Na prostoru stare ciglane, u neposrednoj blizini deponije u Subotici, gradu na dvadesetak kilometara od mađarske granice, po mrazu i u nehumanim uslovima, u blatu, bez hrane i vode, boravi veliki broj imigranata iz Avganistana, Pakistana, Sirije, Eritreje i drugih zemalja. Svi oni pobegli su od rata i bede u njihovim zemljama, a želja im je da se domognu Evropske unije.
„Dolazim iz Avganistana. Otišao sam zbog rata u mojoj zemlji. Želim da odem u Nemačku. Želim da preživim i da pomognem mojoj porodici. Oni su ostali u Avganistanu“, priča jedan od azilanata.
RSE: Koliko imaš godina?
„Imam 18 godina.“
RSE: Na ovaj put si krenuo sam?
„Da.“
Mladića iz Avganistana upoznali smo na periferiji Subotice, u neposrednoj blizini deponije, nedaleko od stare ciglane. Temperatura je ispod nule, a vetar nanosi smrad smeća. Zatekli smo ga kako se sa još dvadesetak, takođe mladih ljudi, grči oko slabe vatre u improvizovanom kampu, napravljenom od najlona i nekoliko dasaka.
„Tu sam već nekoliko dana. Veoma nam je teško, mnogo je hladno... Noćas nismo mogli da spavamo od hladnoće. Takođe, ovo mesto je premalo za nas 17 ili 18, tako da noću desetak ljudi spava, a mi ostali sedimo ispred, oko vatre“, kaže nam.
Kako nemaju nikakva dokumenta, na deponiji borave u stalnom strahu od policije. Neki od njih su već pokušali da pređu granicu sa Mađarskom, ali ih je u tome sprečila policija.
Mnogima su poslednji novac uzeli krijumčari, koji su im obećali da će ih dovesti do Zapadne Evrope, ali su ih ostavili na autoputu Beograd – Horgoš. Odatle su, prateći prugu, peške stigli do Subotice.
Orijentir da pronađu kamp im je dimnjak napuštene ciglane, koju često, u veoma hladnim noćima, koriste za prenoćište.
Azilanti u dviljem kampu kod Subotice
„Ovde mogu da se za zavuku za kratko vreme, da kratko odahnu i krenu dalje“, rekao nam je Tibor Varga iz Istočnoevropske misije. Već tri godine pomaže imigrantima koji dođu u Suboticu.
„Uglavnom ujutru krenem po pekarama da pokupim hleb, nekada je svež, ali je uglavnom od prethodnog dana, ono što ostane pa kupim jefitinje, na džak. Ima i peciva, bureka i raznih drugih proizvoda. Donosim im im pijaću vodu, konzerve, odeću, obuću...", kaže Varga.
Dok razgovaramo, naišao je mladić iz Sirije.
„U mojoj državi je sada mnogo, mnogo loše. Borbe i ubijanja su 24 časa dnevno. Treba mi samo bezbednost. Zbog toga želim da odem u Evropu. U bilo koju zemlju. Do Srbije sam putovao četiri dana. Nisam jeo, nisam spavao. Porodica mi je ostala u Iraku“, rekao nam je.
Stigao je dan ranije. Ne zna kako će dalje, čuo je da bi možda mogao da proba preko Mađarske.
„Iz Mađarske želim da odem u Nemačku ili bilo koju drugu zemlju“, nada se.
RSE: Kako ste došli u Suboticu?
„Ne znam da kažem ime tog mesta na engleskom, ali odatle su nas 12 prevezli do Beograda. Od Beograda, nas četvorica smo uhvatili taksi kojim smo došli ovde. Uzeo nam je 150 evra po osobi. Više nemam novca i nemam baš ništa“, priča.
Broj migranata u kampu kod Subotice se stalno menja. Mnogi od njih, kaže nam Tibor Varga, dolaze izladneli, bez tople odeće, sa ranama. Ovi ljudi nekada su vodili normalne živote i radili različite poslove. Varga se seća da je među migrantima koji su prošli kroz kamp kod ciglane, sretao i univerzitetske profesore, hirurge... Neki od njih mu se jave nakon što stignu na svoju destinaciju.
„Pišu mi iz Evrope, da su se na neki način smestili u tim zemljama... Velikoj Britaniji, Nemačkoj“, kaže Varga.
Svojim sugrađanima i svima ostalima koji se migranata plaše, na kraju je poslao poruku da:
"To nisu opasni ljudi ili neki divljaci, nego ljudi koji beže kako bi spasili glavu iz mesta u kojima je rat, Avganistanu, Siriji... beže da spasu život. Njihove živote priče su slične – ubili su mi majku, oca, ujaka, brata, sestru...“