Bez medenog meseca Rusije i SAD

Nade u medeni mesec u odnosima Rusije i SAD nakon što je Donald Tramp (Trump) postao predsednik raspršile su se pre nego što je i počeo.

Uostalom, i resetovanje odnosa sa Moskvom koje je najavio Barak (Barack) Obama odmah posle izbora 2008. ubrzo je doživelo krah.

Tokom predizborne kampanje, a i nakon pobede, Tramp je govorio o potrebi promene politike prema Rusiji, čak hvaleći Vladimira Putina kao boljeg lidera od Obame. Poslanici ruske Dume su aplauzom pozdravili vest o izboru novog američkog predsednika, a u Kremlju se tim povodom nazdravljalo i šampanjcem.

U Moskvi se očekivalo da će, nakon gotovo neprekidne surevnjivosti sa SAD-om od Drugog svetskog rata, doći do zaokreta u njihovim odnosima – najzaoštrenijim od okončanja Hladnog rata.

Zbog toga Kremlj nije reagovao žestoko kao u ranijim slučajevima kada je odlazeća Obamina administracija proširila sankcije ruskim vlastima. Naime, pre nego što je Tramp preuzeo dužnost 20. januara, njegov tadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost Majkl Flin (Michael Flynn) – koji je inače sedeo do Putina na gala večeri u Kremlju 2015. godine - u razgovoru sa ruskim ambasadorom u Vašingtonu Sergejem Kisljakom obećao je da će nova američka administracija ukinuti ove kaznene mere.

Nakon objavljivanja poslednjih sankcija, ruski predsednik Vladimir Putin je povukao neuobičajeni potez, pozvavši američke diplomate u Moskvi da se pridruže proslavi Božića u Kremlju, iako je Bela kuća proterala 35 ruskih diplomata zbog mešanja ruskih hakera u predsedničke izbore u SAD.

Flin je upravo zbog ovog razgovora, o čijoj je sadrzini lagao potpredsedniku Majku Pensu (Mike Pence), bio prinuđen da podnese ostavku i time su definitivno raspršene iluzije u Moskvi da će doći do zaokreta u njenim odnosima sa Vašingtonom.

To pokazuje i izjava ruskog senatora Alekseja Puškova da je ovo tipičan primer “agresivne kampanje ključnih američkih medija čiji je cilj ne Flin već odnosi sa Rusijom”.

Tramp nije odustao od zaokreta u odnosima sa Moskvom zbog pritiska medija

U Moskvi, naime, smatraju da upravo antiruska kampanja koju vode zapadni medijij onemogućava Trampa da napravi zaokret u odnosima sa njom, jer je doveden u situaciju da se distancira od Kremlja kako ne bi ugrozio svoju poziciju. Tramp je nedavno optužio medije zbog “lažnih izveštaja” koji “otežavaju pregovore” sa Rusijom.

Kraj “trampomanije” u Rusiji

I pre Flinove ostavke u Moskvi su počeli da brinu da je nova američka administracija sve manje spremna na očekivani dogovor.

“Zovemo u Vašington a tamo nema ko da ‘odgovori’ na naš poziv”, kazao je nedavno jedan ruski zvaničnik za Fajnenšel Tajms (Financial Times).

Čak je bilo teškoća i da se organizuje prvi susret šefova američke i ruske diplomatije Reksa Tilersona (Rex Tillerson) i Sergeja Lavrova na marginama samita G20 prošle sedmice u Bonu.

Promenu kursa je nagovestila izjava portparola Bele kuće da Tramp “očekuje da ruska vlada smanji tenzije u Ukrajini i vrati Krim”. Odmah je reagovala portparolka Ministarstva inostranih poslova Rusije Marija Zaharova, rekavši da “mi svoje teritorije ne vraćamo”.

Očito da se višemesečna “trampomanija” u ruskoj javnosti bliži kraju. Dok je u januaru novi američki predsednik bio češće pominjan u ruskim medijima nego Putin – što se prvi put desilo od 2011. godine – ovih dana se prepričava u novinarskim krugovima u Moskvi da su vlasti naložile državnim medijima da prekinu da pišu i govore sa beskrajnim simpatijama prema Trampu.

