Podeljena i pod stalnim tenzijama. Između prividnog mira i stalnih pretnji zaoštravanjem. U takvoj atmosferi Mitrovica se približava kraju ove godine. Kontakti između severa i juga su retki, baš kao i veze između Albanca koji žive u tri naselja na severu i Srba koji dominiraju u ovom delu grada.
Šesti mesec po izbijanju krize barikada na glavnom mostu je pojačana, prilazi gradu iz pravca Zvečana (odnosno na putuju koji vodi iz Srbije) odvijaju se samo u jednoj traci, a prilaz albanskom naselju Bošnjačka mahala takođe je delom onemogućen preprekama od šljunka. Grad je u, kako se sve češće čuje, samoizolaciji.
„Evo vidiš moja kola! Skidam tablice normalno! Moram da ih skidam“, kaže Bujar Hasapi.
On je jedan od Mitrovčana koji čitavu decniju usavršavaju veštine prilagođavanja automobilskih tablica adekvatnom delu grada. Upravo zam zamenjuje kosovsku
Hasapi živi u Bošnjačkoj mahali. To je deo grada koji je sa albanskim jugom povezan sve vreme prohodnim mostom, ali koji je od srpskog severa letos odvojen barikadama. Pre nego što je seo u automobil podelio je misli o tome ko su kreatori mitrovačke neizvesnosti. „Profieteri! Mafija“, kaže on i dodaje:
„Ima vamije na obe strane. Oni zajedno sarađuju“.
Na samom ulasku u Mahalu iz centralne ulice severnog dela Mitrovice, kod prilaza na glavni Ibarski most, barikada svakim danom sve je jača. Stražari odbijaju razgovor i upućuju nas na dve Mitrovčane koje dežuraju ispod šatora, uz vatru.
“Kao što vidite da smo istrajni istrajni smo!”, tim rečima dočekuje nas jedna od žena. Ni one ne bi više govorile. Zašto “mostaši” (kako nazivaju čuvare mostova) većinom odbijaju razgovore može samo da se nagađa.
Na straže povremeno dolazi i Vladimir Vučković. Danas odmara, ali se prošeta blokiranim gradom:
“Ovo je naš način da opstanemo ovde. Gde god da odeš u Srbiju niko te ne voli. Gde god da odeš ti su svojoj državi stranac ili Šiptar kako nas tamo nazivaju”, priča Vučković.
Priče o tome da bi se na severu Kosova mogla dogoditi repriza egzodusa iz Krajine u Hrvatskoj, ovde ne prestaju: “Jedino me je trah da ne ostanem ovde. Samo me je to strah. Sve ostalo nije. Ni jurnjava, ni pucnjava. Sve to prođe. Samo da budem ovde”, zaključuje Vučković.
Ponovo smo na mostu iznad zaprljane reke, dodatno naružene zapuštenim obalama koje nema ko da održava. Simbolika mosta govori o povezivanju, a ovde tek poneki pešak koji šeta uzduž i popreko najjasnija je slika duboke podeljenosti koja vlada gradom.
“Mogu da vam kažem da je Mitrovica bila grad bez ikakvih problema. Nikada nismo bili opterećeni time da je ovaj Albanac, a ovaj Srbin. Predavao sam u Tehničkoj školi i u srpskim i u albanskim odeljenjima. A sada me sramota da kažem da sam iz Mitrovice. Ovde mi je stan. Nema trista, četristo metara odavde. I ja ne mogu da priđem svom sopstvenom stanu da vidim šta je i kako je. Ceo imetak, šta god da imam, to mi je na severnoj strani”, reči su Rešata Mujka.
Penzioner i jedan od onih koji sa ovog mesta posmatra imovinu koja mu je deceniju nepristupačna. Slično je i sa Blerimom Mripom:
“Kada su srpske bande napale civile, grad se podelio. Tada sam ja otišao. Trinaest godina ja nisam bio u svom stanu. Ja ponekad idem tamo, vidite tamo na onu stranu. Odem i samo gledam moj soliter”.
Na jednoj strani barikade, na drugoj kafići sa južne strane grada. Decembar je neobično prijatan. Na dve obale puno je ljudi pod vedrim nebom. Radoznali pogledi uprti ka nama. Mujko priča:
“Ja bih rado prišao do svog stana. Ali, pravo da ti kažem, ne smem. Kamo sreće da živimo zajedno i da se družimo. Bog je hteo tako da je stvorio jednog na jednom, drugog na drugom jeziku”, kaže Mujko.
