Jedna od najvećih lekcija neuspelog iračkog rata iz 2003. jeste da nije moguće oružjem nametnuti demokratiju drugoj zemlji, što su pokušali američki neokonzervativci, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Pol Piler (Paul Pillar), profesor Univerziteta Džordžtaun (Georgetown) u Vašingtonu.
On je u vreme američke invazije bio nacionalni obaveštajni oficir za Bliski istok i južnu Aziju, a kao mladi vojnik učestvovao je u ratu u Vijetnamu.
Paul Pillar, profesor na Univerzitetu Georgetown u Washingtonu
Piler navodi kasnije priznanje tadašnjeg zamenika ministra odbrane Pola Volfovica (Paul Wolfowitz), da je oružje za masovno uništenje, za koje se tvrdilo da ga poseduje irački režim Sadama Huseina, a koje nikada nije pronađeno, iskorišćeno samo kao povod.
"Glavni pokretač rata bila je ambicija neokonzervativaca da iskoriste promenu režima u Iraku, kako su smatrali, za demokratsku kao i ekonomsku revoluciju sa fokusom na slobodno tržište u celom regionu", tvrdi Piler.
Po njegovim rečima, političari poput tadašnjeg američkog potpredsednika Dika Čejnija (Dick Cheney), zatim ministra odbrane Donalda Ramsfelda (Rumsfeld), smatrali su da je neophodno da SAD koriste vojnu moć za učvršćivanje svoje uloge kao globalnog lidera.
Piler dodaje da je invazija sa pravne tačke gledišta očigledno bila u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Poveljom Ujedinjenih nacija.
"Nažalost, Putin (ruski predsednik) brzo reaguje i koristi svaku priliku da ukaže na invaziju na Irak kao primer gde su SAD počinile ratni zločin, agresiju, bez ikakvog odobrenja Saveta bezbednosti. Dakle, time je stvoren veoma loš presedan i nema sumnje da će ga naši protivnici još mnogo godina pominjati", ističe Piler.
Vaš browser nepodržava HTML5
20 godina od američke intervencije u Iraku
Neokonzervativci želeli rušenje Sadama Huseina
RSE: Rat u Iraku 2003. je usledio nakon Zalivskog rata 1991. kada je Sadam Husein bio prinuđen da se povuče iz Kuvajta. Međutim, tadašnji američki predsednik Džordž Buš Stariji (George H. W. Bush) nije želeo da nastavi vojnu kampanju koja bi rezultirala ulaskom američkih trupa u Bagdad i zbacivanjem Sadama.
Verovatno je imao u vidu rizik od vakuuma i nestabilnosti na Bliskom istoku što bi omogućilo pre svega Iranu da proširi svoj uticaj u Iraku. No, američki predsednik Džordž Buš Mlađi (George W. Bush) je pokrenuo novu kampanju, ovoga puta sa ciljem rušenja Sadama Huseina.
Zašto su se SAD odlučile na taj korak iako nije utvrđeno da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, kako se tvrdilo?
Piler: Očigledna, velika razlika između 1991. i 2003. bila je u tome što je 1990-ih Sadam Husein izvršio ogoljenju agresiju zauzimanjem Kuvajta uz upotrebu oružane sile. To je jedan od najdrastičnijih slučajeva agresije i kršenja međunarodnog prava i Povelje Ujedinjenih nacija u poslednje vreme.
Zbog toga je postojala jasna osnova da Sjedinjene Države predvode kampanju u proterivanju iračkih trupa iz Kuvajta i neutralisanju te agresije.
Odluka Džordža Buša Starijeg da ne maršira na Bagdad bila je ispravna, što se naročito pokazalo nakon drugog iračkog rata 2003. i svim sukobima koji su potom usledili.
Vaš browser nepodržava HTML5
Pillar: Rat u Iraku pre 20 godina stvorio presedan
Međutim, odluka Džordža Buša Starijeg da ne pošalje trupe na Bagdad 1991. frustrirala je američke neokonzervativce koji su dugo maštali o svrgavanju iračkog režima kao načinu da se podstaknu političke i ekonomske promene širom Bliskog istoka.
Tek nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. neokonzervativci su dobili političku platformu u vidu gnevnih Amerikanaca zbog ovih događaja i njihovu spremnost da podrži napad na neprijatelje bilo gde, čak i one koji nisu imali nikakve veze sa tim napadom, kao što Irak nije imao nikakve veze sa njim.
Dakle, američki građani su bili spremni da podrže i ono što inače u normalnim okolnostima nikada ne bi podržali – a to je veliki, ofanzivni rat i to se upravo dogodilo 2003.
Invazija na Irak 2003. kroz fotografije
Zašto nije bilo fokusa na vreme posle Huseina?