Očito da se višemesečna “trampomanija” u ruskoj javnosti bliži kraju

Zbog toga je verovatno Vladimir Solovjev, voditelj talk show-a na državnoj televiziji, govorio veoma negativno o novom američkom predsedniku.

“Ne budite očarani Trampom. Nemojte misliti da je on proruski orijentisani političar. Nemojte se nadati da će zarad Rusije učiniti bilo šta protiv ključnih interesa SAD”, poručio je Solovjev.

Nepredvidivi Putin zanemario Trampovu nepredvidivost

Međutim, Tramp nije odustao od zaokreta u odnosima sa Moskvom zbog pritiska medija već činjenice da su odnosi Rusije i SAD veoma složeni, te da postoje strukturalne protivrečnosti i nesaglasje u njihovim interesima još od završetka Drugog svetskog rata, tako da za njihovu transformaciju nisu dovoljne najave američkog predsednika, ma koliko njegova funkcija bila uticajna.

Treba imati u vidu veoma snažni mehanizam balansa moći u SAD (checks and balances) koji su osmislili njegovi ustavotvorci još krajem 18 veka. Dakle, za takav zaokret nužna je i promena čitavog ambijenta – od pozicije političkih elita, pre svega Kongresa SAD, koji je podozriv prema Rusiji, preko interesa vojno-industrijskog kompleksa, sa jedne, do drugačijeg pozicioniranja Kremlja koji bi realističnije sagledavao svoje kao i interese država u okruženju, a koje strahuju od njegovih namera, sa druge strane.

Dobrim poznavaocima međunarodnih prilika bilo je jasno da najavljeno otopljavanje američko-ruskih odnosa neće ići lako kada je Tramp odmah nakon izbora izjavio da je Iran pretnja, te da neće poštovati sporazum koje su vodeće svetske sile potpisale sa zvaničnim Teheranom o kontroli njegovog nuklearnog programa. Iako nije zvanično reagovala, to je svakako izazvalo podozrenje u Moskvi jer joj je Iran glavni saveznik na Bliskom istoku.

Potom je usledila Trampova izjava o potrebi jačanja američkog nuklearnog potencijala, što je još jedna od tački sporenja sa Rusijom još od Hladnog rata. U Moskvi je naročito izazvao skepsu stav da ublažavanje zapadnih sankcija treba usloviti, ne samo promenom njene politike prema Ukrajini već i pregovorima o smanjenju nuklearnog arsenala.

Ruski zvaničnici se pribojavaju da bi, sledeći ovu logiku, Trampova administracija mogla da zarad ukidanja sankcija zatraži i njihovo distanciranje od Irana i Kine.

Dakle, eksperti nisu očekivali dramatičan zaokret, već se pre postavljalo pitanje kada će izbiti prve varnice i vraćanje “uobičajenim odnosima” (business as usual) Moskve i Vašingtona.

Neki su čak smatrali da bi Hilari Klinton bila bolje rešenje, jer je njena politika predvidiva, što je zvaničnicima u Kremlju bitno

I u samoj Moskvi iskusni analitičari i kreatori politike su bili od početka oprezni zbog Trampove nepredvidivosti. Neki od njih su čak smatrali da bi Hilari Klinton (Hillary Clinton), iako u to vreme doživljavana kao kudikamo nenaklonjenija Rusiji, bila bolje rešenje, jer je njena politika predvidiva, a što je zvaničnicima u Kremlju bitno. Umesto toga, sada se, paradoksalno, suočavaju sa liderom moćnije zemlje od Rusije, a koji koristi omiljenu Putinovu taktiku – nepredvidivost.

Naime, u odsustvu moći koji je imao Sovjetski Savez, Putinova Rusija je u više navrata zatekla svet iznenadnim potezima, kao što su aneksija Krima i intervencija u Siriji da bi potpomogla njenog predsednika Bašara el Asada. Tim Putinovim potezima je aktuelizovana Čerčilova (Winston Churchill) definicija Rusije koju Zapad nikada nije mogao da lako dokuči. „To je zagonetka umotana u tajnu unutar enigme“, kazao je slavni britanski premijer i pisac.

