Piše: Ana Jarovaja
Pre pet godina, istoričar Jurij Dmitrijev, lokalni šef organizacije za ljudska prava Memorijal u severozapadnom regionu Karelije, uhapšen je u decembru u svom stanu u Petrozavodsku. Optužen je da je snimao pornografske slike usvojene ćerke, što je uporno negirao, rekavši da su fotografije snimljene na insistiranje socijalnih radnika kako bi se pratio razvoj devojčice, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Dmitrijev je najpoznatiji po svom istraživanju o žrtvama političkih represija u Kareliji pod sovjetskim diktatorom Josifom Staljinom. On je imao ključnu ulogu u istraživanju i očuvanju masovnih grobnica u Sandarmohu, gde su sahranjena tela najmanje 6.000 žrtava.
Dok se njegov slučaj razvlačio po sudovima, Dmitrijev, koji sledećeg meseca puni 66 godina, proveo je poslednjih skoro pet godina u istražnom pritvoru u Petrozavodsku, glavnom gradu regiona. Opštinski sud u Petrozavodsku trenutno sprovodi treću reviziju slučaja protiv Dmitrijeva, koji je u septembru 2020. osuđen na 13 godina zatvora. Tužioci traže povećanje kazne na 15 godina. Advokati Dmitrijeva kažu da su iscrpljene mogućnosti za žalbe.
Taj sudski proces dolazi u trenutku kada ruska vlada traži zatvaranje Međunarodnog memorijala i Centar za ljudska prava memorijal u Moskvi, nevladinih organizacija koje su već dugo označene kao "strani agenti". Njihovu sudbinu bi ove nedelje mogli da zapečate Vrhovni sud i najviši sud u Moskvi.
Pročitajte i ovo: Glasovi iz prošlosti kojima Putinova vlada preti ućutkivanjemRuski servis RSE-a imao je priliku da tokom suđenja Dmitrijevu dostavi napisana pitanja i da dobije pisane odgovore preko Federalne kazneno-popravne službe (FSIN). Intervju, koji je priređen zbog dužine i jasnoće, donosimo u nastavku teksta.
RSE: Kako ste postali član Memorijala?
Jurij Dmitrijev: Već sam poznavao mnoge iz Memorijala (kasnih 80-ih). Makar sam znao dosta lidera – ljudi koji su intervjuisali žrtve represije i objavljivali spiskove ljudi koji su bili po represijom. Bila su to teška vremena, pa su (aktivisti Memorijala) delili humanitarnu pomoć (bivšim žrtvama represije). Ukratko, radili su u potpunosti u skladu sa svojom poveljom. Na sastancima NVO-a Narodni front Karelije redovno smo razgovarali o pitanjima koja je postavljao Memorijal. Posle pola godine ili godinu, zamolio sam (aktivistu Karelijskog Memorijala) Pertija Vuorija da istraži sudbinu dede moje supruge, običnog ribara iz sela Sjamozero koji je uhapšen 1937. Perti je saznao da je pogubljen. Na jednom od naših sastanaka pozvao me je da se pridružim Memorijalu. Tako sam se pridružio Memorijalu negde 1989. godine.
RSE: Šta ste tada radili?
Dmitrijev: Razvozio sam humanitarnu pomoć svojim kolima bivšim političkim zatvorenicima. Nekoliko puta smo išli u okolinu sela Derevjanogo, tražeći mesta pogubljenja, ali bez uspeha. Zatim sam se zainteresovao za priču o ostacima otkrivenim u Besovcu i Sulažgorju. Samo dve godine kasnije, 30. oktobra 1991. godine, uspeli smo da ih ponovo sahranimo na groblju Zaretskoje u Petrozavodsku. To je zapravo bio početak Memorijala u Kareliji.
Tada sam počeo da radim s Ivanom Čuhinom, poslanikom u ruskom Vrhovnom sovjetu. Ivan me je zamolio da mu pomognem da sastavi Knjigu sećanja (koja ima za cilj da dokumentuje sve karelijske žrtve političke represije iz sovjetskog doba). Prihvatio sam i nekoliko godina sam proveo u arhivima Ministarstva unutrašnjih poslova i Federalne službe bezbednosti (koja je tada još bila KGB). Među našim ranim međunarodnim projektima pomenuo bih podizanje spomenika na groblju za nemačke zarobljenike u naselju Padozero... Postepeno sam stekao iskustvo rada s dokumentima i rada s ljudskim ostacima.
Nastavili smo da pružamo materijalnu pomoć žrtvama represije – hrana, novac i tako dalje. Lobirali smo za lokalne zakone u Kareliji za pomoć žrtvama represije. Nikoga nismo zaboravili... Devedesete su, u poređenju sa sovjetskim periodom, bile vreme slobode, vreme kada su se otvarali arhivi i konačno se mogla saznati istina o našim precima.
RSE: Kada su počeli problemi? Kada je predsednik Vladimir Putin došao na vlast?
Dmitrijev: Teško mi je da odgovorim na to jer sam na neko vreme "ispao" iz karelijskog Memorijala. Nakon što je Ivan Čuhin umro 1997. godine, drugi ljudi su preuzeli organizaciju. Ukratko, nismo se složili oko karaktera. Sa mnom je tada otišlo nekoliko ljudi i organizovali smo Akademiju društveno-pravne zaštite.
RSE: Kakvo je vaše mišljenje o sadašnjoj situaciji s Memorijalom i generalno s uznemiravanjem aktivista za ljudska prava?
Dmitrijev: Uznemiravanje je normalna pojava. To znači da Memorijal gazi na ono što žulja vlasti. Verujem Memorijalu, tako da to znači da treba da menjamo organizam koji nešto žulja.
RSE: Da li povezujete krivični postupak protiv vas s vašim radom u Memorijalu? Da se niste to radili poslom, da li mislite da biste izbegli poslednjih pet godina suđenja?
Dmitrijev: Mislim da tih (sudskih) slučajeva uopšte ne bi bilo. Ko bi mario za običnog inženjera?
RSE: Šta društvo može da učini da podrži Memorijal? I šta prosečni ljudi mogu da urade da u mlađoj generaciji neguju poštovanje prema istoriji koje pokazuje Memorijal?
Dmitrijev: Preko porodice. Svaka porodica mora da zna svoju istoriju. Takvo znanje je izvor osećaja samopoštovanja. Imao sam sreću da saznam kako se osećaju ljudi koji su čitav život bili pod represijom vlade. Ako poživim dovoljno dugo, napisaću knjigu o tome.