Jugoslav Ristić, predsednik Gradskog veća Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, upozorio je da su pandemijom korona virusa radna prava radnika u Srbiji dodatno ugrožena jer su dovedeni u opasnost njihova bezbednost i zdravlje.

U intervju za Radio Slobodna Evropa (RSE) ovaj sindikalac je rekao i da se radnici nalaze u stanju u kojem više ne znaju šta važi, šta ne važi i koja su pravila aktuelna, a da ih zabrinutost za radna mesta tera da prihvataju da rade u svim uslovima.

Ristić, koji je započeo karijeru devedesetih godina prošlog veka u sindikalnoj organizaciji fabrike vojne industrije Zastava oružje, a danas mu teče treći petogodišnji mandat na funkciji sindikalnog lidera Kragujevca, grada u centralnoj Srbiji, istakao je i da je je nepostojanje većeg sindikalnog angažovanja radnika, dovelo društvo u nezavidan položaj.

RSE: Vlada Srbije je u proteklih mesec i po dana usvojila niz uredbi, odluka i preporuka poput proglašavanja vanrednog stanja, uvođenja policijskog časa i drugih mera za sprečavanje širenja epidemije korona virusa. Kako se uvođenje novih propisa odrazilo na radna prava zaposlenih, njihovu bezbednost i zdravstvenu sigurnost na radu?

Ristić: Mislim da su radna prava u velikoj meri ugrožena, a ono što je još bitnije, ugroženi su bezbednost i zdravlje zaposlenih. Jasno je da, kako su urušena građanska prava uvođenjem vanrednog stanja, tako su i radna prava ugrožena. Lakše se dobijaju otkazi, nema ozbiljne kontrole.

• BiH i Srbija: Otkazi stižu, državna pomoć se čeka

Svedoci smo da državni organi, koji ionako nisu naklonjeni tim radničkim temama, ne rade tako da je jasno da su radnička prava u uslovima vanrednog stanja ugrožena, da se radnici nalaze u jednom stanju u kome više ne znaju šta važi, šta ne važi i koja su pravila aktuelna. Zabrinutost za radna mesta ih tera da prihvataju da rade u svim uslovima. Imali smo, takođe, slučajeve da su radnici odbijali da rade jer nisu imali nikakvu zaštitnu opremu.

Sada imamo situaciju da Vlada ne govori mnogo o tim merama bezbednosti i očuvanja zdravlja na radu i radnim mestima. Mislim da je time sve rečeno. Rekao bih da ovo opšte stanje pokazuje da je radnik u Srbiji najnevažnija sporedna stvar na svetu.

Šta reguliše Vladina uredba o radnicima i vanrednom stanju?

RSE: Na koji način definiše problematiku Uredba Vlade Srbije kojom se poslodavci obavezuju da usklade rad sa uslovima vanrednog stanja i da preduzmu sve potrebne mere koje se odnose na zdravstvenu bezbednost zaposlenih, kao i na higijensku bezbednost objekta?

Ristić: Ta Uredba o vanrednom stanju zapravo ne reguliše skoro ništa. Ne pominje na koji će način da bude zaštićen radnik i da to posebno uredi i propiše. Ona kaže da poslodavac može da organizuje rad od kuće, a znamo da je to nekad nemoguće, ili da se organizuje rad po smenama tamo gde je to moguće. I opet prepušteno dobroj volji poslodavca.

Ne može javno zdravlje da bude stvar privatnog poslodavca. Očigledno da nije definisano do kraja kako treba da izgleda zaštitna oprema jednog radnika. Ta je uredba veoma neprecizna i omogućava nesavesnim poslodavcima da organizuju proizvodnju baš kako njima odgovara.

Ima li uslova za nastava rada?

RSE: Najavljeno je da će odmah po prazniku početi obnavljanje procesa proizvodnje u skoro svim fabrikama. Kakva je procena sindikata, da li su u njima stvoreni uslovi za bezbedan i siguran rad, uz poštovanje svih mera koje su propisane zbog epidemije korona virusa?

Ristić: Posle praznika uslediće povratak velikog broja ljudi u fabrike, a mi i dalje ne znamo koja je zaštitna oprema potrebna za radnika. Ako se svi radnici vrate u pojedine fabrike, nije moguće obezbediti propisanu distancu od dva metra.

Treba precizirati i šta činiti u slučaju da radnik neće da nosi masku i da li poslodavac može da ga kazni. Ne mogu da izbegnu odgovornost ako uvedu hiljadu radnika u fabriku, a sutradan izbije epidemija. Neko u tom slučaju mora da odgovara.

Mislim da je zdravlje ljudi bitnije od svakog profita koji može da se ostvari. Uostalom, svi ćemo da preživimo mesec-dva, čak iako ne primimo zarade, ali su nam manje šanse da preživimo ako se zarazimo. Nema dileme da je vlast stalno na strani poslodavaca, trudeći se na sve načine da umanji prava radnika i da izbegnu odgovornost poslodavaca.

