Proleće u Srbiji počelo je novim radikalnim protestima građana. Propala privatizacija u nekadašnjim industrijskim gigantima i sve veće siromaštvo naterali su i one koji bi odavno trebalo da budu u penziji na štrajk glađu i protestno pešačenje dugo par stotina kilometara.
Samo u jednom danu vlast u Srbiji dobila je dva nova problema: Štrajk glađu šestorice radnika smederevskog Želvoza do isplate obećanih otpremnina, i 200 bivših radnika kraljevačkog Magnohroma na Ibarskoj magistrali koji pešače ka Beogradu tražeći da im se plati ono što su zaradili.
Dok je sa kolegama hodao ka zgradi Vlade Srbije, još uvek 150 kilometara daleko od nje, bivšeg radnika Magnohroma Dušana Vukadinovića pitali smo zašto se odlučio na taj očajnički korak.
“Pa mi smo svi ljudi srednje dobi koji više nemaju mogućnosti da se snalaze. Isključuju nam struju jer nemamo od čega da platimo. Pa zamislite kako nam je, ovo nije život, dovedeni smo do dna. Kad ja sa svojih šezdeset godina moram peške da idem da protestujem u Beogradu… Izašli su mi plikovi na nogama, stopala su mi sva krvava, ali neću odustati. Idemo za Beograd, i moraće da nas prime i da nas čuju!” poručio je on.
Još radikalniji metod da se izbore za svoja prava, štrajk glađu, izabrao je deo radnika "Želvoza" koji već dve nedelje borave u zgradi lokalne samouprave u Smederevu, jer toj firmi država još nije uplatila pomoć od 200 miliona dinara iz koje bi bile isplaćene otpremnine onima koji su se odlučili za odlazak iz fabrike. Tu čekaju šta će vlast da preduzme.
Njihove kolege iz Magnohroma već odavno čekaju odgovor sa iste adrese sa jednim jedinim, kako nam je rekao Dragan Simović, bivši radnik najvećeg kraljevačkog preduzeća, jasnim zahtevom.
“Da nam isplate 21 zaostalu platu. Ili da napravimo dogovor oko isplate, da se kaže po koliko i do kada će nam davati naše pare. Tražimo da nam se isplati bar po 1.500 evra, što je manje od polovine duga, dok bi se za ostalo dogovarali. Ako ne ispune naše zahteve nastavićemo sa protestima” , istakao je Simović.
Kao i radnici Želvoza, nekada zaposleni u Magnohromu već skoro mesec dana štrajkuju u zgradi gradske skupštine. Lokalne vlasti ih tolerišu, ali je izgleda izvesno da ih ne žele u Beogradu, jer im nisu obezbedile autobuse za put do glavnog grada zbog čega su se odlučili za pešačenje od 200 kilometara.
Čanak: Političare baš briga
Sindikalni lideri veruju da će ovakvih protesta biti sve više, jer je nezadovoljstvo građana ekonomskom situacijom i odnosom države prema bivšim i sadašnjim radnicima sve veće.
Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost”, kaže za RSE da je reč o protestima sa dubokim razlozima.
“Uzrok je nastao mnogo ranije i ljudi su čekali da se to razreši verujući da žive u pristojnoj i civilizovanoj zemlji. A posle dugog čekanja i konačne spoznaje da su prevareni bili su prinuđeni da uđu u protest. Svi oni imaju presude u njihovu korist, nadajući se da će one jednog dana biti primenjene. Imaju papir koji im u normalnoj državi rešava sve probleme. Međutim kod nas nije tako. To je tragično, ali u ovoj zemlji praktično ne postoji pravosudni sistem” , smatra Čanak.
Smederevski Želvoz i kraljevački Magnohrom su klasični primeri neuspelih privatizacija u Srbiji. Nekadašnji privredni giganti prodati su stranim rumunskim i indijskim kompanijama, koje su radnike i fabričke pogone dovele na ivicu opstanka, pa su ugovori posle izvesnog vremena raskinuti i vraćene su pod državno okrilje.
Tako su državi ostale i obaveze prema bivšim i sadašnjim zaposlenima kojih je sve više.
Sindikalni lider Branislav Čanak zaključuje da se država na to neće mnogo obazirati, uprkos najavama novih protesta.
“Zato što političare na vlasti baš briga, sve dok oni ne budu lično ugroženi. Ovim ljudima se duguju plate, pa te plate neko mora da isplati. A da bi se to učinilo, hteli vi to ili ne, neko mora da ustanovi ko to nije isplatio plate i zašto. Onda dalje to znači da bi neko iz neke političke stranke morao da ide u zatvor. Pošto to njima ne odgovara, oni će pre pustiti radnike da umru od gladi nego da reše to. A sem toga, bliže se izbori i niko ne želi zbog takvih stvari da gubi glasove. Jasno je da je sebičnost političara ogromna. Realni život uopšte ih ne zanima, osim kada iz njega treba da uzmu neke glasove” , ocenjuje on.
