1770. godine, bio je to njihov predak Stevan, čija kuća još postoji u Vranama. Po njemu su kasnije to Stevanovići, ili Stefanovići, objašnjava Slobodan Stefanović koji je napravio rodoslov familije:
“Znamo da Stevana u nekim krajevima zovu Stefan, pa su jedni ostali Stefanovići, drugi Stevanovići. To je jedna familija, sve zavisi kako je kome upisano u matičnim knjigama, te se tako i prezivamo, ali svi, i Stevanovići i Stefanovići se međusobno pomažemo, to je najvažnije.”
Najstarija učesnica sabora je Olga Stevanović, udata Peruničić. Ima 95 godina, kaže svi Stevanovići liče jedni na druge, polovina ih ima plave oči. Srećna je što je prisutna i na ovogodišnjem saboru familije:
“Najsrećnije se osećam, svi mi rod, ma pola ih vidite sa plavim očima. Isto i ovi iz Crne Gore što su stigli. Hvala bogu ima nas puno, među nama i doktora, i profesora i sudija.”
Na sabor iz Crne Gore stigao je Milan Stevanović. Pre deceniju ipo iz štampe je saznao za okuplajnje familije Stevanović u užičkom kraju, a poreklom crnogorske:
“Moj stric je iz novina slučajno saznao da se okupljaju Stevanovići koji su rodom iz sela Osreci kraj manastira Morače i onda nam je to bilo tako čudno da mi ne znamo za taj ogranak familije koji je doselio ovde u selo Vrane. Bio sam 2005. godine i evo me sada, mogu vam reći da se stavrno nikada u životu ovako lepo i srećno nisam osećao. I ovde smo svi kao rod rođeni.”
A Petar Stevanović je došao iz Beograda. Posao ga je vodio po celom svetu, ali Vrane su mu najdraže mesto:
Tabla na kući Stevanovića
“I Volstrit i Menhetn, sve sam to prošao i video, ali ovde najviše volim da dođem. Nažalost retko dolazim zbog obaveza, i verujte nisam čuo za takvu situaciju da se neka familija tako dugoi i tako masovno okuplja,. Obično se sakupe prvi put , novine i televizija naprave reportaže, i onda se sve zaboravi. Naš odnos prema familiji je danas velika stvar, znamo svoje korene, istoriju, pamtimo i ne zaboravljamo, ali prenosimo i našim potomcima. To je najvažnije, jer vidite ima danas među nama ovde na saboru dosta dece, mladih.”
Uspešni poljoprivrednik iz ariljskog sela Svračkovo, Miloš Stevanović, kaže ovaj sabor mnogo znači:
“Ponosan sam što sam od takve familije, često se čujemo telefonom, posećujemo kad ko ima vremena. Mislim da su i drugi iz ove familije ponosni što sam ja uspešan poljoprivrednik, što sam svojim radom postigao nešto.”
Najvažnija je sloga medju Stevanovićima, objašnajva Milivoje Stevanović iz Užica dok se dogovaraju za naredni sabor za pet godina:
“Kada se ovde skupimo, ima nas i mladih i starih, svako čuje neku lepu reč, nema povišenog tona, svi se radujemo što se viđamo. Ja osećam veliku energiju koja se širi i pretvara u izuzetno druženje , ono se prenosi na mlade. Ovo druženje nema granica.”
A poruke sa ovog zanimljivog skupa šalju Aleksije Stevanović, koji je ostao u rodnom selu, i Milan Stevanović iz Crne Gore:
“Bojim se da se ovo neće nastaviti. Ovi mlađi kažu da hoće, ja neću možda dočekati, ali želim da i dalje ovo teče, da se velika familija okuplja, u slozi familije je njena snaga. Moraju se srodnici među sobom znati, da se ne zaborave, pogotvu ovim mlađi naraštaji.
Svi moraju znati svoj koren. Čovek koji ne zna odakle polazi, ne zna ni kud ide. Treba da budu što više zajedno, posebno danas kad nas sve razdvaja, kad nas svi sa strane razdvajaju. Mi treba da pokušamo da sačuvano to porodično jezgro koje je okosnica jednog društva."