Više stotina Rohindža izbeglica našlo se u brodovima na otvorenom moru na milosti krijumčara ljudi pošto su iz užasnih uslova prenatrpanih kampova u Bangladešu pokušali da pobegnu u Maleziju, čije vlasti odbijaju da ih prime uz obrazloženje da su granice zatvorene radi zaustavljanja korona virusa, pišu svetski mediji.
Od očaja do odbijanja
Međunarodne organizacije za ljudska prava i predstavnici Rohindži pozvali su vlade u regionu da urade nešto pre nego što izbeglice, među kojima ima dece, nestanu u moru, piše Gardijan (The Guardian).
Muslimanske izbeglice koje ne mogu da se vrate u Mjanmar i koje pokušavaju da pobegnu iz beznađa prenatrpanih kampova u Bangladešu, takođe su meta krijumčara koji za velike sume novca obećavaju bolji život u Maleziji, ističe britanski list i ukazuje da organizacije za ljudska prava optužuju Maleziju, gde je zabeležen porast ksenofobične retorike, da koristi COVID-19 kao izgovor da vraća izbeglice.
Malezija je nedavno vratila najmanje dva broda s Rohindžama, navodi Gardijan, dodajući da su i dva broda s oko 500 ljudi primećena kod obala Bangladeša pre nedelju dana, ali da se veruje da su se vratila na otvoreno more, pošto i Bangladeš odbija da prihvati brodove. Ministar spoljnih poslova Abdul Momen rekao je da je njegova zemlja uradila daleko više za pomoć Rohindžama nego druge zemlje u regionu.
Organizacija Amnesti internešnal (Amnesty International) kaže da vlade treba da prestanu međusobno da se optužuju i da brzo deluju, dok Mohib Ulah, predsednik Arakan Rohindža društva za mir i ljudska prava, strahuje da krijumčari zlostavljaju ljude na brodovima.
Mohamed, koji živi u kampovima u Bangladešu od 2017. godine, kada je više od 700.000 Rohindži pobeglo pred brutalnom akcijom vojske Mjanmara, veruje da je njegov 13-godišnji sin na jednom od brodova. On je nestao pre više od 50 dana, ali je kasnije telefonom javio da je će s prijateljima brodom pokušati da stigne do Malezije. Mohamed kaže da veruje da je njegov sin bio očajan, pošto u logoru nije mogao da dobije obrazovanje, kao ni posao.
Prošlog meseca, vlasti Bangladeša su spasile jedan brod, dozvolivši da oko 400 iznurenih ljudi, uglavnom tinejdžera, dođe na obalu posle dva meseca na moru. Pored toga što nisu imali hranu, njih su krijumčari tukli, naveli su Lekari bez granica (Medicins Sans Frotiers) koji su lečili preživele. Više od 70 ljudi je možda umrlo na brodu mada nema zvaničnih podataka. Jedan od preživelih rekao je za Gardijan da je na brodu nestalo hrane i vode i da su tela umrlih izbeglica bacana u more.
Desetine Rohindži za koje se veruju da su bili na jednom od nekoliko brodova na otvorenom moru, u subotu, 2. maja su, prema rečima zvaničnika, došle do južne obale Bangladeša, prenosi Rojters (Reuters), ukazujući da raste zabrinutost za više stotina ljudi koji su nedeljama na ribarskim brodovima usled ograničenja uvedenih za zaustavljanje širenja korona virusa.
Bangladežanski zvaničnik je rekao da su neki od pridošlih poslati na ostrvo Basan Čar, gde su vlasti ranije planirale da smeste Rohindže, dok je, kako navodi Rojters, predstavnik humanitarne organizacije Arakan prodžekt (Arakan Projekta) rekao da je grupa stigla u subotu verovatno došla malim čamcem s nekog od većih brodova sa stotinama ljudi koji su još na otvorenom moru.
Stotine Rohindži nalaze se na najmanje dva ribarska broda između Bangladeša i Malezije, navode grupe za ljudska vlada, dok južnoazijske vlade uvode stroge mere na granicama da spreče širenje korona virusa.
Smrt u moru i džunglama
Stotine Rohindži su umrle u pokušaju da stignu do Malezije, pošto su pod pritiskom osećanja beznađa primorane da svoje živote stave u ruke krijumčara, ističe Njujork tajms (The New York Times) i ukazuje da krijumčari koji prebacuju Rohindže iz logora u Mjanmaru ili izbegličkih kampova u Bangladešu iskorišćavaju neke od najugroženijih ljudi na svetu.
