Potomci Milana Nedića, predsednika Vlade Srbije u vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, podneli su zahtev Agenciji za restituciju za povraćaj njegove imovine. Da bi bila doneta takva odluka o konfiskovanoj imovini on bi morao biti rehabilitovan. Tako da bi, uz proces rehabilitacije Draže MIhajlovića, to bio drugi proces te vrste u Srbiji.
Aleksandar Nedić, praunuk generala Milana Nedića, kaže da potomci već godinama pokušavaju da dođu do njegovih posmrtnih ostataka i ostvare pravo na nasledstvo iz njegovog testamenta pisanog 1941. godine.
“Tražimo zgradu u Nemanjinoj ulici 56 gde se sada nalazi Narodna banka Srbije. Tražimo celokupan zemunski park. Tražimo placeve u Grockoj i u Vrtlarskoj ulici u Zemunu, tražimo nadoknadu za pet knjiga koje je general Nedić izdao. Njegov testament je pisan rukom, originalan je, overen je“, kaže Nedićev praunuk po bočnoj bratovljevoj liniji, dodavši da se porodica i ne nada da će dobiti traženu imovinu.
Aleksandar Nedić se poziva na slučaj Slobodana Miloševića koji, isto kao i Nedić, nije doživeo kraj suđenja pa nije doneta ni presuda, a čija je porodica nasledila njegovu imovinu. (Nedić je, kako je tada saopšteno, izvršio samoubistvo skočivši sa sprata zgrade suda tokom procesa, tako da nije doneta konačna sudska presuda.)
Zanimljivo je da, kao što su istoričari i javnost podeljeni oko ocene uloge Milana Nedića i drugih saradnika okupatora, tako je slična podela i u samoj porodici, među Nedićevim potomcima. Rođena sestra našeg sagovornika smatra da je Milan Nedić bio izdajnik.
Inače, u Srbiji se poslednjih godina masovno rehabilituju osobe koje su osuđene za kolaboraciju i zločine u vreme Drugog svetskog rata. Deo istoričara smatra to revizijom istorije i pokušajem izjednačavanja antifašista i saradnika okupatora, drugi deo da je to ispravljanje nepravde.
Argumenti za sud
Šabački sudija Gojko Lazarov jedan od onih koji su doneli pregršt takvih presuda. On za RSE kaže da se konfiskovana imovina može vratiti samo ako se prethodno donese odluka o rehabilitaciji.
“Ako postoji odluka o konfiskaciji imovine, koja je nešto drugo od nacionalizacije, on mora biti prvo rehabilitovan. Znači, odluka o konfiskaciji mora biti poništena. I mora da postoji odluka da je on proglašen za narodnog neprijatelja. Ja bih ga kao sudija rehabilitovao, ali to ne znači da će to učiniti neki drugi sudija. Ja mislim da je njegova žrtva mnogo veća od saradnje", kazao je Lazarov.
RSE: A zašto je bio žrtva?
Lazarov: On je sam sebe žrtvovao prihvatajući tu ulogu. On je sačuvao Srbiju da ne bude rasparčana i on nije odgovoran za zločine, uključujući i prema Jevrejima, jer su to činili Nemci.
RSE: Kažete da je on žrtva a bio je predsednik Vlade u zemlji u kojoj su Nemci činili to što su činili?
Lazarov: U zemlji u kojoj je trebalo spasavati biološki narod.
RSE: Znate li šta je bilo, na primer, sa Jevrejima? Pa, kako je on onda spasavao narod?
Lazarov: To su sve argumenti za sud. To će sud da razmotri.
Jedan od argumenata na koji se pozivaju zagovornici Nedićeve i ostalih rehabilitacija jeste odluka da se pripadnicima mađarskih Hortijevih jedinica kojima nije dokazan zločin, poništi odluka o oduzimanju imovine.
Revizija istorije
Političar Žarko Korać kaže da su to različite stvari. Pod pritiskom mađarske države, napravljena je jedna formulacija kojom se, umesto da se svima koji su bili u Hortijevim jedinicama, osporava pravo na vraćanje imovine, sada traži dokaz da je neko učinio zločin. Samo u tom slučaju ne postoji pravo na restituciju, objašnjava Korać.