RSE: Američke vlasti su tvrdile da Irak poseduje oružje za masovno uništenje, ali nisu pronađeni dokazi. Da li su SAD bile isključivo fokusirane na zbacivanje Sadama Huseina bez jasnog plana šta nakon toga?
Piler: Mislim da su donosioci odluka o ovom ratu bili prilično kratkovidi fokusirajući se samo na zbacivanje Sadama, ne gledajući unapred šta se sve može desiti nakon toga. Postojali su izveštaji američke obaveštajne zajednice, kao i eksperata sa strane, instituta, akademske zajednice u kojima se ukazivalo na probleme sa kojima bi se verovatno suočila američka vojna okupacija Iraka nakon Sadamovog svrgavanja.
Međutim, kreatori politike u Bušovoj administraciji su u suštini odbacili ta upozorenja, jer su bili odlučni da ostvare tu misiju zbacivanja Sadama Huseina. Bilo je zapanjujuće malo razmišljanja o svim aspektima i posledicama tako velike operacije.
S tim je delimično u vezi i odsustvo političkog procesa koji bi trebalo da dovede do predsednikove odluke da pokrene rat. To je sasvim suprotno načelu o vođenju spoljne i bezbednosne politike, pogotovo donošenje velikih odluka u Sjedinjenim Državama, kao što je korišćenje vojne sile.
To podrazumeva ceo proces sa angažmanom federalne birokratije – Stejt departmenta, Ministarstva odbrane, obaveštajne zajednice, sastanaka zvaničnika na različitim nivoima, izveštaja u kojima se predočavaju različite opcije za i protiv, prednosti i nedostaci, zatim alternativna rešenja.
Ništa od toga nije urađeno pre rata u Iraku. Čak ni danas niko sa sigurnošću ne može da kaže kada je predsednik Buš doneo odluku da započne ovaj rat.
Samo smo nekako skliznuli u njega i posledice sa kojima smo se kasnije suočili su upravo zbog toga što nisu razmotrene sve opcije za i protiv kao deo regularnog političkog procesa.
Šta je bio okidač rata?
RSE: Čak je i umereni državni sekretar Kolin Pauel (Colin Powell) pokazivao u Savetu bezbednosti epruvetu s prahom kao potvrdu postojanja navodnog oružja. Kasnije je kazao da je to trajna "mrlja" u njegovoj biografiji.
Piler: Državni sekretar Pauel je bio stavljen u veoma tešku poziciju. On je gajio sumnje prema ovom ratu kao i mnogi drugi ljudi. Pozivao je predsednika Buša da se vrati u Ujedinjene nacije pre nego što bilo šta uradi.
Međutim, on mu je odgovorio, "Koline, morate da obučete uniformu (Pauel je general i prethodno bio načelnik Združenog štaba američke vojske), ovo je vreme da salutirate i učestvujete u realizaciji plana".
Obavještajna zajednica ili ostatak federalne birokratije nije dobro servisirao Pauela u pripremi tog sramnog nastupa u Savetu bezbednosti u februaru 2003. Međutim, važno je shvatiti da svo to pitanje oružja za masovno uništenje nije bilo okidač za odluku o invaziji.
Vaš browser nepodržava HTML5
Arhivski snimak: Rušenje kipa Sadama u Bagdadu
Pol Volfovic (Paul Wolfowitz), koji je bio zamenik sekretara odbrane i jedan od najistaknutijih promotera rata, kasnije je spontano priznao u jednom intervjuu da je ovo pitanje oružja za masovno uništenje upravo tako postavljeno jer smo se iz birokratskih razloga oko toga mogli složiti.
Međutim, kao što sam rekao, to nije dovelo do rata. Kao što sam pomenuo ranije, glavni pokretač rata bila je ambicija neokonzervativaca da iskoriste promenu režima u Iraku, kako su smatrali, za demokratsku kao i ekonomsku revoluciju sa fokusom na slobodno tržište u celom regionu.
Revolucionarne promene u Iraku bi imale ulogu katalizatora, odnosno okidača za slične promene u celom regionu. To je bio nerealan san, ali je bio glavni pokretač rata u Iraku.
Uloga vojne moći u američkom liderstvu
To je bila motivacija ljudi poput tadašnjeg američkog potpredsednika Dika Čejnija (Dick Cheney), zatim ministra odbrane Donalda Ramsfelda (Rumsfeld), koji možda nisu neokonzervativci već je primerenije reći tvrdokorni nacionalisti.
Oni su smatrali da je neophodno da SAD koriste vojnu moć za učvršćivanje svoje uloge kao globalnog lidera.
Potpredsednik Čejni je održao govor u avgustu 2002. u kome je nedvosmisleno istakao da nema sumnje da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje. On je to kazao pre nego što su američke obaveštajne agencije uopšte počele da to istražuju.
