Piše: Bogdan Orlov
Ruska vlada je prošlog meseca pokrenula pravni postupak za gašenje Međunarodnog memorijala i Centra za ljudska prava memorijal, cenjenih nevladinih organizacija posvećenih istraživanju i sećanju na zločine Sovjetskog Saveza, kao i promovisanju ljudskih prava u bivšim sovjetskim republikama danas, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Vrhovni sud Rusije nastaviće saslušanje u slučaju protiv Međunarodnog memorijala 14. decembra, a Moskovski gradski sud održaće saslušanje o Centru za ljudska prava memorijal 16. decembra.
Međunarodni memorijal je, među brojnim projektima, od 2008. prikupljao i čuvao usmene istorije starijih žrtava represija iz sovjetskog doba.
"Sećanja svedoka iz te epohe su među najvažnijim izvorima koja prenose osećaj kako su zatvorenici Gulaga živeli i preživeli i šta je značilo biti građanin totalitarne države", navodi se u saopštenju projekta na sajtu Memorijala. "Zasad su nam ti izvori dostupni. Tako da nam je primarni cilj da prikupimo i sačuvamo te izjave dok su svedoci još živi."
Pored toga, ta nevladina organizacija održava arhivu s ličnim dosijeima više od 60.000 sovjetskih građana koji su bili žrtve represije, kao i fotografije, lične dokumente sovjetskih disidenata i druge materijale. Takođe postoji biblioteka s više od 40.000 knjiga i drugih predmeta o sovjetskoj istoriji i muzej posvećen životu u sistemu Gulaga i iskustvima žrtava represije.
Međunarodni memorijal održava bazu podataka o žrtvama sovjetske političke represije s više od tri miliona unosa, kao i bazu podataka s imenima više od 41.000 ljudi koji su radili za sovjetsku službu bezbednosti NKVD-a od 1935. do 1939. godine.
Milioni ljudi su ubijeni, proganjani, ostali bez roditelja ili na drugi način bile žrtve u Sovjetskom Savezu i sovjetskom bloku između 1917. i 1991. Istoričar Robert Konkvest (Conques) je u svojoj knjizi "Veliki teror" (The Great Terror) iz 2007. procenio da je najmanje 15 miliona ljudi ubijeno "u celom nizu terora sovjetskog režima" tokom 1930-ih.
Uoči saslušanja o zatvaranju Memorijala, Karent tajm (Current Time), medijski projekat na ruskom jeziku koji RSE vodi u saradnji s Glasom Amerike (VOA), objavio je mali izbor usmene istorije iz arhiva Memorijala. Odlomci su priređeni zbog dužine i jasnoće.
Jelizaveta Rivčun, 2008.
Ćerka istaknutog ruskog džez kompozitora i vođe benda Davida Gejgnera priseća se hapšenja oca na vrhuncu Staljinovog Velikog terora u decembru 1937. i onoga što je usledilo. Gajgner je uhapšen u moskovskom restoranu Metropol ubrzo posle koncerta. Optužen je za špijunažu i planiranje terorističkog akta. Streljan je 8. januara 1938, a posthumno rehabilitovan 8. decembra 1956. godine.
Roditelji Jelizavete Rivčun, Cecelija i David Gejgner.Архив Международного Мемориала
Prošlo je više od 70 godina, ali mi se sve to toliko urezalo u pamćenje da izgleda kao da je bilo juče. Probudili su me negde posle jedan sat noću. Imala sam 13 godina i spavala sam na sanduku. U sobi od 13 kvadratnih metara živelo je nas petoro. Ja, moja mama i tata, moj brat i kućna pomoćnica. Bio je to zajednički stan s pet ili šest soba. Mala kuhinja za sve nas. U sredini sobe bio je krevetac u kome je spavao moj brat. Ja sam spavala na sanduku. Mama i tata su imali krevet pored zida. Kućna pomoćnica je spavala na drugom sanduku blizu vrata.
