"Priča se da će umesto zemlje država vraćati deset odsto vrednosti parcela i to na 20 godina. Ja imam 85 godina i svakako ne mogu čekati tih 20 godina", kaže u izjavi za Radio Slobodna Evropa (RSE) Subotičanin Julije Lipozančić, jedan od onih koji iščekuju zahuktavanje procesa povraćaja zemljišta oduzetog u procesu nacionalizacije sprovedene posle Drugog svetskog rata na prostoru tadašnje Jugoslavije.
Ispravljanje ove istorijske nepravde prema vlasnicima teče sporo, dok sama Srbija odbrojava decenije od pada socijalizma, a da se završetak tog procesa ne nazire.
Restitucija poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, prema Zakonu o povratu oduzete imovine i obeštećenju građana iz 2011. godine, teče sporo ili nikako, žale se u subotičkom Udruženju građana za restituciju.
Na severu Vojvodine je posle Drugog svetskog rata država je oduzela od vlasnika oko 13.000 hektara zemljišta. Do danas je vraćeno tek između 3.000 i 5.000 hektara. Delimično zbog toga što su međe na nekadašnjim njivama nestale okrupnjavanjem imovine kombinata, ali i zbog činjenice da je dobar deo te imovine već prodat trećim licima.
Pri tome, za realizaciju novčane nadoknade ranijim vlasnicima država nema dovoljno novca.
Naime, po navedenom Zakonu, predviđeno je samo dve milijarde eura za obeštećenje vlasnika kojima se ne može vratiti zemljište u izvornom obliku, a Agencija za restitucija je iznela podatak da da je prema podnetim zahtevima za povraćaj zemlje potrebno obezbediti 13,6 milijardi eura, odnosno da se može podmiri tek 15 odsto potraživane vrednosti tog zemljišta.
Udruženja za restituciju u Srbiji već tri godine zahtevaju izmenu navedenog zakona, koja bi omogućila i supstituciju zemljišta, odnosno vraćanje zemljišta odgovarajuće površine umesto novčane nadoknade, navodi predsednik Subotičkog udruženja za restituciju, Milan Uzelac.
"Svojevremeno, nekadašnji poljoprivredni kombinati su zemlju dobijenu od države smatrali svojom i oni su, praktično, sve međe poništili. Takođe, zbog prodaje mnogih parcela, dobar deo potraživanog zemljišta je u rukama privatnika, zbog čega to zemljište ne može biti vraćeno nekadašnjim vlasnicima. Prema zakonu, mogu se vratiti samo parcele u izvornom obliku – za sve ostale vlasnici će biti obeštećeni novčano. To je, međutim, prilično nepoštena ponuda jer se od stvarne vrednosti parcele daje tek deset do 15 odsto", navodi Uzelac.
Prema njegovim rečima zainteresovani građani već tri godine čekaju da se usvoje njihovi predlozi za izmenu Zakona o povratu oduzete imovine, koje su oni inicirali još pre nego što je Zakon usvojen, tokom javne rasprave.
Od strane države se ne pokazuje volja da se to prihvati i omogući da nekadašnji vlasnici ipak dobiju bilo koje zemljište, umesto obveznica ili novca.
"I pored stalnih obećanja s vrha, te izmene do danas nisu usvojene – uglavnom zbog stalnih izbora i smenjivanja vlada, ali i očite nezainteresovanosti države… Slobodne zemlje ima dovoljno jer mnoge oštećene porodice nisu ni podnosile zahteva za njeno vraćanje, dok mnoge nemaju naslednike i sva ta zemlja ostala je državi koju bi ona mogla da vrati", navodi Uzelac.
Opcija sa novčanim obeštećenjem, dodaje on, nije poštena prema nekadašnjim vlasnicima zemlje.
"Ako neka zemlja, recimo, košta deset hiljada evra, država će za nju dati obeštećenje od 1.500 eura. Praktično, mi samo moramo da ispaštamo zbog toga što je država bila loš domaćin", zaključuje Uzelac za RSE.
Za obeštećenje je predviđeno dve milijarde eura, a Agencija za restituciju je došla do računice da se te dve milijarde moraju raspodeliti na sve što se ne može vratiti u naturi, iako ukupno oduzeto poljoprivredno zemljište, po istom izvoru, realno vredi 13,6 milijardi eura.
'U kojoj fioci stoji moj slučaj?'
Poseban problem je što je država dozvolila da se oduzetom imovinom trguje, protivno svim zakonima, napominje Uzelac:
"Država je dozvolila lokalnim moćnicima, mafijašima, geodetima, direktorima da dođu do te imovine na svakojake moguće načine i sada ne može vratiti onima koji tu zemlju potražuju. A ono je neko podelio između sebe i dobro zaradio".
Predsednik udruženja poljoprivrednika Vojvodine Miroslav Kiš kaže da se zemlja vraća sporadično i da tu nema nikakvog pravila.
"U kojoj fioci stoji moj slučaj? Zašto je nekome vraćena zemlja još pre dve godine a nekom nije do danas, iako su zajedno podneli zahteve za to? Suština je – koliko je ko agilan da insistira na tome, ko je spreman koliko uložiti novca, živaca, strpljenja, novca da do toga dođe. A onaj ko čeka da ga država pozove na ročište, taj i sada čeka. To je administracija koja radi na samo sebi znan način i po svojim aršinima", kaže Kiš.
Subotičanin sa početka ove priče Julije Lipozančić potražuje od države po osnovu restitucije više od sto jutara, ali misli da realno može očekivati povraćaj tek tridesetak jutara.
"Do sada nisam dobio ništa. A zahtev sam podneo još jesenas a radi se o 30 jutara (oko 18 hektara), koje mogu eventualno očekivati da se vrate. Veliki deo zemlje oduzete mojoj porodici je podeljen privatnim licima a jedan deo je nemoguće vratiti u nature. Ako ne mogu dobiti u naturi, onda neću nikako", navodi Lipozančić.
On smatra da država ima druge namere sa tom zemljom, te da strahuje da će ona biti ponovo prodata, čime bi potomci nekadašnjih vlasnika definitivno ostali bez nasledstva.