“To je drugačije od Nedićevog slučaja gde je on ad hominem, kao predsednik Vlade osuđen za kolaboracionizam”, kazao je Korać.
Žarko Korać kaže da se u Srbiji dešava proces revizije istorije koji je nezamisliv u današnjoj Evropi koja jasno baštini antifašizam.
“Hajde da kažemo da je on bio ono što je bio Maršal Peten u Francuskoj i Kvisling u Norveškoj. Obojica su osuđeni na smrt, nad Kvislingom je izvršena kazna a nad Petenom nije jer je bio star. Baš bi me kopkalo šta bi Evropa i svet rekli kad bi u Nemačkoj istoričari tražili da se vrati imovina ljudima koji su osuđeni u Nirnbergu. Samo mi smatramo da presude o kolaboraciji nemaju nikakav značaj. Sve je posledica toga što u Srbiji nema rasprave o tome šta je bila 1941., šta je bilo u vreme okupacije. A, da bude još gore, ljudi koji su na vlasti se ne izjašnjavaju. Da napravim još jednu analogiju, sa Hrvatskom, gde su poslednja dva predsednika i Mesić i Josipović vrlo jasno rekli šta je kolaboracija, stali su na partizansku stranu i rekli da je partizanski pokret antifašistički i oslobodilački. Naš predsednik Tadić to nikada nije rekao, kao ni premijer Cvetković, koji inače ni o čemu ništa nije rekao nije ništa rekao, pa ni o ovome”, rekao je Korać.
Pored Milana Nedića, u Srbiji je u toku i pokušaj rehabilitacije četničkog vođe Draže Mihajlovića. S obzirom na nedavnu prošlost iz 90-ih u kojoj su počinjeni najstrašniji zločini pripremani i revizijom događaja iz prošlosti, priča o rehabilitaciji - direktnoj u slučaju Mihajlovića i indirektnoj u slučaju potraživanja Nedićeve imovine - priča je mnogo više o savremenoj Srbiji nego o njenoj neraščišćenoj prošlosti.
Aleksandar Nedić, praunuk generala Milana Nedića, kaže da potomci već godinama pokušavaju da dođu do njegovih posmrtnih ostataka i ostvare pravo na nasledstvo iz njegovog testamenta pisanog 1941. godine.
“Tražimo zgradu u Nemanjinoj ulici 56 gde se sada nalazi Narodna banka Srbije. Tražimo celokupan zemunski park. Tražimo placeve u Grockoj i u Vrtlarskoj ulici u Zemunu, tražimo nadoknadu za pet knjiga koje je general Nedić izdao. Njegov testament je pisan rukom, originalan je, overen je“, kaže Nedićev praunuk po bočnoj bratovljevoj liniji, dodavši da se porodica i ne nada da će dobiti traženu imovinu.
Aleksandar Nedić se poziva na slučaj Slobodana Miloševića koji, isto kao i Nedić, nije doživeo kraj suđenja pa nije doneta ni presuda, a čija je porodica nasledila njegovu imovinu. (Nedić je, kako je tada saopšteno, izvršio samoubistvo skočivši sa sprata zgrade suda tokom procesa, tako da nije doneta konačna sudska presuda.)
Milan Nedić
Zanimljivo je da, kao što su istoričari i javnost podeljeni oko ocene uloge Milana Nedića i drugih saradnika okupatora, tako je slična podela i u samoj porodici, među Nedićevim potomcima. Rođena sestra našeg sagovornika smatra da je Milan Nedić bio izdajnik.
Inače, u Srbiji se poslednjih godina masovno rehabilituju osobe koje su osuđene za kolaboraciju i zločine u vreme Drugog svetskog rata. Deo istoričara smatra to revizijom istorije i pokušajem izjednačavanja antifašista i saradnika okupatora, drugi deo da je to ispravljanje nepravde.
