Koja je svrha Zakona koji predviđa sankcije za učešće na stranim ratištima? To pitanje postavljaju sagovornici RSE nakon još uvek zvanično nepotvrđene informacije da su svi dosadašnji povratnici sa nadležnim Tužilaštvom sklopili sporazum o priznanju krivice, koji bi, ako je suditi prema primeru jednog od njih, Radomira Počuče, mogao da im donese samo uslovne kazne.
Više javno tužilaštvo u Beogradu još uvek se zvanično ne oglašava o informaciji da je sa 20 državljana Srbije koji su se vratili nakon učešća u ratnim sukobima u inostranstvu, zaključilo sporazum o priznanju krivice.
"Mi, do dana današnjeg, nemamo zvaničan stav Tužilaštva. Tužilaštvo ćuti", rekao nam je Meho Omerović, čija je Socijaldemokratska partija predložila izmene Zakona kojima bi se omogućilo da takozvani "Psi rata“ budu krivično kažnjeni.
"Ako ih je 20, onda se obesmišljava Zakon. Obesmišljava se i uvođenje ta dva krivična dela koja je moja partija predložila, a Parlament usvojio pre godinu i po dana“, kaže Omerović.
Informacija o nagodbi sa Tužilaštvom prvi put se pojavila 20. aprila, kada je nekadašnji portparol Protivterorističke jedinice MUP-a Srbije Radomir Počuča izjavio je da se nagodio sa Višim javnim tužilaštvom, koje ga je teretilo zbog učešća u sukobu u Ukrajini, na kaznu od godinu i po dana zatvora, uslovno na četiri godine. Počuča je tada rekao da nije jedini sa kojim je takav sporazum zaključen.
"To je već rešeno, kao i u 18 ili 19 postupaka do sada. Postignut je sporazum sa tužiocem u tom predmetu“, rekao je tada Počuča.
Sporazumno priznanje krivice u slučaju Radomira Počuče potvrdila je portparolka Tužilaštva Tatjana Sekulić, uz napomenu da je za pravnosnažnost potrebno da ga potvrdi i sud. U Višem sudu kažu da presuda nije još doneta. O ostalim okrivljenima još uvek se ništa ne zna.
Vojni analitičar Aleksandar Radić ukazuje da u ovom slučaju nije jasno šta je radio pravosudni, a šta bezbednosni sistem. Povratnici se, naime, u državama porekla smatraju potencijalnim rizikom, pa je, stoga, potrebno i angažovanje tog sektora.
Radić ukazuje da je nekada, kao i u regularnim slučajevima, sporazum rezultat informacija, u ovom slučaju bezbednosno važnih, koje bi se mogle upotrebiti za preventivno delovanje, a koje je okrivljeni pružio.
"Ako imate čoveka koji je imao marginalnu ulogu na ratištu, a dođe sa mnogo podataka, pa onda je on ’živi jezik’“, komentariše Radić.
Aleksandar Radić, foto: Vesna Anđić
U tim slučajevima, napominje naš sagovornik, javnost obično ostaje isključena. Međutim, kako dodaje Radić, "mnogo puta se pokazalo da kao građani imamo razloga da sumnjamo u to šta se zapravo kod nas dešava i da li ljudi koji treba da nas štite zaista to i rade ili je reč samo o političkoj pozi.“
"To je ono za šta u ovom trenutku nemamo dokaza i ne možemo da insinuiramo i budemo nekorektni, ako nemamo nijedan čvrst element na kome bi gradili takvu jednu procenu – osim lošeg iskustva iz prošlosti. Na žalost, već godinama unazad, a posebno od 2012. godine, bezbednosni sistem služi samo za medijske prezentacije i ni za šta više od toga. S te strane, kao građanin i posmatrač, moram da pokažem rezervu prema poverenju u bezbednosni sistem“, ocenjuje Aleksandar Radić.
Meho Omerović, koji je u prethodnom sazivu Parlamenta bio i član Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, kaže da će biti zanimljivo videti šta će se dogoditi kada se vrate ljudi koji su ratovali u Siriji.
"Pa se sada vrate i pokucaju na vrata Tužilaštva i kažu ’izvinite molim vas, i mi hoćemo da se nagodimo, jer se ovih 20 koji su išli u Rusiju nagodilo’. Ukoliko Tužilaštvo tada bude imalo različite aršine, onda ćemo zaista imati ozbiljan problem“, kaže Omerović i dodaje da je, ako je istina da su zaključeni sporazumi o priznanju krivice, obesmišljen najvažniji cilj Zakona:
"Nama je cilj bio da ovim Zakonom obeshrabrimo građane Srbije kojima je cilj potencijalno bio da idu na neka strana ratišta i to tako što ćemo procesuirati prve do kojih organi gonjenja dođu. U slučaju ovih o kojima govorimo, organi gonjenja su došli, a videli smo da je došlo do takozvane nagodbe sa Tužilaštvom, što je samo po sebi vrlo čudni i rekao bih žalosno, jer nam, u tom slučaju, ne trebaju ni zakoni“, konstatuje Omerović.
Učestvovanje u inostranom oružanom sukobu postalo je ilegalno u oktobru 2014. godine kada su usvojene dopune Krivičnog zakonika, kojima su predviđene zatvorske kazne u trajanju od šest meseci do 10 godina za one koji učestvuju u ratu ili oružanom sukobu u drugim zemljama ili organizuju i vrbuju građane Srbije da to čine.