Dakle, ne treba da mešamo pitanja koja su iskorišćena za pokretanje rata sa pravom motivacijom.
Buš se u inauguralnom govoru nakon izbora za drugi predsednički mandat u januaru 2005, pokušao je da smesti situaciju u Iraku, koja tada nije izgledala dobro, u kontekst svetske borbe za demokratiju.
Kada je reč o Bušu, mislim da je to bio njegov stvarni motiv za rat u Iraku, a ne pitanja kao što su oružje za masovno uništenje.
Zašto obaveštajna zajednica nije upozoravala na rizike invazije?
RSE: Vi ste u prošlosti bili angažovani u američkoj obaveštajnoj zajednici. Gde ste bili uoči i na početku rata u Iraku i kako ste tada gledali na čitavu situaciju?
Piler: U to vreme sam bio nacionalni obaveštajni oficir za Bliski istok i južnu Aziju zadužen za analize u nekoliko agencija, odnosno obaveštajnoj zajednici kako je zovemo. Reč je uglavnom o političkim i ekonomskim analizama u ovim regijama.
Kao vladin zvaničnik u to vreme nisam bio u poziciji, kao ni moje kolege, da izražavam lične stavove o politici kao kada sam otišao u penziju.
Ali, ako želite da steknete predstavu o tome kako smo ja i moje kolege razmišljale šta će se dogoditi nekoliko sedmica i meseci pre invazije u martu 2003, možete pogledati nekoliko obaveštajnih procena koje smo tada pripremili.
Sada se mogu pročitati u redigovanoj formi u dokumentima koje je objavio Komitet Senata za obaveštajne poslove. U tim analizama se razmatraju neki od mogućih izazova sa kojima bi se Sjedinjene Države suočile u Iraku nakon Sadamovog zbacivanja, kao i regionalnih posledica te invazije.
Tu su predočena veoma mračne procene o sektaškim sukobima koji će verovatni izbiti, zatim ekonomskoj šteti po Irak.
Naveli smo da će biti potrebno nešto slično novom Maršalovom planu za obnovu zemlje. Takođe, da će previranja u Iraku nakon invazije verovatno privući međunarodne teroriste. Teško bi nakon čitanja ovih analiza moglo da se zaključi da je pokretanje rata dobra zamisao.
Zašto je Irak opasan presedan?
RSE: Rekli ste na početku da je u slučaju prvog Zalivskog rata bilo ključno primorati Sadama Huseina da se povuče iz Kuvajta. Ta odluka je doneta jednoglasno u Ujedinjenim nacijama i podržao ju je i tadašnji Sovjetski Savez.
Međutim, SAD nisu dobile podršku Saveta bezbednosti za invaziju na Irak 2003. Tome su se osim Rusije, usprotivili i Francuska, Nemačka i još neke zemlje. Stoga Rusija i Kina često ukazuju na nelegalnost američke kampanje bez odobrenja Saveta bezbednosti, kao i u slučaju vazdušnih udara NATO protiv SR Jugoslavije 1999. Kakav je Vaš komentar?
Piler: Invazija je sa pravne tačke gledišta očigledno bila u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Poveljom Ujedinjenih nacija kada je reč o upotrebi sile. Kao što sam rekao, Bušova administracija je na podsticaj Kolina Pauela, kao i Ujedinjeno Kraljevstvo na čelu sa Tonijem Blerom, pokušala da pridobije svetsku organizaciju.
Međutim, kada je postalo jasno da neće dobiti mandat Saveta bezbednosti da urade ono što su želeli, u suštini su rekli - dobro, bez obzira na to idemo u rat. To je stvorilo užasan presedan.
SAD i Evropa nastoje da ostanu ujedinjeni u suprostavljanju brutalnoj Putinovoj agresiji na Ukrajinu. Nažalost, Putin brzo reaguje i koristi svaku priliku da ukaže na invaziju na Irak kao primer gde su SAD počinile ratni zločin, agresiju, bez ikakvog odobrenja Saveta bezbednosti.
Dakle, time je stvoren veoma loš presedan i nema sumnje da će ga naši protivnici još mnogo godina pominjati.
Ubijeno oko 300 hiljada iračkih civila
RSE: Kada je reč o samoj invaziji, međunarodna koalicija predvođena SAD-om uspela je da veoma brzo – za manje od mesec dana - uđe u Bagdad i zbaci Sadama Huseina.
Međutim, kao što ste rekli, započelo je sektaško nasilje između sunita i šiita, a ubrzo su pristigli i ekstremisti sa strane. Nasilje je potrajalo više godina.
Da li su američke vlasti tada bile zatečene žestinom sukoba? Da li su pokušale da kontrolišu štetu? Kakvu su grešku napravile SAD u toj fazi rata u Iraku?
