Rasplamsavanje sukoba Irana i SAD preko posrednika u Iraku

Upad u američku ambasadu u Bagdadu poslednjeg dana 2019. godine, samo je poslednji u nizu događaja kojim se produbljuje konfrontacija između SAD i Irana u nadmetanju za uticaj u Iraku.

Taj sukob seže još u vreme zbacivanja Sadama Huseina 2003. godine i uspostavljanja nove države u kojoj dominiraju šiiti. Međutim, nakon pokretanja kampanje administracije američkog predsednika Donalda Trampa maksimalnog ekonomskog pritiska na Iran, zbog njegovog nuklearnog programa, taj sukob ulazi u novu i potencijalno opasnu fazu, ocenjuju analitičari.

Do nasilne reakcije radikalnih šiitskih frakcija, koje su upale u predvorje ambasade u utorak, došlo je nakon što su snage SAD izvele vazdušne napade na proiransku miliciju – Kataib Hezbolah – koju zvanični Vašington smatra odgovornom za raketne napade na američka postrojenja u Iraku. Tom prilikom je ubijeno više od 20 militanata.

Razbijanje prozora i paljenje zidova u krugu Ambasade SAD u Bagdadu

Kako ocenjuje CNN, činjenica da su demonstranti uspeli da probiju spoljni zid kompleksa u kome se nalazi ambasada i zapale vatru, ukazuje na postojanje izvesnog nivoa saglasnosti dela iračkih snaga bezbednosti sa takvim postupkom.

Koga je optužio Tramp?

Predsednik SAD Donald Tramp je optužio Iran za "orkestriranje napada na američku ambasadu", te da će, kako je saopštila Bela kuća, odlučiti"kako ćemo i gde odgovoriti na njihovu eskalaciju sukoba."

Dok Tramp traži od iračkih vlasti da zaštite ambasadu, zvanični Bagdad je ljut zbog američkih vazdušnih udara, čime je pridodat još jedan problem mnoštvu postojećih sa kojima se ova zemlja suočava.

Premijer Adel Abdul Mahdi je proglasio trodnevnu nacionalnu žalost za žrtve američkih vazdušnih udara koje je okarakterisao kao nečuvene.

Vašingtonu je sada, kako smatra CNN, ostalo samo nekoliko političkih saveznika u Iraku, a ambasada i drugi američki punktovi u ovoj zemlji, postali su epicentar sukoba preko posrednika (proxy war) između SAD i Irana.

Kataib Hezbolah preti, nakon protesta u utorak, novom opsadom američke ambasade, a njegovoj akciji su se pridružili i pripadnici drugih proiranskih milicija, koji su izvan kontrole iračke vlade.

Ričard Has (Richard Haas), predsednik Saveta za spoljne odnose (the Council on Foreign Relations), ističe da je "nasilje orkestrirano iz Irana" bio "odgovor na američko ekonomsko ratovanje."

Po njegovom mišljenju, Tramp "treba da bude spreman da uđe u rat sa Iranom, ili da obezbedi diplomatsku odstupnicu, povezujući delimično ukidanje sankcija sa potezima Teherana u regionu, oko nuklearnog programa i na domaćem planu".

Međutim, sa zaoštravanjem pozicija, sve je manja verovatnoća za diplomatsko rešenje.

Irak klizi u haos

Našavši se u procepu, Irak rizikuje da postane propala država. Naime, već je uzdrman zbog protesta građana, politički paralizovan, a preti mu i obnavljanje terorizma.

U protestima, koji od oktobra potresaju Irak, sukobljava se uglavnom mlada generacija – nezadovoljna korupcijom i odsustvom životnih mogućnosti – sa bezbzednosnim snagama i milicijama poput Kataiba koja je optužena za neke od najbrutalnijih akcija protiv demonstranata.

Najmanje 485 ljudi je ubijeno a 27 hiljada ranjeno u dosadašnjim nemirima, saopštila je Visoka nezavisna komisija za ljudska prava u Iraku.