Vrlo je problematičan i boravak radnika u zatvorenom prostoru, jer postoji zabrana okupljanja više od pet osoba u zatvorenom prostoru. Kako ta zabrana ne važi za 200 radnika u nekom pogonu? Zar i to nije zatvoren prostor? Slab je izgovor da to nije javni skup. Formalno nije javni skup, ali suština je ista: ljudi su u zatvorenom prostoru, nemaju dovoljnu udaljenost i to su veoma kontroverzne odluke.

Ima li opravdanja za suspendovanje prava radnika?

RSE: Kako u situaciji borbe protiv virusa država doživljava sindikat – kao partnera ili protivnika?

Ristić: Indikativno je što su Vlada i Ministarstvo za rad odmah saopštili da neće tražiti mišljenje sindikata, kada je u pitanju plaćeno odsustvo radnika duže od 45 dana, što mislim da je nezakonito, jer uvođenjem vanrednih mera nije suspendovan Zakon o radu.

To prvenstveno pokazuje odnos države prema sindikatima, jer nisu sindikati nerazumni, pa da u uslovima pandemije za to ne daju pozitivno mišljenje. Ali oni ne žele da uvaže sindikate ni toliko da ih pitaju šta misle o tome da li je u redu da radnici budu na plaćenom odsustvu duže od 45 dana.

Nije to masovno ni korišćeno, ali je iritantan odnos države prema sindikatima. Zato i u ovakvim situacijama ne treba suspendovati prava građana, prava sindikata i radnika. Oni imaju pravo na rad u zdravim uslovima, a mislim da je to u ovim okolnostima veoma teško ostvariti.

RSE: Mogu li zaposleni da se izbore za svoje pravo da imaju adekvatnu zaštitnu opremu i sredstva predviđena za rad u uslovima epidemije?

Ristić: Ono što se možda zaboravlja u ovakvim situacijama je da u Zakonu o radu postoji član 33 po kome radnik može da odbije da radi u slučaju da mu je ugrožena bezbednost i zdravlje na radu. Ja mislim da radnici to moraju da koriste, jer ne mogu poslodavci da ih nateraju da rade u vreme kada postoji opasnost da se razbole, bolest odnesu svojim kućama i zaraze čitave porodice. To je opasna neodgovornost. Ništa nije vrednije od ljudskog života i radnici imaju pravo da se pozovu na član 33 Zakona koji im to pravo daje.

Ima li samovolje poslodavaca?

Ta neorganizovanost radnika u svakom smislu, bez većeg sindikalnog angažovanja, uz sve mane sindikata koje nisu male, dovela je naše društvo i sve nas u jedan potpuno nezavidan položaj. Moramo da menjamo naša shvatanja i prihvatimo da je kolektivno važnije od pojedinačnog, da samo kolektivnom borbom možemo da poboljšamo i svoj lični položaj.

Mislim da radnici moraju da se politički osveste, da shvate šta im se dešava i da prekinu da veruju da će ćutanjem i trpeljivošću da reše bilo koji svoj problem. Ne, ti problemi će se usložnjavati i umnožavati, jer će poslodavci ćutanje prepoznati kao slabost. Ne samo poslodavci koji su posledica, nego i država koja takođe shvata kao znak slabosti i koja će nastavljati sa tlačenjem radnika.

Tamo gde imamo sindikate, uspeli smo da bar delimično rešimo probleme i uredimo odnose između radnika, poslodavaca i države na miran način. Tamo gde nema sindikata, potpuno je prepušteno volji poslodavca.

Uprkos svemu, sindikalna prava nisu suspendovana vanrednim stanjem, tako da sindikati mogu da se bore za radnička prava na legitiman način. Sve ostalo je potpuno nejasno i tačno je da se većina sindikata ućutala zabrinuta za svoj položaj, naročito sindikalni predstavnici, ne znajući šta su njihova prava u vanrednom stanju. Inače i u normalnim okolnostima, rad sindikalnih aktivista je jako težak ako oni žele pošteno da rade, u interesu radnika, jer praktično trpe svaku vrstu pritiska i od poslodavca i od države.

U vanrednim okolnostima, uz sav strah od epidemije, dolazi i dodatno opterećenje u vidu suspenzije građanskih prava i normalno je da su predstavnici sindikata uplašeni i za sebe i za svoj radni status. U takvim uslovima ostvarivanje radničkih prava je izuzetno teško i mislim da treba što pre da izađemo iz ovog vanrednog stanja.

RSE: Dok snimamo ovaj razgovor, u Srbiji je na snazi vanredno stanje, zabrana kretanja i okupljanja. Da je stanje redovno, gde bi radnici bili na Praznik rada, na izletu ili na protestu?

Ristić: Da nije bilo zabrane kretanja, ogromna većina radnika bi bila na izletištima. Manji broj onih sindikalno aktivnih bi bio na protestu u Beogradu, jer je godinama tako, ali to nije dovoljno. To je manifestacija koja ništa ne menja, i održava se po sistemu bolje da je ima nego da je nema. Većina radnika bi se opredelila da ode negde na izlet sa porodicom, verujući da tako ulepšava sebi život. A zapravo se ništa ne menja.