Nakon srspkog premijera Ivice Dačića i predsednika Srbije Tomislava Nikolića su „istrgli iz konteksta“. Tako bi se mogli sažeti odgovori iz Beograda na otvoreno pismo predsedavajućeg Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića, kojim on izražava protest zbog Nikolićeve izjave da „Bosna polako nestaje pred našim očima“. Greška u shvatanju, konfuzija u političkim stvovima ili manjak svesti da su lideri u regionu u kome posle svega, zaista treba birati reči?
Za razliku od premijera, predsednik svoje stavove nije pojašnjavao nemačkom, nego američkom ambasadoru Majklu Kirbiju. Nakon što su se sastali iz Predsedništva Srbije je emitovano saopštenje u kom se ukazuje upravo na sadržinu otvorenog pisma objavljenog u Sarajevu:
„Pojedini političari u regionu misle da sebe mogu učiniti bitnijim u očima Zapada tako što će, izvlačenjem iz konteksta Nikolićevih reči i grubim falsifikatima, pokušati da stvore lošu sliku o politici koju Srbija vodi. Poslednji primer je pismo Bakira Izetbegovića.“
Baš kao i ambasadoru Kirbiju moguće je da će o falsifikatima i izvlačenju iz konteksta Nikolić govoriti i američkoj državnoj sekretarki Hilari Klinton čija je poseta Srbiji, za sledeću nedelju, potvrđena.
Ne samo zbog ratnih godina, koje su mnogi od odnedavno vladajućih srpskih političar proveli uz haške optuženike (što Slobodana Miloševića, što Vojislava Šešelja), nego upravo i zbog nezgodnih izjava međunarodni i regionalni zvaničnici sa daleko više pažnje mere ono što se u Beogradu govori i čini.
U slučaju odnosa prema Sarajevu prvi vicepremijer i lider Srpske napredne stranke (što je pozicija na koju je stupio pošto je prethodno Nikolić na nju podneo ostavku) Aleksandar Vučić uverava da prvi čovek Srbije ne dovodi u pitanje Dejtonski sporazum, niti celovitost susedne države.
„Predsednik Srbije sasvim sigurno nije želeo ni na koji način da narušava regionalnu stabilnost. Čak je rekao da je on zabrinut i da bi voleo da Bosna i Hercegovina, u funkcionalnom smislu, bolje funkcioniše. Tako da mislim da je u tom smislu njegova namera bila dobra. A Srbija i predsednik Republike poštuju teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a razume se i Dejtonski sporazum, i u skladu sa tim onu vrstu entitetske posebnosti koju ima Republika Srpska. Poznajem predsednika Republike Srbije dobro i prijatelji smo dugo godina i znam šta mu je bila prva namera“, tvrdi Vučić.
Možda bi i Bakir Izetbegović stekao nešto mekšu sliku o Nikoliću kada bi se sreli i porazgovarali u četiri oka. Za sada to neće ni on, baš kao ni hrvatski predsednik Ivo Josipović, a s obzirom da sam Izetbegović Nikolićevu poslednju izjavu iz intervjua makedonskoj televiziji “Sitel” poredi sa rečima koje je pred sam početak rata izgovorio Radovan Karadžić (pominjući tada “pakao” za muslimanski narod koji je i usledio), danas je još manje verovatno nego što je bilo juče da će do tog susreta srpskog i bosanskohercegovačkog lidera lako doći. Šta je zapravo Tomislav Nikolić rekao?
“Ja ne odbacujem centralu Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Nemam na to pravo. Mi smo prihvatili Dejtonski sporazum. Po njemu je Bosna država sastavljena od dva entiteta, samo što od 1995. godine do danas međunarodna zajednica ne može od Bosne i Hercegovine da napravi državu. I to ne funkcioniše i to polako nestaje pred našim očima. Ali sve dok postoji Bosna i Hercegovina i sve dok je međunarodno priznata država za mene je Sarajevo glavni grad te države”, naveo je Nikolić.
