Iščekujući odluku Parlamenta Ukrajine o mogućoj opštoj mobilizaciji u toj državi, neke organizacije koje su se neslućeno uzdigle tokom višemesečnih protesta na Majdanu, sprovode paradržavnu mobilizaciju. Te grupe pripremaju sopstvenu vojsku, za sada spremnu da, kako navode, garantuju bezbednost na Majdanu, a ubuduće, ako treba (dodaju oni), pođu i u rat sa Rusijom. Pri tome lider jedne od tih organizacija "Desnog sektora", dok iščekuje završetak procesa registracije u političku stranku, najavljuje i kandidaturu na predsedničkim izborima zakazanim za 25. maj. Očigledno je da konfuzna politička situacija u Ukrajini rađa i nove opcije. Neke od njih po svom imidžu neodoljivo podsećaju na slike ne tako davno viđene na tlu bivše Jugoslavije.
Objekat u kome se nalazimo, a nazivaju ga "štab Desnog sektora", zapravo je prepušteno im prizemlje zgrade ukrajinskog Telekoma, ustupljeno u vreme protesta na Majdanu. Svakodnevno obavljaju razgovore sa muškarcima koji im se žele pridružiti. Ako je verovati komandantu (tako nam se predstavio) Aleksandru Konuku, dnevno se javi i po stotinu ljudi, ali tokom razgovora se probere njih pet do deset: "Većina dođe i kaže, `dajte nam oružje i mi ćemo otići da se borimo`. Ali takve ne prihvatimo."
Dvadesetčetvorogodišnji Vječislav Višnavski, po struci menadžer trgovine, upravo se priključio jedinici "Desnog sektora":
"Došao sam iz daleka. Iz mesta 500 kilometara od Kijeva. Došao sam ovde zato što državni organi nisu sa narodom. Želimo da sačuvamo mir na ulicama. Možete i sami videti da je u centru Kijeva malo policije. Samo mi čuvamo mir. Policija je uopšte sada beskorisna. Svi su korumpirani. Sada bi ih trebalo pročistiti. Ako o Armiji govorimo, situacija je bolja. Moj otac je bio u vojsci 18 godina, i tu ništa nisam uočio protivzakonito. Možemo videti i na Krimu, ukrajinski vojnici ostaju i bore se."
Slike sa Krima, čini se, upravo pokazuju suprotno. Prizori zbunjenih lica poslednjih ukrajinskih vojnika koji napuštaju baze, na od Rusije anektiranom poluostrvu, u Kijevu očigledno svako doživljava na drugačiji način. Tako i na punktu "Desnog sektora" komandanta Konuku zatičemo u raspravi sa jednom Kijevljankom. Ona podržava privremenu Vladu, a na njegovu konstataciju da je baš ta vlast dopustila da Krim ode, ona mu revoltirano odgovara: "Zašto vi ovde ništa ne radite? Trebalo je ići i braniti Krim! Vi ste obični neradnici! Krim je vaša krivica!"
Ona je svoje rekla i otišla, ali nije omela komandanta u odabiru novih "regruta": "Najvažniji kriterijum je ideja i zdrav duh. Moraju da budu mentalno zdravi ljudi, da imaju zdrav stav i ideju. Takođe gledamo da se među našim pripadnicima ne pronađu narkomani, alkoholičari ili ljudi sa različitim bolestima. Kod nas važi jaka disciplina. Ovo je armija".
Ovi ljudi ne kriju da su odrekli poslušnosti Nacionalnoj gvardiji u koju su do skora slali svoje simpatizere. U kabinetu kijevskog Univerziteta profesor politikologije Vladimir Cvih nam kaže:
"To je ozbiljan problem. Puno je ljudi sa oružjem i u kamufliranoj odeći i u poluvojničkoj uniformi. Još jednom hoću da kažem da takvi ljudi moraju biti samo pod kontrolom državnih struktura. Samo država ima pravo da koristi silu. Ali ovi naoružani ljudi, kao što su u 'Desnom sektoru' i 'Samoodbrani', sebe smatraju velikim patriotama Rusije .... Izvinite, vidite da sam postupio po frojdovski ... Dakle, smatraju se velikim ukrajinskim patriotama. Ali faktički oni danas rade na neki način za Rusiju".
Ukoliko bi bili registrovani u političku stranku, a zahtev se nalazi u Ministarstvu pravde, "Desni sektor" prekršio bi zakonsko pravilo po kome partije ne mogu imati sopstvene vojske. Biće to ozbiljan izazov za njihovog lidera Dmitra Jaroša koji je spreman za predsedničku kandidaturu, sa idejom da je baš on taj koji će vratiti duboko uzdrmano elementarno poverenje Ukrajinaca u političare. Upravo takav osećaj je tridesetrogodišnjeg Andreja Buhala, priča nam on, podstakao da ostavi posao, napusti stan, i iz rodnog grada autostopom dođe u Kijev kako bi se priključio Jaroševim snagama:
"Još 2004. godine bio sam jedan jedan od učesnika Narandžaste revolucije. Tada smo mesec i po dana živeli u šatorima. Ali ništa se nije promenilo. Političari su samo rekli `hvala` Narandžastoj revoluciji i otišli u svoja tople domove i radili samo za sebe. To jest za ličnu dobit, da imaju više para, i nisu radili za državu. Desni sektor će ostati ovde za ideje Majdana".
