Mesec dana nakon sukoba u Kijevu, centar glavnog grada Ukrajine i dalje izgleda kao poprište krvoprolića.
Uzduž sada nadaleko čuvenog Majdana, građani i dalje pale sveće i donose cveće uz fotografije više od stotinu ubijenih, najčešće snajperskim hicima, u obračunu snaga svrgnutog Viktora Janukoviča i demonstranata pristalica proevropske opcije. Na žalost, broj žrtava višemesečnih upornih demonstracija nije konačan.
"Heroji ne umiru" skandiraju veterani iz avganistanskog rata, u maskirnim uniformama, dok na prostor ispred bine sa koje su se mesecima u natrag obraćali lideri protesta, prinose otvoreni kovčeg u kome se jasno vidi lice preminulog. Ubrzo im se priključuju i ženski glasovi.
Priređuje se religijski obred za jednog od njih, četrdesetsedmogodišnjeg Petra Mironović Gadžu. Pre nego što ga pokopaju, doneli su ga na Majdan, odakle je pre oko mesec dana odvežen u bolnicu zbog posledica trovanja suzavcem.
"Proveo je četiri meseca na Majdanu. Pozlilo mu je ovde. Volonteri su pozvali ambulantu. Prebacili su ga u bolnicu. U bolnici su ga primili 24. februara i za nekoliko dana mi je rekao da tamo više ne može da bude, da se oseća dobro. I sam je izašao..", priča majka Marija Nikolajevna Gadža.
Na žalost samog sebe je zavaravao. Vrlo brzo je vraćen natrag:
"Još od decembra kada su na Gruševsku ulicu bacali suzavce, otrovao se se od gasa i dima. Pregledali su mu unutrašnje organe, kada su uočili da mu jetra u teškom stanju, kao i da ima velika oštećenja na organima za disanje. Svuda je u unutrašnjim organima imao opekotine".
Svetlana Suprun i Oleg Smijan prijatelji su stradalog. Za njih, nema dileme o danima koji su protekli i onome što dolazi:
"Kriva je vlast, Janukovič. Taj koji je izdao komandu da se puca, koji je izdao komandu da se ljudi truju suzavcem. Najveća njihova krivica je u tome što su doveli do takvog stanja da se narod pobunio, jer više nije mogao da trpi", kaže Smijan.
"Niko nam nije obećao da će posle svega biti lako. Naravno da svi razumemo da odjednom ne može biti dobro. Imaćemo još godinu ili dve da se stvari dovodu u red. Naš Pecja, naš drug, je za to umro", rekla nam je Suprun.
Strah za budućnost
Andrej Usatij posmatra sprovod, koji ga je, kao i nas, slučajno zatekao:
"Ovo mi je prvi put da sam na Majdanu posle svih dešavanja. Imam 73 godine, nisam blizu, živim u Domenjskoj oblasti. Ali jako smo podržavli proteste, gledali smo šta se događa i podržavali smo. Dušom i srcem smo podržavali demonstrante".
Žali se da ne razumeju svi šta se događa u Ukrajini. Najviše oni, kaže on, koji sve nisu svojim očima videli:
"Oni prate ruske medije, na kojima govore da su na Majdanu bili samo banditi, klošari i banderavci (sledbenici Stepana Bandera, vođa ukrajinskih ekstremnih nacionalista, kvisling u vreme Drugog svetskog rata, prim.aut). Gledaju ruske medije, tamo se tako govori i tako misle. Moj rođeni brat živi u Moskvi, zove me i pita, šta se to kod vas dešava. Ja mu odgovaram, dođi sam pa ćeš videti šta se na Majdanu događa."
Kada bi ga brat poslušao i zaista sada došao, prošetao bi se razrovanim ulicama centra Kijeva, koje i dalje presecaju naslagane barikade od kamenja, guma, podignuti šatori, susretao bi se sa ljudima u maskirnim uniformama različitih formacija, od kojih neke pozivaju i na priključenje mobilizaciji, za "konačnu bitku i odbranu od Rusije".
Teško je se otrgnuti atmosferi koja širi osećaj da bi se sve istoga časa moglo ponoviti, te da bi Majdan lako mogao zaličiti na ono što je bio pre nepunih mesec dana. Dok se sa svojim tromesečnom bebom u nosiljci šeta takvim gradom, Kijevljanin Stanislav Demčuk ne krije:
"Naravno da se plašimo. Ali više se plašim za budućnost svog deteta. Želimo da nam dete živi u slobodnoj zemlji koja ima svoj stav, svoje mogućnosti i da svojim građanima ponudi najbolji mogući život."