“Međutim, Putin nije predvideo da bi i Tramp mogao tako da postupa”, ističe analitičar iz Moskve Konstantin von Egert.

Dakle, to bi mogla da bude važna lekcija Rusiji o neželjenim efektima igranja na kartu populističkih lidera na Zapadu. Naime, paralelno sa optužbama za mešanje u američke predsedničke izbore, dosta je indicija da Moskva nastoji da utiče na ishod predstojećeg glasanja u Francuskoj i Nemačkoj potpomaganjem ultradesničarskih političara, pre svega liderke Nacionalnog fronta Mari Le Pen. Iako mešanje Kremlja može da izazove političku nestabilnost u ovim zemljama, to nije nužno i garancija jačanja njegovog uticaja.

Dve poruke Rusije Zapadu

Ubrzo nakon Flinove ostavke, najbliži Trampovi saradnici su na turneji po Evropi prošle sedmice ponovili veoma čvrst stav prema Rusiji koji su imale i prethodne američke administracije. Tako je ministar odbrane Džejms Matis kazao da SAD nisu spremne na vojnu saradnju sa Rusijom, koja je prekinuta 2014. zbog aneksije Krima, a Reks Tilerson je predočio Sergeju Lavrovu da je Vašington spreman na saradnju sa Moskvom samo ako je to u interesu SAD, dodajući da mora da ispuni obaveze prema Ukrajini.

Tilerson je predočio Lavrovu da je Vašington spreman na saradnju sa Moskvom samo ako je to u interesu SAD

U sličnom tonu je bio i nastup američkog portpredsednika Majka Pensa na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu.

"SAD će nastaviti da smatraju Rusiju odgovornom, čak i ako tražimo nove mogućnosti za saradnju, a kao što znate predsednik Tramp smatra da se one mogu naći", kazao je Pens.

Sergej Lavrov je na istoj konferenciji odbacio kritike na račun Moskve za umešanost u sukobe u Ukrajini. On smatra da stavovi zapadnih zvaničnika o sukobima u Ukrajini odražavaju hladnoratovski način razmišljanja koji, kako je rekao, i dalje istrajava na Zapadu.

Lavrov je ponovio optužbe Rusije da je širenje NATO-a na istok stvorilo tenzije u Evropi. Rusija doživljava približavanje Severnoatlantske alijanse svojim granicama, ne samo kao geostratešku već i pretnju po Putinov režim.

Stoga Kremlj kritikuje “demokratizatorstvo” Zapada, ističući da se iza njegovog nastojanja da promoviše liberalnu demokratiju prikrivaju hegemonističke namere. Zbog toga je kao deo „Putinovog projekta“, odnosno „ruske ideje“, čiji je cilj obnova i jačanje njene moći, „revolucijama u boji“ - kao što su u Ukrajini i Gruziji – suprostavljen koncept „suverenje demokratije“. Time se, kako ističe analitičarka iz Moskve Maša Limpan, odašilju dve poruke Zapadu:

„Prvo, da je ruski režim demokratski i, drugo, da se ta tvrdnja mora prihvatiti. Tačka. Svaki pokušaj verifikacije tog stava bio bi smatran neprijateljskim i mešanjem u ruske unutrašnje stvari“.

Da li je na pomolu Post-zapadni svetski poredak?

Lavrov je opisao Severnoatlantsku alijansu kao „instituciju Hladnog rata”, čije je širenje vodilo ka napetostima bez presedana u Evropi u proteklih 30 godina.

Ruski ministar smatra da je „okončan poredak ustanovljen posle Hladnog rata”, izražavajući nadu da će se “odgovorni lideri” opredeliti za stvaranje “demokratskog i pravednog poretka – ako želite, možete ga nazvati postzapadni svetski poredak”.

Ovaj stav Lavrova je na tragu procena ideologa u Moskvi da moć Zapada bespovratno opada, što će omogućiti jačanje globalnog uticaja Rusije.