Na ruku im ide proklamovana ideja da se na Majdanu održe barikade, šatori i straže, sve do kraja izbora, kako bi političare građani podsetili da ih posmatraju. Sve u senci konstantne zebnje od eskalacije sukoba sa Rusijom. Reč mobilizacija, podsećanje je na taj rizik. Razgovaramo sa studentima geologije Stjepanom i Igorom, dok šetaju razrovanim centrom grada:
"Mobilizacija je bolje rešenje nego samo da čekamo.Znači da smo aktivni, da znamo šta da radimo. A samo da čekamo kad bude došla vojska iz druge zemlje to je mnogo gore", rekao nam je Stjepan.
"Mobilizacija je dobra stvar, ali smatram da bi bilo bolje bez ikakvog rata, odnosno te mobilizacije, da bi vladao mir", nada se Igor.
Ipak, oni se nisu odazvali paradržavnim pozivima, za razliku od njihovog vršnjaka Vječislava. Sa crno crvenim šalom "Desnog sektora" oko vrata, ne krije:
"Naravno da se plašim rata. Ali ako sam došao ovde naravno da sam spreman i da idem u rat. Majka i brat mi žive u Rusiji. I razumem da nije pametno da ratujemo, svi smo mi Sloveni. Niko ne želi ovaj rat, ali sve je ovo politika".
"Mnogo ljudi, puno oružja, faktički, ti ljudi ponavljaju - mi smo vas doveli na vlast, Majdan vas je doveo na vlast, a vi sada želite da nas istisnete. Kakav odgovor njima možete dati u takvoj situaciji. Ovde je potrebno primeniti filigranske poteze, potrebno je objašnjavati, dokazivati, ponekada neke svoje interese moramo izostaviti. Samo tako možemo rešiti pitanje".
Objekat u kome se nalazimo, a nazivaju ga "štab Desnog sektora", zapravo je prepušteno im prizemlje zgrade ukrajinskog Telekoma, ustupljeno u vreme protesta na Majdanu. Svakodnevno obavljaju razgovore sa muškarcima koji im se žele pridružiti. Ako je verovati komandantu (tako nam se predstavio) Aleksandru Konuku, dnevno se javi i po stotinu ljudi, ali tokom razgovora se probere njih pet do deset: "Većina dođe i kaže, `dajte nam oružje i mi ćemo otići da se borimo`. Ali takve ne prihvatimo."
Dvadesetčetvorogodišnji Vječislav Višnavski, po struci menadžer trgovine, upravo se priključio jedinici "Desnog sektora":
"Došao sam iz daleka. Iz mesta 500 kilometara od Kijeva. Došao sam ovde zato što državni organi nisu sa narodom. Želimo da sačuvamo mir na ulicama. Možete i sami videti da je u centru Kijeva malo policije. Samo mi čuvamo mir. Policija je uopšte sada beskorisna. Svi su korumpirani. Sada bi ih trebalo pročistiti. Ako o Armiji govorimo, situacija je bolja. Moj otac je bio u vojsci 18 godina, i tu ništa nisam uočio protivzakonito. Možemo videti i na Krimu, ukrajinski vojnici ostaju i bore se."
Slike sa Krima, čini se, upravo pokazuju suprotno. Prizori zbunjenih lica poslednjih ukrajinskih vojnika koji napuštaju baze, na od Rusije anektiranom poluostrvu, u Kijevu očigledno svako doživljava na drugačiji način. Tako i na punktu "Desnog sektora" komandanta Konuku zatičemo u raspravi sa jednom Kijevljankom. Ona podržava privremenu Vladu, a na njegovu konstataciju da je baš ta vlast dopustila da Krim ode, ona mu revoltirano odgovara: "Zašto vi ovde ništa ne radite? Trebalo je ići i braniti Krim! Vi ste obični neradnici! Krim je vaša krivica!"
Ona je svoje rekla i otišla, ali nije omela komandanta u odabiru novih "regruta": "Najvažniji kriterijum je ideja i zdrav duh. Moraju da budu mentalno zdravi ljudi, da imaju zdrav stav i ideju. Takođe gledamo da se među našim pripadnicima ne pronađu narkomani, alkoholičari ili ljudi sa različitim bolestima. Kod nas važi jaka disciplina. Ovo je armija".
