Gošća je Milkica Milojević, novinarka banjalučke Alternativne televizije i odnedavno predsjednica Udruženja bosansko-hercegovački novinari. Neposredan povod je najava kako bi Vlada Milorada Dodika mogla, po ugledu na srbijanski, Zakon o informisanju prilagoditi vlastitim potrebama.
RSE: Hoće li i može li Vlada Republike Srpske prepisati kontroverzni srbijanski Zakon o informisanju?
Milojević: To ne mogu da procjenjujem jer nisam toliko bliska vladajućim krugovima da bih znala šta oni namjeravaju, a šta im je neka predizborna igranka, kako bi učinili da se mediji malo više zabave sami sobom, nego svojim poslom i kako bi odvukli pažnju javnosti sa nekih drugih, za njih, neprijatnih tema.
RSE: Koje opasnosti proizlaze iz mogućeg novog zakonskog rješenja?
Milojević: Bitne su dvije promjene koje bi se dogodile. Kazne prema medijima koji bi se ogriješili o odredbe tog zakona su drakonske. Neke su čak 10 puta veće nego one koje su ranije propisane tim zakonom. Druga bitna stvar je ta što se medijima ne dozvoljava da nekoga prozivaju prije nego se pravosnažnom sudskom presudom utvrdi da je taj neko - neka organizacija ili neka grupa ljudi - uradilo ono za šta ih novinari prozivaju.
Ako bi se takve odrednice i kod nas usvojile, to bi značilo da dječak iz bajke Carevo novo ruho (mediji) dok bi se svi divili, ne bi mogao da kaže - Car je go. Ako bismo imali takav zakon, mi bismo trebali prvo sačekati da se izvedu dokazi i da sud pravosnažnom sudskom odlukom potvrdi da carevo novo ruho ne postoji, pa da tek onda mi to kažemo. To je besmislica.
U Bosni i Hercegovini, u oba naša entiteta, najčešće afere otkrivaju mediji, zatim revizori ili nevladine organizacije i tek potom, pod pritiskom javnosti, te radnje bivaju procesuirane. Ako bi nama začepili usta, to bi obesmislilo rad nekih nevladinih organizacija. Postao bi besmislen naš rad, rad civilnog sektora, rad nezavisnih intelektualaca i svih onih koji prizivaju građane pameti, da počnu da razmišljaju svojom glavom i da ocjenjuju šta rade ljudi koji raspolažu našim novcem, na osnovu glasova koje smo ih dali.
RSE: Ima čudna podudarnost. Upravo je u toku karitativna organizacija potpore nekim medijima u Republici Srpskoj - donacije koje bi se u normalnim uslovima mogle pozdraviti od strane profesionalne zajednice. Ovako se doimaju posve sumnjivi?!
Milojević: Teško je da se to može smatrati slučajnim. Davati iz budžeta medijima, to je u redu, ali na izmaku predizborne godine. Sada već počinje izborna. Druga čudna stvar koja proizlazi, ne samo iz ovog slučaja, već i iz odnosa javnosti prema raspolaganju novcem iz budžeta, je ta što se sada govori na sva usta - Dala je Vlada. Nije niko otišao i donio iz svoje kuće svoju ušteđevinu pa dao medijima. To su naši novci. Naši novci se daju medijima i od toga se pravi priča. Istovremeno, svi najavljuju mogućnost donošenja ovakvog zakona. Ta igranka polako počinje - ako budeš dobar, dobit ćeš, a ako ne budeš dobar dobit ćeš po prstima i platit ćeš visoku kaznu.
RSE: Šta može poduzeti profesija i čitav nevladin sektor? U Beogradu su pokušali, ali je bilo uzalud.
Milojević: Bez obzira što je bilo uzalud, jako je bitno da su pokušali. Oni koji se ne slažu sa zakonom, rekli su svoje. Taj glas se čuo. Mi, sumnjam da smo to u stanju. Bila bih najsrećnija novinarka u ovoj državi ukoliko bi se uspostavilo da nisam u pravu, da smo mi u stanju da se skupimo, da stanemo pred Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine ili pred Narodnu skupštinu Republike Srpske i kažemo da se s tim ne slažemo.