Uzduž sada nadaleko čuvenog Majdana, građani i dalje pale sveće i donose cveće uz fotografije više od stotinu ubijenih, najčešće snajperskim hicima, u obračunu snaga svrgnutog Viktora Janukoviča i demonstranata pristalica proevropske opcije. Na žalost, broj žrtava višemesečnih upornih demonstracija nije konačan.
"Heroji ne umiru" skandiraju veterani iz avganistanskog rata, u maskirnim uniformama, dok na prostor ispred bine sa koje su se mesecima u natrag obraćali lideri protesta, prinose otvoreni kovčeg u kome se jasno vidi lice preminulog. Ubrzo im se priključuju i ženski glasovi.
Priređuje se religijski obred za jednog od njih, četrdesetsedmogodišnjeg Petra Mironović Gadžu. Pre nego što ga pokopaju, doneli su ga na Majdan, odakle je pre oko mesec dana odvežen u bolnicu zbog posledica trovanja suzavcem.
"Proveo je četiri meseca na Majdanu. Pozlilo mu je ovde. Volonteri su pozvali ambulantu. Prebacili su ga u bolnicu. U bolnici su ga primili 24. februara i za nekoliko dana mi je rekao da tamo više ne može da bude, da se oseća dobro. I sam je izašao..", priča majka Marija Nikolajevna Gadža.
Na žalost samog sebe je zavaravao. Vrlo brzo je vraćen natrag:
"Još od decembra kada su na Gruševsku ulicu bacali suzavce, otrovao se se od gasa i dima. Pregledali su mu unutrašnje organe, kada su uočili da mu jetra u teškom stanju, kao i da ima velika oštećenja na organima za disanje. Svuda je u unutrašnjim organima imao opekotine".
Svetlana Suprun i Oleg Smijan prijatelji su stradalog. Za njih, nema dileme o danima koji su protekli i onome što dolazi:
"Kriva je vlast, Janukovič. Taj koji je izdao komandu da se puca, koji je izdao komandu da se ljudi truju suzavcem. Najveća njihova krivica je u tome što su doveli do takvog stanja da se narod pobunio, jer više nije mogao da trpi", kaže Smijan.
"Niko nam nije obećao da će posle svega biti lako. Naravno da svi razumemo da odjednom ne može biti dobro. Imaćemo još godinu ili dve da se stvari dovodu u red. Naš Pecja, naš drug, je za to umro", rekla nam je Suprun.
Strah za budućnost
Andrej Usatij posmatra sprovod, koji ga je, kao i nas, slučajno zatekao:
"Ovo mi je prvi put da sam na Majdanu posle svih dešavanja. Imam 73 godine, nisam blizu, živim u Domenjskoj oblasti. Ali jako smo podržavli proteste, gledali smo šta se događa i podržavali smo. Dušom i srcem smo podržavali demonstrante".
Žali se da ne razumeju svi šta se događa u Ukrajini. Najviše oni, kaže on, koji sve nisu svojim očima videli:
"Oni prate ruske medije, na kojima govore da su na Majdanu bili samo banditi, klošari i banderavci (sledbenici Stepana Bandera, vođa ukrajinskih ekstremnih nacionalista, kvisling u vreme Drugog svetskog rata, prim.aut). Gledaju ruske medije, tamo se tako govori i tako misle. Moj rođeni brat živi u Moskvi, zove me i pita, šta se to kod vas dešava. Ja mu odgovaram, dođi sam pa ćeš videti šta se na Majdanu događa."
Kada bi ga brat poslušao i zaista sada došao, prošetao bi se razrovanim ulicama centra Kijeva, koje i dalje presecaju naslagane barikade od kamenja, guma, podignuti šatori, susretao bi se sa ljudima u maskirnim uniformama različitih formacija, od kojih neke pozivaju i na priključenje mobilizaciji, za "konačnu bitku i odbranu od Rusije".
Teško je se otrgnuti atmosferi koja širi osećaj da bi se sve istoga časa moglo ponoviti, te da bi Majdan lako mogao zaličiti na ono što je bio pre nepunih mesec dana. Dok se sa svojim tromesečnom bebom u nosiljci šeta takvim gradom, Kijevljanin Stanislav Demčuk ne krije:
"Naravno da se plašimo. Ali više se plašim za budućnost svog deteta. Želimo da nam dete živi u slobodnoj zemlji koja ima svoj stav, svoje mogućnosti i da svojim građanima ponudi najbolji mogući život."