Protesti su dodatno oslabili već uzdrmanu ekonomiju i zaoštrili političke tenzije.

Premijer Mahdi je podneo ostavku prošlog meseca, ali još nema dogovora o imenovanje njegovog naslednika, iako su prošla dva ustavna roka da se to učini.

U mnogim mestima, pomenuti protesti su poprimili antiiranski karakter, a najizrazitiji primer je spaljivanje iranskog konzulata u Nadžafu prošlog meseca.

Predsednik Iraka Barham Salih, poreklom Kurd, zapretio je prošle sedmice da će radije podneti ostavku "da bi izbegao dodatno krvoproliće te osigurao građanski mir", nego da da mandate premijeru koga doživljavaju kao proiranski orijentisanog. Hiljade demonstranata, koji traže nove izbore, izašli su na ulice u cilju podrške ovom stavu iračkog predsednika.

Predsednik Iraka Barham Salih i predsednik Irana Hasan Rohani, prilikom susreta u Bagdadu, 11. marta 2019.

Kako piše CNN, političke elite u Bagdadu su potpuno diskreditovane, zbog čega su još manje u stanju da se nose sa rastućim konfrontacijama Teherana i Vašingtona preko posrednika u Iraku.

Analitičari ocenjuju da je Iran mnogo investirao u produbljivanje svog uticaja u širokom luku od Iraka, preko Sirije i Libana, te da se neće odreći tih strateških dobitaka bez borbe, bez obzira što mu je zbog američkih sankcija sve teže da priušti taj ekspanzionizam.

Nova pretnja od IDIL-a

Američki vazdušni udari će svakako ohrabriti proiranski blok u iračkom parlamentu da traži proterivanje snaga SAD iz ove zemlje.

Međutim, kada su američke snage prethodno napustile Irak 2011, militantna "Islamska država" (IDIL) je iskoristila taj prostor za ekspanziju. Njeni ostaci sada mogu da se nadaju novoj mogućnosti.

Naime, preostali islamistički ekstremisti, nakon poraza u Siriji i prethodno u Iraku, sada se pregrupišu delujući u ilegali u provincijama severno od Bagdada. Oni su u drugoj polovini prošle godine izveli mnogo napada iz zasede, atentata i postavili bombi.

Stoga će posrednički rat između američkih trupa i proiranskih grupa, koje često deluju pod okriljem iračkih snaga – dodatno otežati antiterorističke operacije zbog čega Vašington i dalje drži raspoređenih pet hiljada vojnika u ovoj zemlji.

Iran zna šta želi u Iraku

U novembru je američki general Kenet Mekenzi (Kenneth McKenzie), koji je angažovan u Iraku, izjavio da Iran pokušava said Iran "napravi pukotinu u kampanji" sankcija SAD – izvodeći napade čiji su cilj da isprovociraju vojni odgovor Vašingtona. Ukoliko je to tačno, Teheran će možda u tome uspeti.

Randž Aladin (Ranj Alaaldin) sa Instituta Brukings (Brookings) u Dohi i autor knjige o šiitskim milicijama koja će uskoro izaći, kazao je za "Gardijan" (the Guardian) da Iran zna šta želi u Iraku i kako da to ostvari.

"On ima stratešku, dugoročnu i konzistentnu politiku u Iraku koja je ojačana sa složenom mrežom moćnih interpersonalnih i međuorganizacijskih veza koje prožimaju različite sektore – oružane snage, ministarstva, verske grupacije i ekonomija".

Aladin dodaje da su SAD vojno nadmočnije, ali da nisu to poduprle sa političkom strategijom još od 2011. godine kada je Obama doneo odluku o povlačenju američkih oružanih snaga i od tada su otuđile od sebe svoje saveznike.

"SAD nikada nisu bile u poziciji da kreiraju politiku nakon svojih vojnih udara, a verovatno to nisu ni želele imajući u vidu svoja ograničenja. Iranci i njihovi saveznici preko kojih deluju, to će nastojati da maksimalno iskoriste", smatra Aladin.