"Svi imamo dušu"
Glasovi razuma nisu ni usamljeni ni retki bez obzira što kao da ih nema ko da čuje. Na igralištu smo u severnoj Mitrovici. Dok pauze na unuke, grupa penzionera ulazi u žučnu raspravu. Među njima i dalje odzvanja poziv Borisa Tadića za povlačenje barikada. Mitrovčanin Milovan Ostojić strahuje za budućnost i upozorava “vatra kada plane onda je gotovo”.
Rajka Jovanović pobegla je iz Junika kod Dečana. Tamošnju imovinu nikada nije povratila, u Mitrovici je podstanar, izbeglica. Posle svega insistira:
“Nije važno ko je koja nacija jer svi imamo dušu. Kada bi se u slozi živelo imali bi barem mir i život. Ovako nemamo. Mi nemamo mir”.
Slično priča i Hanifa Januzi žiteljka Bošnjačke mahale. Samo tri ulice je dele od kuće spaljene tokom rata. Ne ide ni tamo, baš kao ni na sever uopšte. Čeka da sve prođe i veruje da će dobro biti. Pitali smo je da li će Albanci i Srbi ponovo živeti zajedno:
Na drugoj strani, neuspšeni su u pokušajima da neke od meštana Srba uverimo da je u Bošnjačkoj mahali (kao jednom od tri naselja u kome na severu žive Albanci) bezbedno. Ovde mnogi čvrsto veruju da na tlu kojim dominiraju Albanci njima preti opasnost. Takav stav ističe i Milorad Petrović. Uverava nas da je Kosovo država samo za Albance.
Zapleteni u mreži manipulacije, političke konfuzije, osnovanih i neosnovanih strahova, Mitrovčani zapravo teško da mogu lako utvrditi šta je istina. Rajka Jovanović stoga apeluje:
„Da prekinemo ove priče više. Priča je bilo dosta, televizija je bilo dosta, novina je bilo dosta. Da više ne nasedamo na sve to. Svi oni čas jedno, čas drugo pišu“.
Vremenom ovde se sve manje raspravlja ko je kriv. Najčešće se zapravo govori o tome kako je bilo i kako, uz dobru volju, ponovo može biti. Doduše što bi rekao Rešad Mujko – ako to bilo ko sme da izgovori:
„Kamo sreće, a možda ovo ne smem da kažem, da mi je ono vreme Josipa Broza Tita“.
Šesti mesec po izbijanju krize barikada na glavnom mostu je pojačana, prilazi gradu iz pravca Zvečana (odnosno na putuju koji vodi iz Srbije) odvijaju se samo u jednoj traci, a prilaz albanskom naselju Bošnjačka mahala takođe je delom onemogućen preprekama od šljunka. Grad je u, kako se sve češće čuje, samoizolaciji.
„Evo vidiš moja kola! Skidam tablice normalno! Moram da ih skidam“, kaže Bujar Hasapi.
On je jedan od Mitrovčana koji čitavu decniju usavršavaju veštine prilagođavanja automobilskih tablica adekvatnom delu grada. Upravo zam zamenjuje kosovsku
Barikade u centru Mitrovice
registraciju ne bi li bez smetnji prošao kroz srpski deo grada. Kaže da ako bi pokušao da u srpski deo Mitrovice uđe sa kosovskom registracijom „garant bi ostao bez kola“.Hasapi živi u Bošnjačkoj mahali. To je deo grada koji je sa albanskim jugom povezan sve vreme prohodnim mostom, ali koji je od srpskog severa letos odvojen barikadama. Pre nego što je seo u automobil podelio je misli o tome ko su kreatori mitrovačke neizvesnosti. „Profieteri! Mafija“, kaže on i dodaje:
„Ima vamije na obe strane. Oni zajedno sarađuju“.
Na samom ulasku u Mahalu iz centralne ulice severnog dela Mitrovice, kod prilaza na glavni Ibarski most, barikada svakim danom sve je jača. Stražari odbijaju razgovor i upućuju nas na dve Mitrovčane koje dežuraju ispod šatora, uz vatru.
“Kao što vidite da smo istrajni istrajni smo!”, tim rečima dočekuje nas jedna od žena. Ni one ne bi više govorile. Zašto “mostaši” (kako nazivaju čuvare mostova) većinom odbijaju razgovore može samo da se nagađa.
Na straže povremeno dolazi i Vladimir Vučković. Danas odmara, ali se prošeta blokiranim gradom:
“Ovo je naš način da opstanemo ovde. Gde god da odeš u Srbiju niko te ne voli. Gde god da odeš ti su svojoj državi stranac ili Šiptar kako nas tamo nazivaju”, priča Vučković.