Proganjanje Rohindži u Mjanmaru je intenzivirano 2017. kada je vojska u većinski budističkoj zemlji pokrenula, kako su zvaničnici UN rekli, kampanju s genocidnim namerama, posle čega su, kako navodi američki list, stotine hiljada muslimanskih izbeglica došle u Bangladeš s pričama o pogubljenjima i masovnim silovanjima.
Mnoge Rohindže žive u pretrpanim izbegličkim kampovima na istoku Bangladeša gde su uslovi bili užasni i pre korona virusa, ističe Njujork tajms. Zasad niko među Rohindžama nije bio pozitivan na testu na korona virus, ali je sproveden ograničen broj testiranja. Zbog zabrinutosti za širenje virusa među izbeglicama, vlada Bangladeša je većini humanitarnih radnika zabranila ulazak u kampove, dok zbog mera fizičkog distanciranja, nestaje i ono malo slabo plaćenih poslova koje su imale Rohindže.
Bez države i traumatizovane decenijama proganjanja u Mjanmaru, mnoge Rohindže se nadaju poslu u Maleziji gde ih prema podacima Ujedinjenih nacija ima oko 100.000, ali mnogi žive na marginama društva bez ikakvih dokumenta. U pokušaju da dođu do Malezije, stotine su umrle. Preživeli s brodova kažu da su se navikli na svakodnevno bacanje tela umrlih u more, ali pored stradanja na brodovima, mnogi su, ističe list, sahranjeni u masovnim grobnicama u džunglama pošto nisu mogli da plate cenu koju krijumčari tokom puta povećavaju kako bi iscedili novac iz svojih žrtava.
Obalske straže i mornarice Tajlanda i Malezije kada presretnu izbegličke brodove, ponekad bacaju pakete hrane i vode, ali odbijaju da im pruže utočište, čime mnoge Rohindže osuđuju na smrt, kažu organizacije za ljudska prava. Njujork tajms dodaje da su vlasti Tajlanda i Malezije optuživane za saučešće u trgovini ljudima i da ometaju napore da se ono iskoreni. Tajland je osudio devet zvaničnika za učešće u trgovini ljudima, ali u Maleziji niko nije odgovarao.
"Savršen izgovor"
Hiljade očajnih migranta su u opasnosti da umru bez hrane, vode ili utočišta u užarenim pustinjama i na moru, dok vlade zatvaranju granice i luke u vreme pandemije COVID-19, ukazuje Asošiejtid pres (Associated Press).
Pored Rohindži zaglavljenih u Bengalskom zalivu između Bangladeša i Malezije, migranti se istovaraju i u Sahari ili na pustoj granici Meksika s Gvatemalom ili lutaju Sredozemnim morem pošto su evropske i libijske vlati proglasile da su njihove luke nebezbedne.
Mnoge vlade su uvele oštre mere, navodeći da zdravstvena kriza zbog širenja korona virusa zahteva vanredne stanje, ali su, ukazuje AP, mnoge od tih mera samo poslednji napor vlada da ograniče dolazak migranta, uprkos zakonima o ljudskim pravima.
Posle Drugog svetskog rata, međunarodni i nacionalni zakoni su štitili izbeglice i tražioce azila. Čak i države koje imaju pravo da zatvore granice zbog nacionalne bezbednosti, ne mogu silom vraćati migrante u zemlje u kojima se suočavaju s nasiljem i drugim opasnostima, kaže profesorka migracionih prava na londonskom Kvin Meri univerzitetu Violeta Moreno-Leks (Moreno-Lax). Ali, upravo se to dešava, kaže ona, dodajući da "pandemije daje savršen izgovor".
Dok su migranti i ranije ostavljani u pustinjama i na moru, ove godine korona virus je promenio dinamiku i omogućio još oštrije mere za sprečavanje dolazaka migranata, ističe AP.
Proterivanja izbeglica i migranata iz Libije i Alžira su naglo povećana sa zatvaranjem granica zbog korona virusa. Isto tako, predsednik SAD Donald Tramp (Trump) je iskoristio malo poznati zakon iz 1944. da stavi po strani decenije stare zakone o imigraciji. Prvi put od kada je sistem za azile napravljen 1980. ljudi iz Meksika i centralne Amerike koji ilegalno pređu granicu uopšte nemaju mogućnost da traže azil i u roku od nekoliko sati se vraćaju u Meksiko koji ih šalje dalje na jug.