Podstaknut ovime Izetbegović je odustao i od trojnog susreta koji je u Turskoj trebalo da ima sa tamošnjim predsednikom Abdulahom Gulom i baš sa Nikolićem. Ali i to se može dovesti u pitanje jer je iz Nikolićevog kabineta odgovoreno da je po sredi još jednan nesporazum zato što takav sastanak, kažu tu, nikada nije ni bio dogovoren.
No, kada do susreta dođe Nikolić će imati pune ruke posla ne bi li uverio da se zaista distancirao od šovinističkih pozicija na kojima je politički stasao.
Šansa za popravku utiska
S obzirom na sve što je govorio još će mu najlakše biti da objasni zbog čega bi Srbija u slučaju čuvene dileme (koju je baštinio i njegov prethodnik Boris Tadić), uvek izabrala Kosovo, ne Evropsku uniju.
S druge strane nemoguće je da će bilo koga od svojih eventualnih sagovornika ubediti da genocida u Srebrenici nije bilo, što je od kako je postao predsednik dva puta ponovio. Uz to ostalo je još da pojasni i izjavu s početka mandata (što je bio uzrok Josipovićevoj distanci) o Vukovaru kao srpskom gradu.
“Ovo sad sa predsednikom postaje konstanta, za razliku od premijera koji ne samo da se korigovao nego je učinio i praktičan potez koji mu je mogao odneti dosta od popularnosti u srpskoj javnosti. Ili mu doneti neugodonosti. To je susret sa Tačijem”, ocenuje kopredsednik Igmanske inicijative Aleksandar Popov.
No, susret sa Hašim Tačijem za Ivicu Dačića bila je izuzetna prilika za popravni ispit, posle epizode iz Draginca, gde je, da podsetimo, izneo poprilično kontroverzan pogled na istoriju Evrope posle Drugog svetskog rata – te na posledice koje Srbija trpi, po njemu, zbog novog rasporeda snaga u kom su bolje prošli oni koji su onomad bili na pogrešnoj strani.
Koliko naredne sedmice Nikoliću se pruža prilika da učini slično i popravi utisak tako što će se na sastanku šefova država regiona u Budvi upoznati sa kosovskom predsednicom Atifete Jahjaga. Bio bi to događaj koji bi posebno obradovao, kako je izneo, domaćina crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića:
“Mene bi stvarno radovalo da prva zemlja u kojoj će na predsedničkom nivou učestvovati predsednik Srbije i priključiti se jednoj regionalnoj inicijativi, na kojoj učestvuje Kosovo, bude Crna Gora”.
Time bi pet meseci nakon što je stupio na dužnost Tomislav Nikolić probio led i našao se u društvu kolega iz regiona, koji mukotrpno pokušava da uspostavi koegzistenciju bez koje nema napretka u evro integracijama.
Sa tog mesta mogao bi i da iznese i predloge, ili makar pokaže dobru volju, da se zaustavi proces koji opisuje kao nestajanje Bosne pred našim očima, što je, navodi Aleksandar Popov, trebalo da učinio odmah pošto je tako nešto i spomenuo:
“Kada se tako nešto kaže ond on zapravo konstatuje da on prihvata činjenicu da nema uticaja na onog koji je glavni činilac urušavanja Bosne i Hercegovine kao celovite države, a to je trenutno predsednik Republike Srpske Milorad Dodik (koji je i do sada imao skoro nepodeljenu podršku iz Srbije). To je konstatacija da to stanje traje i da se tu ne može mnogo što šta učiniti. A ja mislim da međunarodna zajednica, baš zbog tih preterano srdačnih odnosa koji su do sada gajeni sa Dodikom i neograđivanja od njegovih izjava, očekuje da se iz Srbije učini i korak u tom pravcu. Da se učini pritisak na rukovodstvo Republike Srpske, da se konstruktivnije ponaša u stabilizovanju stanja u Bosni i Hercegovini, da ta država opstane kao međunarodno priznata i celovita država.”
I to pod uslovom da je Evropa stvarni cilj ili Srbija možda lagano odustaje od tog puta. Ukoliko je druga opcija istinita – tada je zemlja ponovo u zamci krupnih izjava, često suprotnih delima i obrtno, što stvara konfuziju u kojoj je suštinske težnje i pravce nemoguće nazreti.