Prema procenama Agencije za privatizaciju, u Srbiji ima čak 50.000 radnika koji sudskim putem traže, ili najavljuju da će to učiniti, da im se plate zaostale zarade i druga dugovanja.
Samo u jednom danu vlast u Srbiji dobila je dva nova problema: Štrajk glađu šestorice radnika smederevskog Želvoza do isplate obećanih otpremnina, i 200 bivših radnika kraljevačkog Magnohroma na Ibarskoj magistrali koji pešače ka Beogradu tražeći da im se plati ono što su zaradili.
Dok je sa kolegama hodao ka zgradi Vlade Srbije, još uvek 150 kilometara daleko od nje, bivšeg radnika Magnohroma Dušana Vukadinovića pitali smo zašto se odlučio na taj očajnički korak.
“Pa mi smo svi ljudi srednje dobi koji više nemaju mogućnosti da se snalaze. Isključuju nam struju jer nemamo od čega da platimo. Pa zamislite kako nam je, ovo nije život, dovedeni smo do dna. Kad ja sa svojih šezdeset godina moram peške da idem da protestujem u Beogradu… Izašli su mi plikovi na nogama, stopala su mi sva krvava, ali neću odustati. Idemo za Beograd, i moraće da nas prime i da nas čuju!” poručio je on.
Još radikalniji metod da se izbore za svoja prava, štrajk glađu, izabrao je deo radnika "Želvoza" koji već dve nedelje borave u zgradi lokalne samouprave u Smederevu, jer toj firmi država još nije uplatila pomoć od 200 miliona dinara iz koje bi bile isplaćene otpremnine onima koji su se odlučili za odlazak iz fabrike. Tu čekaju šta će vlast da preduzme.
Njihove kolege iz Magnohroma već odavno čekaju odgovor sa iste adrese sa jednim jedinim, kako nam je rekao Dragan Simović, bivši radnik najvećeg kraljevačkog preduzeća, jasnim zahtevom.
“Da nam isplate 21 zaostalu platu. Ili da napravimo dogovor oko isplate, da se kaže po koliko i do kada će nam davati naše pare. Tražimo da nam se isplati bar po 1.500 evra, što je manje od polovine duga, dok bi se za ostalo dogovarali. Ako ne ispune naše zahteve nastavićemo sa protestima” , istakao je Simović.
Kao i radnici Želvoza, nekada zaposleni u Magnohromu već skoro mesec dana štrajkuju u zgradi gradske skupštine. Lokalne vlasti ih tolerišu, ali je izgleda izvesno da ih ne žele u Beogradu, jer im nisu obezbedile autobuse za put do glavnog grada zbog čega su se odlučili za pešačenje od 200 kilometara.
Čanak: Političare baš briga
Sindikalni lideri veruju da će ovakvih protesta biti sve više, jer je nezadovoljstvo građana ekonomskom situacijom i odnosom države prema bivšim i sadašnjim radnicima sve veće.
Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost”, kaže za RSE da je reč o protestima sa dubokim razlozima.
Branislav Čanak
“Uzrok je nastao mnogo ranije i ljudi su čekali da se to razreši verujući da žive u pristojnoj i civilizovanoj zemlji. A posle dugog čekanja i konačne spoznaje da su prevareni bili su prinuđeni da uđu u protest. Svi oni imaju presude u njihovu korist, nadajući se da će one jednog dana biti primenjene. Imaju papir koji im u normalnoj državi rešava sve probleme. Međutim kod nas nije tako. To je tragično, ali u ovoj zemlji praktično ne postoji pravosudni sistem” , smatra Čanak.
Smederevski Želvoz i kraljevački Magnohrom su klasični primeri neuspelih privatizacija u Srbiji. Nekadašnji privredni giganti prodati su stranim rumunskim i indijskim kompanijama, koje su radnike i fabričke pogone dovele na ivicu opstanka, pa su ugovori posle izvesnog vremena raskinuti i vraćene su pod državno okrilje.
Tako su državi ostale i obaveze prema bivšim i sadašnjim zaposlenima kojih je sve više.
Sindikalni lider Branislav Čanak zaključuje da se država na to neće mnogo obazirati, uprkos najavama novih protesta.
“Zato što političare na vlasti baš briga, sve dok oni ne budu lično ugroženi. Ovim ljudima se duguju plate, pa te plate neko mora da isplati. A da bi se to učinilo, hteli vi to ili ne, neko mora da ustanovi ko to nije isplatio plate i zašto. Onda dalje to znači da bi neko iz neke političke stranke morao da ide u zatvor. Pošto to njima ne odgovara, oni će pre pustiti radnike da umru od gladi nego da reše to. A sem toga, bliže se izbori i niko ne želi zbog takvih stvari da gubi glasove. Jasno je da je sebičnost političara ogromna. Realni život uopšte ih ne zanima, osim kada iz njega treba da uzmu neke glasove” , ocenjuje on.
Prema procenama Agencije za privatizaciju, u Srbiji ima čak 50.000 radnika koji sudskim putem traže, ili najavljuju da će to učiniti, da im se plate zaostale zarade i druga dugovanja.