Piler: Opet se vraćamo na grešku pre nego što je rat uopšte počeo ne uzimanjem u obzir svih opcija i analiza koje su bile dostupne i unutar i izvan vlade šta će uslediti u slučaju invazije.
To je zapravo više pravilo nego izuzetak ako analizirate sukobe na drugim mestima sa vojnim intervencijama velikih sila i domaćim stanovništvom pod vojnom okupacijom, kao što je Irak bio od strane Sjedinjenih Država nakon svrgavanja Sadama.
Građani su ozlojeđeni zbog ove okupacije jer je doživljavaju kao narušavanje svog suvereniteta, kao i kolateralne štete koja nije nužno namerno naneta, ali je ipak veoma bolna.
Ubijeno je oko 300 hiljada iračkih civila, mnogo ih je ranjeno, plus materijalne šteta i uništena infrastruktura. To sve izaziva ozlojeđenost koja hrani nasilne reakcije u vidu terorizma ili podrške onima koji tako reaguju.
Treba ukazati i na prerani proces "debatifikacije" (ukidanja Sadamove Bath partije) i rasformiranja iračke vojske što je uvećalo bezbednosne probleme zbog nereda i pobuna.
Sektaški sukobi i dalje traju
RSE: U to vreme, 2005. godine, započeo je i prenos vlasti na lokalne institucije. Da li je to bilo preuranjeno imajući u vidu haotično stanje na terenu?
Piler: Pa, ne bih sada kritikovao trenutak u kome je počeo prenos vlasti. Svakako nisam bio za produženu američku vojnu okupaciju. Međutim, to je išlo veoma teško imajući u vidu okolnosti na terenu.
Buš je 2007. povećao broj vojnika u Iraku za 30 hiljada, nakon što je znatan deo prethodno povučen. I danas se čuju mišljenja da je to bio uspešan potez jer je pomogao u suzbijanju nasilja.
Međutim, krajnji cilj te mere je bio da osigura bezbedno okruženje za iračke političare da izglade razlike i tako dođu do dugoročnijeg i stabilnijeg rešenja. Ali, to nikada nisu uradili. Zbog toga smo sada svedoci nastavka frakcijskih sukoba sa čestim promenama iračkih premijera.
Jači uticaj Irana u Iraku sada nego u vreme Sadama
RSE: Pomenuli smo Iran na početku. Zašto SAD nisu uzele u obzir rizik da Iran može iskoristiti tu situaciju za širenje svog uticaja s obzirom da su šiiti većinsko stanovništvo u Iraku?
Takođe, za razliku od prvog Zalivskog rata kada su Turska i Saudijska Arabija aktivno podržavale međunarodnu koaliciju, bile su uzdržane pa i kritične 2003. godine. Zašto, dakle, SAD nisu to uzele u obzir?
Piler: Naravno da je trebalo da to uzmu u obzir. Donekle je ironija da je Iran sada snažnije pozicioniran u Iraku nego kada je Sadam Husein bio na vlasti.
Kao što ste rekli, šiiti su u većini u Iraku pa postoji verska bliskost između dve zemlje koje dele granicu dužu od hiljadu kilometara.
Iran ne želi da se ponovi situacija iz 1980-ih kada je osam godina ratovao sa Irakom nakon invazije koju je inicirao Sadam Husein.
Stoga je za Teheran od velike važnosti da u Bagdadu uvek bude vlada koja, ako nije njegov saveznik, makar prijateljski nastrojena prema njemu. Sve je to bilo izanalizirano pre invazije 2003, ali oni koji su je pokrenuli nisu posvetili tome preveliku pažnju.
Invazija dovela do jačanja terorizma
RSE: Da se vratimo situaciji u Iraku. Lider Al Kaide Zarkavi je ubijen 2006. Međutim, nakon povlačenja američkih snaga 2011. ojačala je "Islamska država" u kontekstu sukoba u Siriji, kontrolišući oko 40 odsto iračke teritorije 2014. godine. Umesto da terorizam bude suzbijen u Iraku, on je ojačao.
Piler: Ironija je da je Buš uspeo da pridobije javnost tvrdeći da je invazija na Irak deo rata protiv terorizma.
Njegova administracija je bez dokaza nastojala da prikaže postojanje savezništva između Al Kadie, koja je izvršila napad 11. septembra, i iračkog režima Sadama Huseina.
Takvo savezništvo nije postojalo jer su ova dva aktera bila na potpuno suprotnim stranama o mnogim pitanjima. Dakle, ironija je da je invazija doprinela pojavljivanju Zarkavijeve grupe u Iraku, koja pre toga tamo nije postojala.
Ta grupacija se nakon Zarkavijevog ubistva kasnije transformisala u "Islamsku državu".
Dakle, ne bi bilo Zarkavijeve grupe i "Islamske države" da SAD nisu izvršile invaziju na Irak. Tako nešto nije bilo moguće za vreme vladavine Sadama Huseina.