Kada su ta dva muškarca ušla s mamom, zapanjila su se. Upravo su videli tatu u njegovom smokingu na sceni i moju lepu majku u večernjoj haljini kako peva. I odjednom su stigli i videli ovaj smeštaj, sobe i krevete. Smrzli su se i jedan od njih je upitao: "Da li je Gejgner živeo ovde?" – "Živeo" – ne "živi", već "živeo". Pitali su kućnu pomoćnicu i ona je rekla: "Da."
Stajali su kao ukopani dok su se kreveti raspremali, a moj brat i ja se budili. Stajali su; moja mama je stajala u polusvesnom stanju bleda kao krpa, naslonjena na orman. Počeli su da preturaju po sanduku na kojem sam spavala. Našli su pohabanu odeću i ništa više.
Šesnaest godina kasnije – ne, 19 – 1956. godine saznali smo da je tata streljan mesec dana posle hapšenja.
Dva meseca (posle tatinog hapšenja), bila sam u školi kada mi je učiteljica rekla: "Lizočka, direktor želi da razgovara s tobom". Noge su mi se tresle dok sam išla u njegovu kancelariju. Bila sam mršava, sićušna devojčica. Ušla sam i nehotice briznula u plač. Zagrlio me je, privio uz sebe i rekao: "Zašto plačeš? Zašto plačeš?" Prvo što me je pitao bilo je: "Da li ti je majka kod kuće?" Tada nisam razumela šta to znači. Sada znam da je hteo da zna da li smo moj brat i ja ostali sami. Rekla sam "da". Rekao je: "Hvala Bogu! Zašto plačeš?"
Rekla sam mu: "Bojim se da će ostali saznati da je tata uhapšen." A on je rekao: "Glupačice! Ne plaši se. U tvom odeljenju već polovina njih nema očeve kod kuće, baš kao ni ti. "Zvao se Trofim Nikič Poliščuk. Ceo život pamtim njegovo ime zbog lepih reči koje mi rekao tog dana.
Nina Smirnova, 2008.
Nina Smirnova je rođena 1923. godine. Njena porodica se smatrala "kulacima", odnosno relativno imućnim seljacima. Oduzeta joj je imovina pod politikom raskulačivanja sovjetskog diktatora Josifa Staljina 1930-ih. Poslati su u Krasnodarsku pokrajinu, gde je i dalje živela kada ju je Memorijal intervjuisao.
Nina Smirnova (arhivska fotografija)
Moja majka je bila iz Ukrajine, Donjecke oblasti, a otac iz Voronješke oblasti. Došla je u Voronjež i udala se za mog oca. Imali su decu i živeli, kako se kaže, od svog znoja.
Svojim radom su hranili celu porodicu, a bilo je 10 dece. Dvoje je umrlo. Morali su da prehranjuju celu tu porodicu i plaćaju porez na zemlju koju su zakupili. Ali smo jeli – nismo bili gladni – i nosili smo odeću od grube tkanine.
Ali su 1930. godine počeli kampanju protiv kulaka... Majka je zavezala našu najbolju odeću za naša tela da je ne bi odmah strgli s nas. Tati su ukrali čizme s nogu – takvo je bilo raskulačivanje. Imala sam nešto više od tri godine.
Porodica moje majke zvala se Kutnjak. Znam da se moj deda zvao Serhij jer se zvala Ana Sergejevna... Ne sećam se imena moje bake.
Naša porodica je 1930. godine raskulačena. Odlučili su da smo bogati pa moramo biti kulaci. Ali, bili smo bogati samo decom! Bilo je toliko nas. Ali je na sastanku siromašnih komšija odlučeno da nas raskulače, da nam sve zaplene i "likvidiraju nas kao klasu". Tako o tome piše u arhivama. To znači uništenje. Pa su nas poslali u Sibir.
Odvezli su nas u stočnim vagonima. Bila sam mala, ali se sećam mraka u vozu. Sećam se da sam sedela na slami ili na nekim prljavim starim krpama.
