Priredio: Dragan Štavljanin
Rusija je kroz istoriju tretirala Balkan kao jednu od ključnih interesnih sfera. To čini i sada, piše Stiven (Stephen) Blank u “Eurasia Daily Monitor”.
Mada balkanske države pojedinačno nisu važni geostrateški igrači u Evropi - zbog geografske pozicije, Rusija im pridaje veći, čak preterani značaj.
Mada balkanske države pojedinačno nisu važni geostrateški igrači u Evropi - zbog geografske pozicije, Rusija im pridaje veći, čak preterani značaj.
U međuvremenu, zabrinutost Zapada zbog mogućeg razvoja događaja na Balkanu je porasla nakon ruske invazije Ukrajine, jačanja njenog vojnog prisustva u Crnom moru i mogućeg širenja operacija, uključujući i na “proto državu” Moskve u moldavskoj separatističkoj regiji Pridnjestrovlju – pa čak i napad na samu Moldaviju.
Kremlj primenjuje svaki instrument moći koji poseduje da poveća svoj uticaj i umanji prisustvo Zapada na Balkanu, pa u tom cilju koristiti svaki problem u ovoj regiji da ostvari svoje interese.
U ovom slučaju je reč o Makedoniji. Nezadovoljstvo zbog vladinog programa prisluškivanja oponenata pretvorio se u velike demonstracije protiv Vlade Nikole Grujevskog.
Osim sukoba vlasti i opozicije dogodio se i napad albanskih ekstremista u blizini Kumanova u kome je poginulo osam policajaca i deset militanata. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je odmah optužio Zapad za ovaj incident kao i za podrivanje Vlade u Skoplju – navodno zbog njene snažne podrške ruskom projektu gasovoda “Turski tok” a Makedonija je, po rečima ruskog ambasadora u EU Vladimira Čižova, jedina održiva ruta za njegov prolazak.
Ovakav stav Rusije prema aktuelnim vlastima u Skoplju motivisan je odbijanjem premijera Nikole Grujevskog da se pridruži zapadnim sankcijama Moskvi, kao i njegovom sve većom zavisnošću od Kremlja zbog povlačenja podrške Zapada nakon skandala o prisluškivanju i etničkih incidenata u Makedoniji.
Komentari Lavorva i Čižova, ustvari, pokazuju ne samo potpuni cinizam Moskve, već je to i dugotrajna karakteristka ponašanja Rusije na spoljnopolitičkom planu, uključujući i sovjetske vlasti za vreme Vladimira Lenjina.
Ovaj fenomen je rezultat egocentričnog i paranoidnog uverenja Rusije da šta god se dešava u svetu je – naročito u njenom “proširenom” susedstvu – posledica njenog delovanja ili mahinacija Vašingtona ili Brisela da podriju moć Moskve i smanje njen međunarodni uticaj.
Ovaj “sveti egoizam” ojačava paranoju Rusije i potvrđuje sindrom velike sile jer implicitno odbacuje tvrdnju da unutrašnja zbivanja u drugim zemljama nisu povezana sa ruskom politikom.
Stoga lenjinistički tip ruskog spoljnopolitičkokg egoizma, kao i njeno istorijsko nastojanje da suzbije uticaj Zapada na Balkanu i stvori svoju interesnu zonu – idu korak u korak: oni ilustruju beskonačni napor Moskve da kontroliše balkanski regon.
U nastojanju da eliminiše rivale, Rusija opstruiše napore Azerbejdžana da kupi 66 odsto deonica u grčkom operatoru gasa DESFA.
Jedno od najurgentnijih regionalnih pitanja za Kremlj je transport ruske energije preko Balkana do Evrope. Moskva na taj način nastoji da uspostavi monopol. Međutim, ona zanemaruje praktične probleme u gradnji gasovoda ili pridobijanju vlada u regionu za taj projekat.
U nastojanju da eliminiše rivale, Rusija opstruiše napore Azerbejdžana da kupi 66 odsto deonica u grčkom operatoru gasa DESFA. Moskva već duže vreme teži da dođe u posed ne samo ove grčke kompanije već i drugih distributivnih mreža u Evropi. Ukoliko uspe u nameri da blokira Azerbejdžan i kupi grčkog operatora, moći će da kontroliše ne samo distribuciju gasa u ovoj zemlji već i da utiče na njenu političku scenu.
U slučaju da preuzme grčki DESFA Rusija će biti u stanju da onemogući azerbejdžanski i turski gasovod(TANAP), koji bi trebao da se poveže sa transjadranskim gasovodom (TAP).
Što je još važnije, u slučaju da preuzme DESFA Rusija će biti u stanju da onemogući azerbejdžanski i turski transanatolski gasovod (TANAP), koji bi trebao da se poveže sa planiranim transjadranskim gasovodom (TAP). Ako se ostvari taj scenario, Rusija bi postala jedini snabdevač energijom preko Balkana do Italije ili Austrije i Nemačke.
Ove spletke ukazuju na ključnu ulogu Grčke za razne projekte balkanskih gasovoda.
I SAD vrše pritisak na Atinu da odbaci “Turski tok” i umesto toga podrži projekat TANAP-TAP.
I SAD vrše pritisak na Atinu da odbaci “Turski tok” i umesto toga podrži projekat TANAP-TAP.
Međutim, pritisak Rusije na manje zemlje podriva njenu pozicije zbog grube i arogantne politike. Tako je zbog naglog odustajanja Gazproma od Južnog toka u decembru 2014, a da pri tom nikoga o tome nije obavestio, Srbija bila veoma nezadovoljna. Zbog toga je premijer Aleksandar Vučić nedavno javno najavio da će Beograd prihvatiti poziv SAD da smanji zavisnost od ruskog gasa, pridružujući se gasovodu TANAP-TAP.
Pritisak Rusije na manje zemlje podriva njenu pozicije zbog grube i arogantne politike.
To bi bio veliki udarac za “Turski tok” jer svi balkanski gasovodi ka Zapadu moraju proći preko Srbije ili da se po veoma visokoj ceni preusmere preko Mađarske i Slovačke. Iako je Beograd odbio da se pridruži zapadnim sankcijama protiv Rusije, njegov spoljnopolitički prioritet je ulazak u EU.
Na kraju, diplomate u Vašingtonu ističu da uprkos svim pričama o “Turskom toku” i izveštajima koje očito pospešuje Rusija da će mu se pridružiti Mađarska i Grčka – do sada nije potpisan bilo kakav sporazum niti utvrđen finansijski plan.
Kao što radio voditelji kažu: slušajte nas i dalje, rivalstvo na Balkanu se verotavno usijava.
Stoga Rusija donekle blefira uviđajući domaće kao i američke prepreke za ostvarenju svoje politike u Makedoniji, Grčkoj i Srbiji.
Moskva će, bez sumnje, nastaviti da koristi svaku političku pukotinu na Balkanu za svoje interese. Međutim, stiče se utisak da se i Zapad sada ozbiljno uključio u igru na Balkanu, a pri tom ima resurse da pruži vidljive benefite ovoj regiji po razumnoj ceni. Kao što radio voditelji kažu: slušajte nas i dalje, rivalstvo na Balkanu se verotavno usijava.