“Zlatno doba liberalnog međunarodnog poretka je prošlo”, ističe članica ruske Dume Natalija Naročnitskaja.

Moskva nastoji od dolaska Putina na vlast da dovodi u pitanje svetski poredak, koji doživljava kao zapadnocentrični.

Rusija smatra da je njena uloga marginalna u svetu u kome se stvaraju alternativni mehanizmi upravljanja, poduprti globalnom strategijom SAD i evropskim projektom integracija.

Moskva nastoji od dolaska Putina na vlast da dovodi u pitanje svetski poredak

Kremlj pokušava da odgovori trajnom vizijom Rusije kao zemlje sa specijalnom istorijskom misijom i posebnim identitetom, koja je branila civilizaciju od upada Mongola sa istoka, zatim Napoleona i Hitlera sa Zapada.

„Gledano iz perspektive Kremlja, pošto se Vašington upušta u licemerne i destabilizirajuće poduhvate na globalnom planu, Moskva podnosi veliki deo tereta služeći kao protivteža i time doprinosi razumnosti i balansu u međunarodnom sistemu“, ističe Stiven (Stephen) Kotkin u Foreign Affairsu.

Stoga se Moskva zalaže za stvaranje policentričnog, odnosno sistema “demokratske multipolarnosti” ili pluralističkog modela međunarodnih odnosa koji počivaju na Vestfalskom modelu „suverene jednakosti“.

Ona nastoji da kao dominantna sila na postsovjetskom prostoru kreira svoju bezbednosnu „orbitu“, nastojeći da sa SAD uspostavi „konsenzualnu hegemoniju“, odnosno postigne dogovor o „sferama uticaja“. Međutim, nerealno je očekivati da će i Trampova administracija priznati ekskluzivno pravo Rusije i njene posebne interese, pre svega u Ukrajini i aneksiju Krima, zatim stacioniranje njenih trupa u gruzijskim separatističkim regijama Abhaziji i Južnoj Osetiji ili Pridnjestrovlju u Moldaviji.

Rusija rizikuje dodatnu marginalizaciju

Ukoliko je tačna procena da se raspada postojeći liberalni međunarodni poredak, stvoren nakon Drugog svetskog rata, onda bi Rusija mogla da iskoristi tu haotičnu situaciju. Međutim, čak i pojedini ruski analitičari smatraju da to nije najverovatniji scenario, jer čak i zemlje koje dovode u pitanje sadašnji svetski poredak, poput Kine, oponašaju njegovu strukturu i institucije.

“Ako se ove turbulencije okončaju reformom umesto urušavanjem međunarodnog poretka sa fokusom na razvoj a ne na bezbednost – onda će Rusija biti marginalizovana”, smatra Ivan Timofev, profesor Instituta u Moskvi za međunarodne odnose (MGIMO).

Ponavaljući kritike Kremlja na račun Zapada i njegove vojne alijanse, Lavrov je istovremeno pozvao na obnavljanje vojne saradnje Rusije i NATO-a, ističuči da Moskva želi odnose sa SAD koji će biti “pragmatični”, uz uzajamno poštovanje i priznavanje zajedničke odgovornosti za globalnu stabilnost.

Umesto velikih govora o savezu i partnerstvu, i zapadni i ruski analitičari smatraju da je najrealnije govoriti o “selektivnoj saradnji”, pre svega u borbi protiv terorizma, kao jednoj od retkih tačaka gde se interesi dve zemlje prepliću.

Bez medenog meseca Rusije i SAD

No, to je bila i osnova na kojoj su se Putin na početku svog mandata i tadašnji američki predsednik Džordž Buš uspostavili bliske odnose, pre svega nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. godine. Međutim, to međusobno razumevanje je kratko trajalo i ubrzo su se odnosi dve zemlje sve više pogoršavali, što je neprekidni trend sve do danas.

Borba protiv terorizma, u kojoj Rusija i SAD takođe imaju različite prioritete, teško može da premosti razlike o suštinskim pitanjima u odnosima između dve zemlje.