Argumenti za sud
Šabački sudija Gojko Lazarov jedan od onih koji su doneli pregršt takvih presuda. On za RSE kaže da se konfiskovana imovina može vratiti samo ako se prethodno donese odluka o rehabilitaciji.
“Ako postoji odluka o konfiskaciji imovine, koja je nešto drugo od nacionalizacije, on mora biti prvo rehabilitovan. Znači, odluka o konfiskaciji mora biti poništena. I mora da postoji odluka da je on proglašen za narodnog neprijatelja. Ja bih ga kao sudija rehabilitovao, ali to ne znači da će to učiniti neki drugi sudija. Ja mislim da je njegova žrtva mnogo veća od saradnje", kazao je Lazarov.
RSE: A zašto je bio žrtva?
Lazarov: On je sam sebe žrtvovao prihvatajući tu ulogu. On je sačuvao Srbiju da ne bude rasparčana i on nije odgovoran za zločine, uključujući i prema Jevrejima, jer su to činili Nemci.
RSE: Kažete da je on žrtva a bio je predsednik Vlade u zemlji u kojoj su Nemci činili to što su činili?
Lazarov: U zemlji u kojoj je trebalo spasavati biološki narod.
RSE: Znate li šta je bilo, na primer, sa Jevrejima? Pa, kako je on onda spasavao narod?
Lazarov: To su sve argumenti za sud. To će sud da razmotri.
Jedan od argumenata na koji se pozivaju zagovornici Nedićeve i ostalih rehabilitacija jeste odluka da se pripadnicima mađarskih Hortijevih jedinica kojima nije dokazan zločin, poništi odluka o oduzimanju imovine.
Revizija istorije
Političar Žarko Korać kaže da su to različite stvari. Pod pritiskom mađarske države, napravljena je jedna formulacija kojom se, umesto da se svima koji su bili u Hortijevim jedinicama, osporava pravo na vraćanje imovine, sada traži dokaz da je neko učinio zločin. Samo u tom slučaju ne postoji pravo na restituciju, objašnjava Korać.
Žarko Korać
“To je drugačije od Nedićevog slučaja gde je on ad hominem, kao predsednik Vlade osuđen za kolaboracionizam”, kazao je Korać.
Žarko Korać kaže da se u Srbiji dešava proces revizije istorije koji je nezamisliv u današnjoj Evropi koja jasno baštini antifašizam.
“Hajde da kažemo da je on bio ono što je bio Maršal Peten u Francuskoj i Kvisling u Norveškoj. Obojica su osuđeni na smrt, nad Kvislingom je izvršena kazna a nad Petenom nije jer je bio star. Baš bi me kopkalo šta bi Evropa i svet rekli kad bi u Nemačkoj istoričari tražili da se vrati imovina ljudima koji su osuđeni u Nirnbergu. Samo mi smatramo da presude o kolaboraciji nemaju nikakav značaj. Sve je posledica toga što u Srbiji nema rasprave o tome šta je bila 1941., šta je bilo u vreme okupacije. A, da bude još gore, ljudi koji su na vlasti se ne izjašnjavaju. Da napravim još jednu analogiju, sa Hrvatskom, gde su poslednja dva predsednika i Mesić i Josipović vrlo jasno rekli šta je kolaboracija, stali su na partizansku stranu i rekli da je partizanski pokret antifašistički i oslobodilački. Naš predsednik Tadić to nikada nije rekao, kao ni premijer Cvetković, koji inače ni o čemu ništa nije rekao nije ništa rekao, pa ni o ovome”, rekao je Korać.
Pored Milana Nedića, u Srbiji je u toku i pokušaj rehabilitacije četničkog vođe Draže Mihajlovića. S obzirom na nedavnu prošlost iz 90-ih u kojoj su počinjeni najstrašniji zločini pripremani i revizijom događaja iz prošlosti, priča o rehabilitaciji - direktnoj u slučaju Mihajlovića i indirektnoj u slučaju potraživanja Nedićeve imovine - priča je mnogo više o savremenoj Srbiji nego o njenoj neraščišćenoj prošlosti.