RSE: On je bio diktator, ali sekularni, ako se tako može reći, za razliku od verskog fanatizma Al Kaide.
Piler: Sadam je bio deo poretka vlasti na Bliskom istoku koji je Al Kaida žele da zbaci.
Fijasko agende neokonzervativaca
RSE: Osim borbe protiv terorizma, deo agende neokonzervativaca, o kojoj ste govorili na početku, nije bila samo promena režima u Iraku već i potresi u Siriji, Libiji, takozvano Arapsko proleće koje je zahvatilo Tunis, Egipat u jednom trenutku, jer je general Sisi preuzeo vlast. U kojoj meri su neokonzervativci ostvarili cilj?
Piler: Pretpostavljam da agenda nije podrazumevala smenu jednih diktatora drugim, već približavanje demokratskom modelu kao i konceptu tržišne ekonomije.
U tom smislu, ova agenda je doživela totalni fijasko. Arapsko proleće je na kratko pružilo tračak nade u Egiptu i nešto duže u Tunisu.
Pročitajte i ovo: Šta je ostalo iza Arapskog proljeća deset godina kasnije?No, taj pokušaj je neuspešno okončan, čak i u Tunisu koji je poslednje mesto u regionu za koje se još može reći da postoji kakva takva demokratija u odnosu na vreme pre promene režima.
Međutim, sadašnji predsednik je u osnovi diktator i poslednja nada za demokratiju u regionu kao posledica promena režima je uglavnom nestala.
Nije moguće oružjem nametnuti demokratiju drugoj zemlji
RSE: Da li je problem u načinu na koji je ta agenda primenjena, jer nije jednostavno preslikati u potpunosti zapadni model demokratije na društva na Bliskom istoku s obzirom na različite političke kulture?
Piler: Jedna od najvećih lekcija neuspelog iračkog rata je da nije moguće oružjem nametnuti demokratiju drugoj zemlji, što su neokonzervativci u osnovi pokušali.
Istovremeno, demokratija u mojoj zemlji – Sjedinjenim Američkim Državama – u poslednje vreme je pod pritiskom.
Pre dve godine smo bili blizu, u osnovi, državnom udaru jer je tadašnji predsednik, koji je izgubio izbore, pokušao da poništi rezultate glasanja da bi ostao na vlasti. To su veoma ozbiljna pitanja i pružaju užasan primer.
Jedna od najefikasnijih i najboljih stvari koje SAD mogu da učine u promociji demokratije u svetu, jeste da osiguraju da su one same snažna demokratija služeći kao blistavi primer. Nažalost, to ne činimo u poslednje vreme.
RSE: Rekli ste da je reč o neuspelom, propalom pokušaju. Da li se može reći da je Irak danas propala država?
Piler: Ne bih želeo da koristim taj termin "propala država". Različiti ljudi koriste različite termine.
Očigledno je da se Irak i dalje suočava sa veoma ozbiljnim političkim i ekonomskim problemima.
Različite sektaške zajednice još nisu naučile da žive zajedno jedna sa drugom.
Čak i unutar većinskih šiita postoje ozbiljni sukobi, što onemogućava formiranje stabilne vlade u Bagdadu.
Irak je negde između nekakve demokratije i neosporno propalih država kao što je Somalija, čak je u nekim segmentima situacija još gora.
Zašto diktatori ponovo stiču podršku?
RSE: Iako Irak poseduje ogromno prirodno bogatstvo, devet odsto svetskih rezervi nafte, njegova ekonomija je prilično uništena. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika je nekoliko puta niži od zemalja kao što su Saudijska Arabija, Kuvajt, Bahrein.
Zbog toga pojedini Iračani kažu – u kombinaciji sa odsustvom bezbednosti – da im je bilo bolje za vreme Sadama Huseina. Da li to kažu iz očaja ili ima u tim izjavama i zrno istine?
Piler: Mislim da definitivno ima zrno istine. To pokazuje kako i užasni diktatori mogu da steknu ili povrate podršku nezadovoljnih i očajnih ljudi.
Vidimo donekle sličan fenomen i u Rusiji, gde je zbog haosa i ekonomskih problema nakon sloma socijalističkog režima, znatan deo stanovništva žudeo za vremenom Sovjetskog Saveza, jer su bili veoma nezadovoljni sa onim sa čim su se suočili nakon nestanka nekadašnje države.
RSE: Mislite na vreme Borisa Jeljcina?
Piler: Tako je.
Bliski istok nije 'šahovska tabla'
RSE: Kada je reč o poziciji SAD na Bliskom istoku, one su decenijama bile ključni saveznik Saudijske Arabije, Turske. Da li sada opada uticaj Vašingtona u ovoj regiji imajući u vidu sporove sa Rijadom, Ankarom.
