Četiri kilometra do Mađarske – poslednje tranzitne zemlje do Nemačke. To je razdaljina koju stotine izbeglica iz država Bliskog istoka svakodnevno pređe peške da bi iz Srbije, u blizini prelaza Horgoš, prešli granicu sa Mađarskom. Žičane ograde nema jer bi presecala tamošnju prugu, što je ključno u zaobilaženju te prepreke.
„Večeras oko deset sati ćemo pokušati. I to ne svi! Možda svega petina okupljenih,“ plan je migranata, mahom iz Avganistana tek pristiglih iz Prihvatnog centra u Kanjiži, poslednjoj tački njihovog puta prema zemljama zapadne Evrope u potrazi za mirom i boljim životom.
Za oko 11 kilometara vožnje, koliko je ovo mesto udaljeno od Prihvatnog centra, plaćaju oko 360 dinara po osobi – odnosno oko tri evra.
Potom sledi put u neizvesnost: putešestvije prugom preko čijeg jednog dela, zbog ometanja železničkog saobraćaja, mađarske vlasti nisu postavile žičanu ogradu. Tim putem pošla je i grupa Kurda izbeglih iz Sirije: dva bračna para sa malom decom i četvoro muškaraca.
Uz sebe imaju ono najpotrebnije, nešto odeće potrpane u rančeve i vodu. Deca sa igračkama u rukama igraju neku svoju zamišljenu igru. Gevira, tek svršeni srednjoškolac koji pak svojom ozbiljnošću odaje utisak vođe grupe, pristaje da im se pridružimo na putu. Paleći cigaretu otpočinje svoju priču.
„Put iz Sirije do Turske sam platio 350 dolara. Iz Turske do Grčke ta suma je iznosila 1250 dolara. Potom smo došli u Makedoniju i onda u Srbiju. Deset dana nisam skinuo odeću. Samo sam se jednom istuširao, od tada ništa.“
Njegova čitava porodica još uvek je u Siriji. Već neko vreme o njima nema nikavih informacija. Priseća se očevih reči, koji ga je zbog rata poterao da izbegne u Nemačku.
„Treba da ideš u Nemačku. Tamo je mirno i možeš nastaviti obrazovanje na nemačkom univerzitetu“, ponovio je Gevira očev savet. Grupu sa kojom se kreće upoznao je na putu tokom koga su se suočili sa mnogim opasnostima
„Sa svih strana vreba opasnost. Dok smo putovali iz Grčke do Makedonije čuli smo da su ljudi napadani i pljačkani. To se može dogoditi i nama. Jako smo uplašeni jer ne znamo šta će se događati.“
Od Srbije do Mađarske sa izbeglicama
Nedugo potom usledilo je komešanje. Iza prve krivine ukazao se voz koji saobraća na svojoj redovnoj liniji. U panici smo se razmileli sa obe strane pruge u polja i kukuruzišta, mašinovođa čak nije ni svirao.
Nastavljamo dalje. Osim za živu glavu, kako svoju, tako i prijatelja sa kojima putuje Gevira strahuje da ne padne u ruke mađarske policije. To znači boravak u privremenom kampu u mestu Reske, uzimanje otisaka i potencijalnu deportaciju. Zato će, kao i mnogi drugi, bežati od policije za koju znaju da ih čeka na kraju ove pruge.
„Ako to ne uradim, neću moći u Nemačku. Ako me ovde registruju i uzmu otisak prsta. Izbaciće me iz Nemačke. Reći će mi: 'Idi u Mađarsku, tamo si se registrovao`", kaže nam Gevira. Odjednom je zastao i porazgovarao sa svojim pratiocima:
„Sada moramo da siđemo sa pruge i nastavimo onim tamo putem. Na kraju ovog nas čeka policija. Ako joj izbegnemo pešačićemo do prvog naselja i poražiti taksi kome ćemo tražiti da nas poveze. Nadam se do Nemačke gde bih ostvario svoje snove. Da postanem inženjer računarstva“, posle čega su nas napustili.