Priče o tome da bi se na severu Kosova mogla dogoditi repriza egzodusa iz Krajine u Hrvatskoj, ovde ne prestaju: “Jedino me je trah da ne ostanem ovde. Samo me je to strah. Sve ostalo nije. Ni jurnjava, ni pucnjava. Sve to prođe. Samo da budem ovde”, zaključuje Vučković.
Ponovo smo na mostu iznad zaprljane reke, dodatno naružene zapuštenim obalama koje nema ko da održava. Simbolika mosta govori o povezivanju, a ovde tek poneki pešak koji šeta uzduž i popreko najjasnija je slika duboke podeljenosti koja vlada gradom.
“Mogu da vam kažem da je Mitrovica bila grad bez ikakvih problema. Nikada nismo bili opterećeni time da je ovaj Albanac, a ovaj Srbin. Predavao sam u Tehničkoj školi i u srpskim i u albanskim odeljenjima. A sada me sramota da kažem da sam iz Mitrovice. Ovde mi je stan. Nema trista, četristo metara odavde. I ja ne mogu da priđem svom sopstvenom stanu da vidim šta je i kako je. Ceo imetak, šta god da imam, to mi je na severnoj strani”, reči su Rešata Mujka.
Penzioner i jedan od onih koji sa ovog mesta posmatra imovinu koja mu je deceniju nepristupačna. Slično je i sa Blerimom Mripom:
“Kada su srpske bande napale civile, grad se podelio. Tada sam ja otišao. Trinaest godina ja nisam bio u svom stanu. Ja ponekad idem tamo, vidite tamo na onu stranu. Odem i samo gledam moj soliter”.
Na jednoj strani barikade, na drugoj kafići sa južne strane grada. Decembar je neobično prijatan. Na dve obale puno je ljudi pod vedrim nebom. Radoznali pogledi uprti ka nama. Mujko priča:
“Ja bih rado prišao do svog stana. Ali, pravo da ti kažem, ne smem. Kamo sreće da živimo zajedno i da se družimo. Bog je hteo tako da je stvorio jednog na jednom, drugog na drugom jeziku”, kaže Mujko.
"Svi imamo dušu"
Glasovi razuma nisu ni usamljeni ni retki bez obzira što kao da ih nema ko da čuje. Na igralištu smo u severnoj Mitrovici. Dok pauze na unuke, grupa penzionera ulazi u žučnu raspravu. Među njima i dalje odzvanja poziv Borisa Tadića za povlačenje barikada. Mitrovčanin Milovan Ostojić strahuje za budućnost i upozorava “vatra kada plane onda je gotovo”.
Rajka Jovanović pobegla je iz Junika kod Dečana. Tamošnju imovinu nikada nije povratila, u Mitrovici je podstanar, izbeglica. Posle svega insistira:
“Nije važno ko je koja nacija jer svi imamo dušu. Kada bi se u slozi živelo imali bi barem mir i život. Ovako nemamo. Mi nemamo mir”.
Slično priča i Hanifa Januzi žiteljka Bošnjačke mahale. Samo tri ulice je dele od kuće spaljene tokom rata. Ne ide ni tamo, baš kao ni na sever uopšte. Čeka da sve prođe i veruje da će dobro biti. Pitali smo je da li će Albanci i Srbi ponovo živeti zajedno:
Na drugoj strani, neuspšeni su u pokušajima da neke od meštana Srba uverimo da je u Bošnjačkoj mahali (kao jednom od tri naselja u kome na severu žive Albanci) bezbedno. Ovde mnogi čvrsto veruju da na tlu kojim dominiraju Albanci njima preti opasnost. Takav stav ističe i Milorad Petrović. Uverava nas da je Kosovo država samo za Albance.
Zapleteni u mreži manipulacije, političke konfuzije, osnovanih i neosnovanih strahova, Mitrovčani zapravo teško da mogu lako utvrditi šta je istina. Rajka Jovanović stoga apeluje:
„Da prekinemo ove priče više. Priča je bilo dosta, televizija je bilo dosta, novina je bilo dosta. Da više ne nasedamo na sve to. Svi oni čas jedno, čas drugo pišu“.
Vremenom ovde se sve manje raspravlja ko je kriv. Najčešće se zapravo govori o tome kako je bilo i kako, uz dobru volju, ponovo može biti. Doduše što bi rekao Rešad Mujko – ako to bilo ko sme da izgovori:
„Kamo sreće, a možda ovo ne smem da kažem, da mi je ono vreme Josipa Broza Tita“.