U međuvremenu, jača prisustvo Rusije na Bliskom istoku, pre svega u Siriji, zatim Libiji, kao i Kine koja nastoji da projektuje svoju rastuću globalnu moć.
Piler: Mislim da kreatori američke politike ne bi trebalo da posmatraju Bliski istok kao neku vrstu šahovske table na kojoj računaju koliko figura imaju naspram Rusa ili Kineza.
Umesto toga SAD treba da se zapitaju kakav poredak žele na Bliskom istoku u smislu mira naspram rata, prosperiteta nasuprot siromaštvu.
To je u našem interesu kao i ljudi u tom regionu. Vašington je napravio greške u odnosu prema Saudijskoj Arabiji neupitno je podržavajući računajući na čvrsto i dugotrajno savezništvo.
Međutim, nismo postavili sledeće pitanje, kako to utiče na ponašanje Rijada, da li ga to čini slobodnijim da čini stvari koje su protiv interesa Sjedinjenih Država i mira i bezbednosti na Bliskom istoku.
Imam na umu rat u Jemenu u kome su Sjedinjene Države predugo davale blanko podršku saudijskom prestolonasledniku Mohamedu bin Salmanu za vođenje izuzetno destruktivnog vazdušnog rata u toj zemlji.
Tek se poslednjih meseci čuje sve više glasova neslaganja u SAD oko rata u Jemenu.
Sporazum Rijada i Teherana uz posredovanje Kine
Smatram da kada bi Vašington zauzeo nepristrasniju poziciju prema sukobima na Bliskom istoku, to bi doprinelo smanjenju destruktivnih događaja, kao što je saudijski rat u Jemenu.
Istovremeno, Saudijska Arabija se u poslednje vreme pita u kojoj meri može da računa na podršku SAD. Podsetiću na epizodu od pre nekoliko godina sa raketnim napadima na saudijska naftna postrojenja za šta su optuženi pobunjeni Huti u Jemenu, ali se pretpostavlja da je iza toga stajao Iran.
SAD nisu energično reagovale. Tada je verovatno Mohamad bin Salman pomislio da ne može u potpunosti da računa na podršku Vašingtona.
Time se može objasniti spremnost Saudijske Arabije za detant i približavanje Iranu, što je kulminiralo njihovim sporazumom uz posredovanje Kine.
Pročitajte i ovo: Kina očekuje veću ulogu na Bliskom istoku nakon sporazuma Irana i Saudijske ArabijeSAD su mogle da postupe na isti način kao i Kina da su bile spremne da razgovaraju sa svima – sa Iranom, Sirijom, Hamasom, sa kojim ne žele da komuniciraju, već samo sa onima koje smatraju prijateljima i zadržavajući odnose prepune tenzija sa onima koje doživljavaju kao protivnike.
Kina i Rusija imaju drugačiji pristup ovom regionu želeći da imaju odnose sa svima. SAD bi trebalo da od njih izvuku pouke o pristupu Bliskom istoku.
Bin Salman ponizio Bajdena
RSE: Kada govorimo o Saudijskoj Arabiji, ona nije podržala zapadne sankcije Rusiji. Naprotiv, već duže vreme deluje usaglašeno sa Moskvom protiveći se zahtevima Vašingtona da poveća proizvodnju nafte i tako obuzda rast njene cene.
Takođe, povećala je izvoz nafte u Kinu. Stiče se utisak da se sve više približava Moskvi i Pekingu, a distancira od SAD.
Piler: Da, saudijski režim već duže smatra da ne može da u potpunosti računa na američku podršku. Pomenuli ste poslove sa naftom.
Bilo je ponižavajuće za predsednika Bajdena koji je otputovao u Saudijsku Arabiju da bi se ispostavilo da nije dobio skoro ništa.
Ne treba da iznenađuje da režimi, poput saudijskog, deluju nezavisno kada je to u njihovom interesu, koji su ponekad u raskoraku sa interesima SAD i ostalih zapadnih zemalja, a nekada se podudaraju.
Stoga se mora konkretno delovati – pitanje po pitanje – a ne a priori zaključivati ovo su naši prijatelji, a ovo neprijatelji – i sarađivaćemo samo sa prijateljima.
Kakve su posledice napada na Irak?
RSE: Da nije bilo rata u Iraku, da li bi svet izgledao drugačije jer Rusija ne bi mogla da se poziva na ovaj slučaj kao presedan da izvrši invaziju na Ukrajinu?
Piler: Svet bi svakako izgledao bolje geopolitički, pre svega sa manje sektaškog nasilja na Bliskom istoku, sa manje tenzija u Iraku i Iranu.
Na kraju, SAD bi bile manje zaokupljene ovom regijom i mogle bi da usmere svoje resurse za konstruktivniju namenu drugde.
