Spasilačke čete Rudnika Rembas i rudari, ni posle tri dana intenzivnog rada, još nisu stigli do kopača Željka Miletića koji je zatrpan u utorak u jutru u 8,30 sati u jami Strmosten. Spasioci pokušavaju da sa novom metodom podgrađivanja stignu do zatrpanog rudara, ali se i dalje sporo napreduje jer se vodi računa o bezbednosti spasioca i rudara koji raščišćavaju zatrpane podzemne hodnike.
Nebojša Milenković, predsednik Sindikata rudnika Rembas kaže za Radio Slobodna Evropa da su ovakve nesreće posledica tehničko tehnološke zaostalosti rudnika sa podzemnom eksploatacijom zbog čega je i njihova bezbednost prilično diskutabilna.
„Generalno, bezbednost rada u rudnicima je, da kažem, na nekom niskom nivou zbog toga što se 50 godina, ništa ne ulaže u modernizaciju rudnika i osavremenjavanje proizvodnje. Rudari rade uglavnom manuelno, sve je to težak fizički rad i država kao naš vlasnik i osnivač bi trebala već jednom da reši taj problem i da uloži neka sredstva u modernizaciju rudnika“, kaže Milenković.
On kaže da bi se modernizacijom rudnika i osavremenjavanjem proizodnje povećala i bezbednost rudara i obezbedli znatno humaniji uslovi rada u podzemnim oknima.
„Prvenstveno, došlo bi do humanizacije rada što je veoma bitno jer su ljudi zaista sada u situaciji da 80 odsto posla rade manuelno. Mi smo pre nekih tridesetak godina imali najsavremenije mašine za otkopavanje uglja u bivšoj Jugoslaviji. Međutim one više nisu u funkciji i ništa drugo nije nabavljeno zbog čega dolazi do ovakvih slučajeva“, kaže sagovornik Radija Slobodna Evropa.
Međutim, država za to nema novca, pa rudari i dalje rade u veoma teškim i nehumanim uslovima, a rudnici često imaju problema i sa nabavkom osnovne zaštitne opreme i potrebnog repromaterijala.
„Naše jame su na dubini od 150 do 400 metara pod zemljom. Postoje zaštitna sredstva, ali ima povremenih problema u realizaciji tendera, jer novi Zakon o javnim nasbavkama dozvoljava da učesnici mogu da se žale, ako nisu zadovoljni što nisu prošli na tenderu, pa mi dođemo u situaciju da ne možemo da nabavimo ni repromaterijal i opremu, ni ostale stvari koje su veoma bitne za normalno funkcionisanje rudnika“, kaže on.
Uprkos, brojnim problemima i opasnostima koje prate rad u podzemnim rudnicima, rudari retko menjaju svoj posao, jer prema navodima našeg sagovornika i nemaju neku bolju alternativu za kakvu takvu zaradu i izdržavanje svojih porodica.
„Ljudi koji svakodnevno rizikuju svoje živote izdržavaju svoje porodice od tih zarada iako na žalost, ne da nisu plaćeni adekvatno nego su i poniženi zaradama. Rudar kada počinje da radi ima platu od 37.000 dinara. Ako samo toliko vredi posao na dubini od 150 metara ispod zemlje, i ako je to adekvatna nagrada, onda nešto sa ovom državom nije u redu. Ipak, i ta zarada je motivacija za rad u rudniku, jer ljudi i nemaju neku alternativu. U svim ovim opštinama u pasivnim krajevima jedino rudnici rade i jedino još u njima ima posla“, zaključuje Milenković.