Pokušat ću, zajedno sa članovima našeg Upravnog odbora, da učinim nešto na tome da udruženje postane bliže svojim članovima. Prema sadašnjoj evidenciji imamo oko 600 članova širom Bosne i Hercegovine. To je dobro, ali članstvo mnogih naših kolega se svodi na to da se plaća članarina i da se uzme besplatna viza kada se ide u inostranstvo.
Da bismo mi bili bosansko-hercegovačko udruženje, nije dovoljno da imamo predsjednicu iz Republike Srpske. Moramo biti prisutniji svuda na terenu. Do sada su se naše aktivnosti javne vrste ogledale u saopštenjima za javnost i otvorenim pismima. To je prilično ograničeno dejstvo. Mislim da ćemo uspjeti, ne samo u Sarajevu, nego i u drugim gradovima, da organizujemo okrugle stolove i debate, da pokušamo da postanemo neka vrsta savjesti ove zajednice i ove države, da se pokažemo i građanskom i profesionalnom odgovornošću, da malo pokušamo da pobudimo građane ove zemlje.
RSE: Postoji li sukob ili nesporazum između novinara u Federaciji i Republici Srpskoj? Ne tako davno dio članstva tvog udruženja je okrenuo leđa upravi zbog različitih čitanja nekih političkih odluka.
Milojević: Građanski angažman je neminovno i politički. Ne bih da komentarišem stavove mojih uvaženih kolega. Svako ima pravo da bude u nekom udruženju ili nevladinoj organizaciji, ili da ne bude. Mislim da nesporazum među kolegama ne smije da postoji, čak ni iz konkurentskih medija, a kamoli zbog toga što su iz različitih gradova ili različitih entiteta. Mi moramo biti svjesni, uvažavajući naše poslodavce i legitimno izabranu vlast. Moramo se boriti za svoju samostalnost i moramo biti svjesni da mi jedemo isti hljeb, da smo mi bliži jedni drugima nego nekome drugome iz neke druge društvene grupacije, pa makar taj bio naš sunarodnik ili komšija iz istog grada.
RSE: Hoće li i može li Vlada Republike Srpske prepisati kontroverzni srbijanski Zakon o informisanju?
Milojević: To ne mogu da procjenjujem jer nisam toliko bliska vladajućim krugovima da bih znala šta oni namjeravaju, a šta im je neka predizborna igranka, kako bi učinili da se mediji malo više zabave sami sobom, nego svojim poslom i kako bi odvukli pažnju javnosti sa nekih drugih, za njih, neprijatnih tema.
RSE: Koje opasnosti proizlaze iz mogućeg novog zakonskog rješenja?
Milojević: Bitne su dvije promjene koje bi se dogodile. Kazne prema medijima koji bi se ogriješili o odredbe tog zakona su drakonske. Neke su čak 10 puta veće nego one koje su ranije propisane tim zakonom. Druga bitna stvar je ta što se medijima ne dozvoljava da nekoga prozivaju prije nego se pravosnažnom sudskom presudom utvrdi da je taj neko - neka organizacija ili neka grupa ljudi - uradilo ono za šta ih novinari prozivaju.
Ako bi se takve odrednice i kod nas usvojile, to bi značilo da dječak iz bajke Carevo novo ruho (mediji) dok bi se svi divili, ne bi mogao da kaže - Car je go.
Ako bi se takve odrednice i kod nas usvojile, to bi značilo da dječak iz bajke Carevo novo ruho (mediji) dok bi se svi divili, ne bi mogao da kaže - Car je go. Ako bismo imali takav zakon, mi bismo trebali prvo sačekati da se izvedu dokazi i da sud pravosnažnom sudskom odlukom potvrdi da carevo novo ruho ne postoji, pa da tek onda mi to kažemo. To je besmislica.
U Bosni i Hercegovini, u oba naša entiteta, najčešće afere otkrivaju mediji, zatim revizori ili nevladine organizacije i tek potom, pod pritiskom javnosti, te radnje bivaju procesuirane. Ako bi nama začepili usta, to bi obesmislilo rad nekih nevladinih organizacija. Postao bi besmislen naš rad, rad civilnog sektora, rad nezavisnih intelektualaca i svih onih koji prizivaju građane pameti, da počnu da razmišljaju svojom glavom i da ocjenjuju šta rade ljudi koji raspolažu našim novcem, na osnovu glasova koje smo ih dali.