Ne bih išao tako daleko u procenjivanju da li bi Putin pokrenuo invaziju na Ukrajinu da nije bilo rata u Iraku, jer ne bi mogao da ga koristi u propagandne svrhe tvrdeći da su i SAD izvršile agresiju.
Mislim da bez obzira na sve, Putin ima imperijalne ambicije.
Ali, generalno govoreći svet bi bio bolje mesto da SAD nisu izvršile invaziju na Irak 2003.
RSE: Da nije bilo rata u Iraku, kako bi se SAD odnosile prema Sadamu Huseinu kao lideru ove zemlje?
Piler: Bio bi obuzdavan i odvraćan. Državni sekretar Pauel je pre zagovaranja rata izjavio da je Sadam Husein u "svom boksu", što znači da je obuzdan i odvraćen od nasilnih akcija.
On je bio veoma agresivan diktator, koji je započeo dva rata – protiv Kuvajta 1990. i prethodno Irana 1980.
Oba su bila neuspešna po njega. Morao je da se povuče iz Kuvajta, a rat protiv Irana je nakon velikih žrtava završen vraćanjem na status kvo pre sukoba.
Dakle, bila bi na delu američka politika obuzdavanja, kao i prema Sovjetskom Savezu tokom Hladnog rata.
I danas haos u Libiji nakon zbacivanja Gadafija
RSE: Sveukupno, Irak je bio samo početak. Kasnije je došlo do potresa u Siriji, Libiji u kojima su SAD bile umešane na ovaj ili onaj način. Da li je to bila greška, ili je geopolitička realnost uticala na Vašington da se angažuje?
Piler: To su svakako bile greške Sjedinjenih Država. Naročito ću se fokusirati na Libiju. Niko nije voleo Gadafija jer je bio odvratan diktator.
Međutim, SAD su u vreme kada je Barak Obama bio predsednik, napravile grešku jer su reagovale na pobunu u Libiji kao deo "Arapskog proleća", zajedno sa Francuskom, Velikom Britanijom, ubrzavajući Gadafijev pad koji je ubijen u nekoj rupi.
Dakle, koliko god da mnogi nisu voleli Gadafija, evidentan je haos koji i danas traje u Libiji sa posledicama koje sežu i dalje jer je ona izvor oružja i boraca za snabdevanje pojedinih afričkih zemalja što izaziva dodatnu nestabilnost u regionu Sahela.
Istovremeno, uspostavljen je strašan presedan za zemlje koje bismo želeli da se odreknu terorizma, odustanu od razvoja nuklearnog oružja.
Vaš browser nepodržava HTML5
Libija u haosu i 11 godina nakon Gadafijevog pada
SAD i Velika Britanija su postigle sporazum sa Gadafijem nekoliko godina pre izbijanja haosa u Libiji da se odrekne terorizma i postane partner u borbi protiv njega.
Takođe, da odustane od programa razvoja nuklearnog i drugog konvencionalnog oružja.
Dakle, on je uradio upravo ono što smo želeli da učine režimi poput njegovog kada je reč o terorizmu i proliferaciji oružja.
A onda nekoliko godina kasnije kada se ukazala prva prilika da bude zbačen, mi smo je iskoristili.
Zamislite kako režimi poput severnokorejskog, iranskog, sirijskog i drugi doživljavaju ovaj presedan.
Oni smatraju "zašto bismo ikada povukli poteze kao što je sasecanje našeg programa naoružavanja, kada SAD i druge zapadne zemlje ionako neće ispoštovati sporazum".
Slično se desilo i sporazumom o iranskom nuklearnom programu iz koga se Donald Tramp povukao 2018.
Dakle, to nisu presedani koje treba da stvaramo ako želimo da režimi, koji nam se ne sviđaju, budu odgovorni međunarodni akteri kada je reč o borbi protiv terorizma i proliferaciji oružja.
SAD trebale mnogo ranije da se povuku iz Avganistana
RSE: Kada je reč o Avganistanu, predsednik Džo Bajden je odlučio da povuče američke trupe u avgustu 2021.
Da li je Putin pogrešno protumačio haotičan odlazak američkih snaga iz ove zemlje kao znak delimičnog povlačenja zvaničnog Vašingtona sa globalne scene, te da neće moći ili neće biti zainteresovan da podrži Ukrajinu, u slučaju ruske invazije, kao što to sada čini?
Piler: Predsednik Bajden je uradio ono što je svaki od tri njegova prethodnika trebalo da uradi – a to znači da povuče trupe iz Avganistana.
Da ne budem pogrešno shvaćen, međunarodna intervencija na čelu sa SAD-om krajem 2001. bila je opravdana imajući u vidu teroristički napad na Njujork i Vašington, te da je grupa koja ga je izvela pronašla utočište u Avganistanu.