Za razliku od premijera, predsednik svoje stavove nije pojašnjavao nemačkom, nego američkom ambasadoru Majklu Kirbiju. Nakon što su se sastali iz Predsedništva Srbije je emitovano saopštenje u kom se ukazuje upravo na sadržinu otvorenog pisma objavljenog u Sarajevu:
„Pojedini političari u regionu misle da sebe mogu učiniti bitnijim u očima Zapada tako što će, izvlačenjem iz konteksta Nikolićevih reči i grubim falsifikatima, pokušati da stvore lošu sliku o politici koju Srbija vodi. Poslednji primer je pismo Bakira Izetbegovića.“
Baš kao i ambasadoru Kirbiju moguće je da će o falsifikatima i izvlačenju iz konteksta Nikolić govoriti i američkoj državnoj sekretarki Hilari Klinton čija je poseta Srbiji, za sledeću nedelju, potvrđena.
Ne samo zbog ratnih godina, koje su mnogi od odnedavno vladajućih srpskih političar proveli uz haške optuženike (što Slobodana Miloševića, što Vojislava Šešelja), nego upravo i zbog nezgodnih izjava međunarodni i regionalni zvaničnici sa daleko više pažnje mere ono što se u Beogradu govori i čini.
U slučaju odnosa prema Sarajevu prvi vicepremijer i lider Srpske napredne stranke (što je pozicija na koju je stupio pošto je prethodno Nikolić na nju podneo ostavku) Aleksandar Vučić uverava da prvi čovek Srbije ne dovodi u pitanje Dejtonski sporazum, niti celovitost susedne države.
„Predsednik Srbije sasvim sigurno nije želeo ni na koji način da narušava regionalnu stabilnost. Čak je rekao da je on zabrinut i da bi voleo da Bosna i Hercegovina, u funkcionalnom smislu, bolje funkcioniše. Tako da mislim da je u tom smislu njegova namera bila dobra. A Srbija i predsednik Republike poštuju teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, a razume se i Dejtonski sporazum, i u skladu sa tim onu vrstu entitetske posebnosti koju ima Republika Srpska. Poznajem predsednika Republike Srbije dobro i prijatelji smo dugo godina i znam šta mu je bila prva namera“, tvrdi Vučić.
Možda bi i Bakir Izetbegović stekao nešto mekšu sliku o Nikoliću kada bi se sreli i porazgovarali u četiri oka. Za sada to neće ni on, baš kao ni hrvatski predsednik Ivo Josipović, a s obzirom da sam Izetbegović Nikolićevu poslednju izjavu iz intervjua makedonskoj televiziji “Sitel” poredi sa rečima koje je pred sam početak rata izgovorio Radovan Karadžić (pominjući tada “pakao” za muslimanski narod koji je i usledio), danas je još manje verovatno nego što je bilo juče da će do tog susreta srpskog i bosanskohercegovačkog lidera lako doći. Šta je zapravo Tomislav Nikolić rekao?
“Ja ne odbacujem centralu Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Nemam na to pravo. Mi smo prihvatili Dejtonski sporazum. Po njemu je Bosna država sastavljena od dva entiteta, samo što od 1995. godine do danas međunarodna zajednica ne može od Bosne i Hercegovine da napravi državu. I to ne funkcioniše i to polako nestaje pred našim očima. Ali sve dok postoji Bosna i Hercegovina i sve dok je međunarodno priznata država za mene je Sarajevo glavni grad te države”, naveo je Nikolić.
Podstaknut ovime Izetbegović je odustao i od trojnog susreta koji je u Turskoj trebalo da ima sa tamošnjim predsednikom Abdulahom Gulom i baš sa Nikolićem. Ali i to se može dovesti u pitanje jer je iz Nikolićevog kabineta odgovoreno da je po sredi još jednan nesporazum zato što takav sastanak, kažu tu, nikada nije ni bio dogovoren.