Ovi ljudi ne kriju da su odrekli poslušnosti Nacionalnoj gvardiji u koju su do skora slali svoje simpatizere. U kabinetu kijevskog Univerziteta profesor politikologije Vladimir Cvih nam kaže:
"To je ozbiljan problem. Puno je ljudi sa oružjem i u kamufliranoj odeći i u poluvojničkoj uniformi. Još jednom hoću da kažem da takvi ljudi moraju biti samo pod kontrolom državnih struktura. Samo država ima pravo da koristi silu. Ali ovi naoružani ljudi, kao što su u 'Desnom sektoru' i 'Samoodbrani', sebe smatraju velikim patriotama Rusije .... Izvinite, vidite da sam postupio po frojdovski ... Dakle, smatraju se velikim ukrajinskim patriotama. Ali faktički oni danas rade na neki način za Rusiju".
Aleksandar Konuk sa dobrovoljcima "Desnog sektora"
Ovakva konstacija nesumnjivo bi ih uvredila. Njihova ideologija možda jeste radikalna, što je epitet kom se ne opiru, ali tvrde da imaju informacije po kojima su iz političke sfere došli pritisci koji imaju za cilj da ih, kaže naš sagovornik Konuk, neutralizuju: "Često kažemo, mi hoćemo da budemo sa Vladaom, ali Vlada ne želi da bude sa nama. Oni hoće da nas se reše".Ukoliko bi bili registrovani u političku stranku, a zahtev se nalazi u Ministarstvu pravde, "Desni sektor" prekršio bi zakonsko pravilo po kome partije ne mogu imati sopstvene vojske. Biće to ozbiljan izazov za njihovog lidera Dmitra Jaroša koji je spreman za predsedničku kandidaturu, sa idejom da je baš on taj koji će vratiti duboko uzdrmano elementarno poverenje Ukrajinaca u političare. Upravo takav osećaj je tridesetrogodišnjeg Andreja Buhala, priča nam on, podstakao da ostavi posao, napusti stan, i iz rodnog grada autostopom dođe u Kijev kako bi se priključio Jaroševim snagama:
"Još 2004. godine bio sam jedan jedan od učesnika Narandžaste revolucije. Tada smo mesec i po dana živeli u šatorima. Ali ništa se nije promenilo. Političari su samo rekli `hvala` Narandžastoj revoluciji i otišli u svoja tople domove i radili samo za sebe. To jest za ličnu dobit, da imaju više para, i nisu radili za državu. Desni sektor će ostati ovde za ideje Majdana".
Na ruku im ide proklamovana ideja da se na Majdanu održe barikade, šatori i straže, sve do kraja izbora, kako bi političare građani podsetili da ih posmatraju. Sve u senci konstantne zebnje od eskalacije sukoba sa Rusijom. Reč mobilizacija, podsećanje je na taj rizik. Razgovaramo sa studentima geologije Stjepanom i Igorom, dok šetaju razrovanim centrom grada:
"Mobilizacija je bolje rešenje nego samo da čekamo.Znači da smo aktivni, da znamo šta da radimo. A samo da čekamo kad bude došla vojska iz druge zemlje to je mnogo gore", rekao nam je Stjepan.
"Mobilizacija je dobra stvar, ali smatram da bi bilo bolje bez ikakvog rata, odnosno te mobilizacije, da bi vladao mir", nada se Igor.
Ipak, oni se nisu odazvali paradržavnim pozivima, za razliku od njihovog vršnjaka Vječislava. Sa crno crvenim šalom "Desnog sektora" oko vrata, ne krije:
"Naravno da se plašim rata. Ali ako sam došao ovde naravno da sam spreman i da idem u rat. Majka i brat mi žive u Rusiji. I razumem da nije pametno da ratujemo, svi smo mi Sloveni. Niko ne želi ovaj rat, ali sve je ovo politika".
Aleksandar Mužičko
Politika koja Ukrajince razapinje na spoljnom i unutrašnjem planu, te ih uvodi u realnost sve ispunjeniju na Balkanu upamćenim slikama. Tu se može svrstati i likvidacija jednog od lidera "Desnog sektora", nekadašnjeg čečenskog borca, Aleksandra Muzička, poznatijeg kao Saša Beli. Policija nema saznanja o ubistvu koje se dogodilu u noći između ponedeljka i utorka u mestu Rovnu, ali se u javnosti likvidacija dovodi u vezu kako sa Rusijom, tako i privremenim ukrajinskim vlastima, takođe i sa kriminalcima, baš kao i srodnim ekstremnim desničarima među koje se Muzičko za života svrsta. No, ubistvo u klasičnoj sačekuši, baš kao i prizori paralelnih mobilizacija, podstiče nas na poređenja sa Balkanom, što su poređenja koje profesor Cilh ipak odbacuje:"Mnogo ljudi, puno oružja, faktički, ti ljudi ponavljaju - mi smo vas doveli na vlast, Majdan vas je doveo na vlast, a vi sada želite da nas istisnete. Kakav odgovor njima možete dati u takvoj situaciji. Ovde je potrebno primeniti filigranske poteze, potrebno je objašnjavati, dokazivati, ponekada neke svoje interese moramo izostaviti. Samo tako možemo rešiti pitanje".