Međutim, učinjena je greška što nije proglašena pobeda i povučene američke trupe nakon zbacivanja talibanskog režima i isterivanja na čistac Al Kaide i njenog lidera Osame bin Ladena iz njihovog sigurnog utočišta.
Umesto toga, američka intervencija je evoluirala u pokušaj izgradnje države i 20 godina okupacije. Sama činjenica da su se avganistanski režim i snage bezbednosti na čelu sa Ašrafom Ganijem tako brzo raspali – pokazuje da su tih 20 godina bile promašaj.
Pročitajte i ovo: Velike količine američkog oružja u rukama talibanaPovlačenje je bilo haotično i Putin je mogao da izvuče neke od zaključaka koje ste pomenuli.
Međutim, postavlja se pitanje ako SAD za 20 godina nisu uspele da ostvare cilj u Avganistanu koliko bi još njene trupe trebalo da ostanu.
Pokazalo se da je to trajno promašena misija.
To je mnogo važnije pitanje šta SAD mogu i treba da urade da bi odvratile agresiju, nego što je bilo samo povlačenje iz Avganistana.
SAD moraju da se privikavaju na multipolarni svet
RSE: Kakva je danas međunarodna pozicija SAD u vojnom smislu imajući u vidu uspon Rusije i Kine, kao i kada je reč o moralnom autoritetu.
Da li je invazija na Irak narušila njihovu reputaciju i moć? Kakvu pouku iz toga mogu da izvuku ne samo SAD, već i drugi akteri, imajući u vidu sadašnje tenzije koje po nekim mišljenjima mogu dovesti i do trećeg svetskog rata?
Piler: Kada je reč o geopolitičkoj poziciji SAD i uticaju u odnosu na druge sile, evidentan je uspon Kine poslednjih godina.
Pojedinačni slučajevi, kao što je rat u Iraku, svakako nisu pomogli jačanju američke pozicije. Još su važniji širi procesi.
Kod god da je predsednik SAD treba da prizna da one nisu jedini hegemon i supersila, već da moraju da nauče da koegzistiraju na konstruktivan način u multipolarnom svetu, koji uključuje moćnu Kinu, uticajnu i prosperitetnu Evropu, kao i Rusiju koja uprkos ekonomskom padu i dalje ima nuklearno oružje, naftu.
Nismo olakšali sebi funkcionisanje u takvom svetu zbog grešaka poput invazije na Irak.
Brzo zaboravljene lekcije
RSE: Da li će ove lekcije iz rata u Iraku uticati na SAD da po svaku cenu izbegnu direktan konflikt sa Rusijom oko Ukrajine? Takođe, u kojoj će meri uticati na stav zvaničnog Vašingtona oko Tajvana gde rastu tenzije?
Piler: Neke pouke su izvučene. Mnogi Amerikanci sada uviđaju da je rat u Iraku bio greška.
Na žalost, ovakve lekcije se vremenom često zaboravljaju. Imali smo rat u Vijetnamu gde su američke žrtve bile mnogo veće nego u Iraku, zbog čega se razvio "vijetnamski sindrom", odnosno nesklonost SAD ka uvlačenju u slične vojne poduhvate u budućnosti.
Međutim, vremenom se taj "vijetnamski sindrom" razvodnio, naročito nakon prvog Zalivskog rata, odnosno proterivanja Sadama Huseina iz Kuvajta, što je doživljeno kao briljantni vojni uspeh.
Neka vrsta "vijetnamskog sindroma" se osećala i posle drugog iračkog rata, ali ne tako snažno. Sada se čuju glasovi u SAD da treba ući u sukob sa drugim neprijateljima bilo da je reč o Rusiji, Kini ili verovatnije Iranom.
Učešće u vijetnamskom ratu
RSE: Učestvovali ste i u ratu u Vijetnamu, pretpostavljam kao mladi vojnik?
Piler: Da, služio sam u američkoj vojsci tokom vijetnamskog rata.
RSE: Da li je to iskustvo uticalo na Vaš stav prema kasnijim ratovima?
Piler: Nisam siguran. Učestvovao sam u poslednjoj godini američkog angažmana 1972-3.
Veći deo trupa se već povukao. Ja sam se vratio poslednjim avionom nakon Pariskog mirovnog sporazuma 1973.
To je uticalo kasnije na pisanje moje prve knjige o mirovnim pregovorima i okončanju rata.
Dakle, vijetnamsko iskustvo je bilo deo toga. Međutim, nisam učestvovao u najgorem delu rata.
Mnogi koji su bili u uniformi nekoliko godina pre nego što sam ja došao, suočili su se sa užasnom situacijom na bojnom polju i sigurno su u odnosu na mene imali traumatičnije lično iskustvo koje je uticalo na njihove kasnije stavove.