Ima ona dobro poznata priča o bogatašima koji su ugledni članovi društva, mada ostaje pomalo misteriozno kako su se tačno obogatili. Kaže se obično za takve da "ne vole da ih se pita kako su stekli prvi milion"; oni ostali milioni navodno su im besprekorno legalni. Neretko i stvarno. Lepo, samo bi li ikada bilo tih ostalih miliona da nije bilo prvog miliona, za koji možemo pomisliti da je stečen nekom prevarom, marifetlukom, pljačkom ili čak, što bi rekao Krleža, "grabežnim umorstvom"?
Slično je i s famoznim slučajem "dana Republike Srpske", koji je potresao i još trese ceo region. Nova "provokacija" koja dolazi iz Banjaluke je odlikovanje nekih od osnivača Republike Srpske, tačnije Radovana Karadžića (nepravomoćno osuđeni ratni zločinac), Biljane Plavšić i Momčila Krajišnika (pravomoćno osuđeni za ratne zločine, odležali kaznu).
Bilo je dosta komentara kako je sve to "skandalozno": naime, odlikovati osuđene ratne zločince i njihove političke inspiratore. Nije teško poentirati na toj strani duge, jer je sve to nedvosmisleno tačno. Na drugoj strani, a šta se zapravo moglo očekivati? Možda da Skupština RS odlikuje Mahatmu Gandija i Boba Dilana? Pa, ne može, jer je oni nisu osnovali, te, što je važnije, ona nije osnovana na njihovim načelima, naprotiv.
Gde je ovde veza s "prvim milionom"? Veza su upravo ratni zločini, etničko čišćenje, prisilne migracije ogromnog broja ljudi, sistematsko zlostavljanje onih koji ostanu "u manjini".
Prostije rečeno, Republika Srpska nastala je baš na takvoj podlozi, i tu pomoći nema. A ovi kojima je Skupština RS sada uputila zahvalnice za to su, uz još ponekog, najzaslužniji. Dakle, ako treba slaviti nastanak i opstanak RS, šta je logičnije od toga da vam na prvom mestu za priznanja budu upravo oni koji su je stvorili, ne prezajući od kršenja bilo kojeg ljudskog ili božijeg zakona?
Naravno, taj već davnašnji "prljav posao" danas bi nekako svi da zabašure, da ga potisnu u najmračnije uglove svesti i sećanja, tamo gde obitavaju ljudi i događaji koje bismo da zaboravimo, i zaboravljanjem da poništimo da ih je ikada i bilo.
Evo, recimo, jednostavnog kviz pitanja: kako je nastala Republika Srpska? Lepo, "srpski narod je tako poželeo" a njegovi predstavnici sledili su volju naroda. Čista pravno-politička stvar, bazirana na pisanim i nepisanim zakonima. Samo što u praksi, eto, uopšte nije bilo tako. Da bi se stanje na terenu dovelo u sklad s "političkom voljom", malj brutalne etničke segregacije morao je da radi punom snagom, na veoma širokoj skali, u podugačkom vremenskom periodu.
Možda da Skupština RS odlikuje Gandija i Dilana? Pa, ne može, jer ona nije osnovana na njihovim načelima, naprotiv: Pančić (na slici: Narodna skupština RS)
Naime, danas mnogi zaboravljaju, a ovi mlađi valjda ni ne znaju, da sve do rata nikakvih "etničkih" teritorija nigde u Bosni i Hercegovini nije bilo – ni bošnjačkih, ni srpskih ni hrvatskih. Premisa ili dogma upravo onih koje je visoki dom sada tako dirljivo pohvalio bila je da za Bosnu nema sreće dok se ne podeli. Ako neće ili ne može sama, treba joj "pomoći". Jedini način da se ta tlapnja ostvari bio je da se "etničke teritorije" prvo doslovno izmisle, a onda da se otelotvore, makar ognjem i mačem. I da se, jasno, povežu u paradržavnu tvorevinu koja će biti što je god moguće etnički "čistija", i koja će s ostatkom Bosne i Hercegovine imati samo minimalnu i formalnu vezu, težeći tome da se i ona raskine. Nakon što je posao (pre)uspešno obavljen, o njemu vlada svojevrsna omerta: ne pitajte za "prvi milion", ove ostale ćemo vam rado pokazati.
Milorad Dodik došao je svojevremeno na vlast predstavljajući se kao vrednosna, sadržinska i metodološka suprotnost onima koje "njegova" skupština sada nagrađuje. Sporedno je pitanje da li se on i tada predstavljao svesno lažno. Važnije je da je postepeno, a neumitno evoluirao ka tome da u svemu bude nastavljač njihove politike, ponekad čak u zaoštrenijem vidu (mada u mirnodopskim okolnostima).
Zašto neumitno? Zato što ga je u tom pravcu gurala sama činjenica da upravlja tvorevinom etničkog čišćenja i ratnih zločina, kojoj niti jedan od temelja nije osporio – ni njeno unutrašnje ustrojstvo (tj. monoetnički ekskluzivizam) ni njen još 1992. zasnovani položaj u odnosu na BiH i na Srbiju. Nije dovoljno pompezno se nazvati "socijaldemokratom" da bi se stvarno i delatno razlikovao od onih koji su svesno posegnuli za zločinom ne bi li ostvarili politički cilj koji se – ponoviću koliko je god puta potrebno – na neki drugačiji način nije ni mogao ostvariti.
Šta je zaključak? Odluka Skupštine RS može biti skandalozna, ali nije jasno po čemu bi to bila iznenađujuća, još manje po čemu bi bila nekonzistentna: ona je, naprotiv, savršeno logična gledano iz unutrašnje vizure samog četvrtstoletnog "projekta" koji slavi.