No, kada do susreta dođe Nikolić će imati pune ruke posla ne bi li uverio da se zaista distancirao od šovinističkih pozicija na kojima je politički stasao.
Šansa za popravku utiska
S obzirom na sve što je govorio još će mu najlakše biti da objasni zbog čega bi Srbija u slučaju čuvene dileme (koju je baštinio i njegov prethodnik Boris Tadić), uvek izabrala Kosovo, ne Evropsku uniju.
S druge strane nemoguće je da će bilo koga od svojih eventualnih sagovornika ubediti da genocida u Srebrenici nije bilo, što je od kako je postao predsednik dva puta ponovio. Uz to ostalo je još da pojasni i izjavu s početka mandata (što je bio uzrok Josipovićevoj distanci) o Vukovaru kao srpskom gradu.
Aleksandar Popov
Zahvaljujući svemu tome sada se čini poprilično jasnim sa kakvih pozicija će Nikolić igrati svoju regionalnu ulogu.“Ovo sad sa predsednikom postaje konstanta, za razliku od premijera koji ne samo da se korigovao nego je učinio i praktičan potez koji mu je mogao odneti dosta od popularnosti u srpskoj javnosti. Ili mu doneti neugodonosti. To je susret sa Tačijem”, ocenuje kopredsednik Igmanske inicijative Aleksandar Popov.
No, susret sa Hašim Tačijem za Ivicu Dačića bila je izuzetna prilika za popravni ispit, posle epizode iz Draginca, gde je, da podsetimo, izneo poprilično kontroverzan pogled na istoriju Evrope posle Drugog svetskog rata – te na posledice koje Srbija trpi, po njemu, zbog novog rasporeda snaga u kom su bolje prošli oni koji su onomad bili na pogrešnoj strani.
Koliko naredne sedmice Nikoliću se pruža prilika da učini slično i popravi utisak tako što će se na sastanku šefova država regiona u Budvi upoznati sa kosovskom predsednicom Atifete Jahjaga. Bio bi to događaj koji bi posebno obradovao, kako je izneo, domaćina crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića:
“Mene bi stvarno radovalo da prva zemlja u kojoj će na predsedničkom nivou učestvovati predsednik Srbije i priključiti se jednoj regionalnoj inicijativi, na kojoj učestvuje Kosovo, bude Crna Gora”.
Time bi pet meseci nakon što je stupio na dužnost Tomislav Nikolić probio led i našao se u društvu kolega iz regiona, koji mukotrpno pokušava da uspostavi koegzistenciju bez koje nema napretka u evro integracijama.
Sa tog mesta mogao bi i da iznese i predloge, ili makar pokaže dobru volju, da se zaustavi proces koji opisuje kao nestajanje Bosne pred našim očima, što je, navodi Aleksandar Popov, trebalo da učinio odmah pošto je tako nešto i spomenuo:
“Kada se tako nešto kaže ond on zapravo konstatuje da on prihvata činjenicu da nema uticaja na onog koji je glavni činilac urušavanja Bosne i Hercegovine kao celovite države, a to je trenutno predsednik Republike Srpske Milorad Dodik (koji je i do sada imao skoro nepodeljenu podršku iz Srbije). To je konstatacija da to stanje traje i da se tu ne može mnogo što šta učiniti. A ja mislim da međunarodna zajednica, baš zbog tih preterano srdačnih odnosa koji su do sada gajeni sa Dodikom i neograđivanja od njegovih izjava, očekuje da se iz Srbije učini i korak u tom pravcu. Da se učini pritisak na rukovodstvo Republike Srpske, da se konstruktivnije ponaša u stabilizovanju stanja u Bosni i Hercegovini, da ta država opstane kao međunarodno priznata i celovita država.”
I to pod uslovom da je Evropa stvarni cilj ili Srbija možda lagano odustaje od tog puta. Ukoliko je druga opcija istinita – tada je zemlja ponovo u zamci krupnih izjava, često suprotnih delima i obrtno, što stvara konfuziju u kojoj je suštinske težnje i pravce nemoguće nazreti.