Onda su nas stavili na saonice. Deca su bila prekrivena senom i krpama. Odvedeni smo u stanicu za razvrstavanje, polugoli. Sećam se kako su odrasli trčali za saonicama. Glave su im bile prekrivene injem. Ljudi su mi bili skroz beli i ledeni pred mojim očima. Sećam se svega. Plakali smo na tim saonicama. Bili smo mokri i bilo nam je hladno. Bilo je oko minus 50 stepeni Celzijusa. Strašno smo plakali. Sada se ponekad budim noću i pitam se kako je srce moje majke moglo da izdrži da vidi svoju decu takvu.
Tih dana – oko 1934. godine – bila sam ništa do kostiju prekrivenih kožom. Moj stomak je bio kao bubanj. Imala sam rahitis. Oči su mi sijale. Bila sam najmanja, slabog tela i dobijala sam najviše.
Jednom smo tako sedeli, mame nije bilo. Na šporetu je bilo lonče s malo tople vode. Moja sestra Irinka je rekla: "Da stavimo malo soli i pojedemo". Pa smo posolili vodu – da, imali smo soli – i tu vodu smo jele nas tri devojčice. Jele smo je kašikama dok nismo bile pune.
(Tokom Drugog svetskog rata) nije bilo hleba. Išli smo kroz polja s lopatama, kopali da bismo pronašli mesta gde su miševi možda nešto sakrili u svojim rupama. Posle rata smo se plašili da govorimo o tim vremenima. Ako bi vas neko prijavio, rekao nešto protiv vas, mogli ste netragom nestati. Nema suda, nema suđenja. Pravo u (zabačeni logor Gulaga u) Kolimi, nestali u akciji.
(Osnivač Sovjetskog Saveza Vladimir) Lenjin je umro 1924. godine, pre mog rođenja. Staljin nam je sve to uradio.
Roza Šovkrinskaja, 2009.
Roza Šovkrinskaja je rođena 1930. Njen otac Jusup se borio u Ruskom građanskom ratu i bio funkcioner Komunističke partije u Dagestanu. Uhapšen je 1937. i umro u logoru Gulag kod Vorkute.
Roza Šovkrinskaja (arhivska fotografija)
Mama nam je rekla da je tata otišao na službeni put. Ali tatu više nismo videli. Sedeo je tri godine u zatvoru u Mahačkali. Mučili su ga tri godine, razni istražitelji. On je to zapisao i prokrijumčario preko nekih stražara.
Tata je tamo proveo tri godine, sam. I posle tri godine, počeli su mu suđenje. Izjave protiv njega potpisalo je 36 ljudi, ali niko od njih nije bio živ. Ali zahvaljujući njihovom svedočenju, sud ga je osudio i kaznio s osam godina. Osam godina.
Poslat je u Sibir. Sa severa, iz Pečlaga (logora Gulaga u regionu Komi), dobili smo jedino pismo od njega. Opisao je tamošnju prirodu, rekavši da je sve oko njega prekriveno snegom, opisujući polarne medvede i ptice snežnice. Pisao je o tome kako su pravili stvari koje su bile potrebne našoj sovjetskoj porodici – koliko je našoj porodici bila potrebna ta pruga. Nemam pojma kakva je to bila pruga.
Posle tog pisma više ništa nismo čuli od tate.
Pisma više nismo dobijali, ali smo godinu dana kasnije, 1941. godine, obavešteni da je tata umro u bolnici. Nikome nije bilo dozvoljeno da mu dođe na bdenje. Seoski savet je postavio stražu da nam niko ne dođe.
Mama i deca su sami plakali za tatom. Niko u zadruzi nije hteo da razgovara s mamom. Nisu nam dali da idemo u školu.
Mama nikada nikoga nije krivila, nikada nije krivila Staljina. Rekla je: "Staljin ovo ne bi mogao. Staljin nije mogao znati za ovo. Staljin nije kriv."