RSE: Ima čudna podudarnost. Upravo je u toku karitativna organizacija potpore nekim medijima u Republici Srpskoj - donacije koje bi se u normalnim uslovima mogle pozdraviti od strane profesionalne zajednice. Ovako se doimaju posve sumnjivi?!
Ta igranka polako počinje - ako budeš dobar, dobit ćeš, a ako ne budeš dobar dobit ćeš po prstima i platit ćeš visoku kaznu.
Milojević: Teško je da se to može smatrati slučajnim. Davati iz budžeta medijima, to je u redu, ali na izmaku predizborne godine. Sada već počinje izborna. Druga čudna stvar koja proizlazi, ne samo iz ovog slučaja, već i iz odnosa javnosti prema raspolaganju novcem iz budžeta, je ta što se sada govori na sva usta - Dala je Vlada. Nije niko otišao i donio iz svoje kuće svoju ušteđevinu pa dao medijima. To su naši novci. Naši novci se daju medijima i od toga se pravi priča. Istovremeno, svi najavljuju mogućnost donošenja ovakvog zakona. Ta igranka polako počinje - ako budeš dobar, dobit ćeš, a ako ne budeš dobar dobit ćeš po prstima i platit ćeš visoku kaznu.
RSE: Šta može poduzeti profesija i čitav nevladin sektor? U Beogradu su pokušali, ali je bilo uzalud.
Milojević: Bez obzira što je bilo uzalud, jako je bitno da su pokušali. Oni koji se ne slažu sa zakonom, rekli su svoje. Taj glas se čuo. Mi, sumnjam da smo to u stanju. Bila bih najsrećnija novinarka u ovoj državi ukoliko bi se uspostavilo da nisam u pravu, da smo mi u stanju da se skupimo, da stanemo pred Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine ili pred Narodnu skupštinu Republike Srpske i kažemo da se s tim ne slažemo.
Pokušat ću, zajedno sa članovima našeg Upravnog odbora, da učinim nešto na tome da udruženje postane bliže svojim članovima. Prema sadašnjoj evidenciji imamo oko 600 članova širom Bosne i Hercegovine. To je dobro, ali članstvo mnogih naših kolega se svodi na to da se plaća članarina i da se uzme besplatna viza kada se ide u inostranstvo.
Da bismo mi bili bosansko-hercegovačko udruženje, nije dovoljno da imamo predsjednicu iz Republike Srpske. Moramo biti prisutniji svuda na terenu. Do sada su se naše aktivnosti javne vrste ogledale u saopštenjima za javnost i otvorenim pismima. To je prilično ograničeno dejstvo. Mislim da ćemo uspjeti, ne samo u Sarajevu, nego i u drugim gradovima, da organizujemo okrugle stolove i debate, da pokušamo da postanemo neka vrsta savjesti ove zajednice i ove države, da se pokažemo i građanskom i profesionalnom odgovornošću, da malo pokušamo da pobudimo građane ove zemlje.
RSE: Postoji li sukob ili nesporazum između novinara u Federaciji i Republici Srpskoj? Ne tako davno dio članstva tvog udruženja je okrenuo leđa upravi zbog različitih čitanja nekih političkih odluka.
Milojević: Građanski angažman je neminovno i politički. Ne bih da komentarišem stavove mojih uvaženih kolega. Svako ima pravo da bude u nekom udruženju ili nevladinoj organizaciji, ili da ne bude. Mislim da nesporazum među kolegama ne smije da postoji, čak ni iz konkurentskih medija, a kamoli zbog toga što su iz različitih gradova ili različitih entiteta. Mi moramo biti svjesni, uvažavajući naše poslodavce i legitimno izabranu vlast. Moramo se boriti za svoju samostalnost i moramo biti svjesni da mi jedemo isti hljeb, da smo mi bliži jedni drugima nego nekome drugome iz neke druge društvene grupacije, pa makar taj bio naš sunarodnik ili komšija iz istog grada.