Piše: Stiv Guterman (Prevela: Mila Đurđević)
Na vlasti je toliko dugo koliko seže sećanje većine Rusa. Na poslednjim predsedničkim izborima odneo je pobedu sa gotovo 77 odsto osvojenih glasova. Njegova zemlja izaziva takvu pažnju u inostranstvu da su pojedinci na Zapadu crtani film o devojčici i njenom drugaru medvedu opisali kao "superoružje" hibridnog rata.
Za to vreme, predsednik Vladimir Putin zveckao je oružjem iritirajući Zapad upozorenjima o dometima stvarnog naoružanja koje Moskva već koristi ili ga tek razvija, čime je zauzimao naslovne strane i oživljavao uspomene na hladnoratovsku nuklearnu “pat poziciju” između dve supersile.
Rusija ima moć na Bliskom istoku prvi put u poslednjih nekoliko decenija. Bliže domaćem terenu, čvrsto se drži Krima – ukrajinskog poluostrva za koje Putin tvrdi da je za Ruse toliko sveto, kao što je to za muslimane i Jevreje Kupola na steni u Jerusalimu (mesto na kome se nalazio jevrejski Hram koji su srušili Rimljani, danas se na tom mestu nalazi džamija; hrišćani ga poštuju jer ga je Isus često posećivao, a to je i mesto sa koga muslimani veruju da se prorok Muhamed uzdigao na nebo, prim. prev.).
Na neki način, Putin "puca visoko". Međutim, u ranoj fazi šestogodišnjeg mandata koji bi mogao biti i njegov poslednji, Putinu, koji je nedavno izjavio da se njegova "ljubav prema Rusiji… višestruko uvećala" otkako je došao na vlast pre skoro dvadeset godina, nije sve "med i mleko" – postoje indicije koje ukazuju na to da ne ide sve tako glatko kako se nadao.
Čak i ako se uzme u obzir prevara, Putin može ogromnu većinu glasova koju osvojio na predsedničkim izborima u martu 2018. predstaviti kao dokaz da mu je ljubav građana Rusije uzvraćena. Ili kao dokaz da im se makar sviđa. Ili da ne vide alternativu. Međutim, skoro pola decenije nakon što je veza predsednika Rusije i javnosti ozbiljno uzdrmana zbog aneksije Krima od Ukrajine, romansa je pomalo izbledela i ostavila za sobom pitanje: Da li je Putin izgubio dodir sa realnošću?
Ima znakova koji ukazuju na to da jeste, a to kažu i pojedini analitičari.
"On gubi kontakt sa ruskim narodom", izjavio je Mark Galeoti, stručnjak za Rusiju i viši istraživač u praškom Institutu za međunarodne odnose.
Ponovo u igri
Uzdizanje Rusije na svetskoj sceni predstavlja značajan deo Putinove agende i on sam deluje kao da se zabavlja tokom svojih putovanja u inostranstvo. Bilo da je spontan ili izrežiran, taj fenomen bio je više nego očigledan, kada se Putin tokom samita G20 u Buenos Ajresu u Argentini 30. novembra 2018. pozdravio sa princem prestolonaslednikom Saudijske Arabije Muhamedom bin Salmanom, tako što su jedan drugom "bacili petaka" u vreme kada se saudijski princ suočava sa ozbiljnim optužbama da je umešan u brutalno ubistvo novinara Džamala Kašogija.
Sa druge strane, Putin, lider sklon televizičnim štosovima i jakim frazama, kod kuće pokazuje na momente apatiju tokom njegovog novog predsedničkog mandata.
"Putin nije ni pokušao da sakrije dosadu" na skupu uglednih stručnjaka za spoljnu politiku u oktobru 2018. napisao je u svojoj kolumni za Blumberg Leonid Beršidski.
Samo mesec dana nakon inauguracije za predsednika Rusije 7. maja 2018. Putin je na momente delovao nezainteresovano tokom prenosa tradicionalne godišnje televizijske emisije "Direktna linija" u kojoj mu građani postavljaju pitanja, a koju Putin koristi kako bi pokazao da oseća puls nacije.
"Dobro je 'baciti petaka' svom kolegi autokrati", kaže Galeoti. Ali, Putin je retko putovao po Rusiji kako bi "doveo u red" lokalne zvaničnike i "pokazao da car i dalje vodi računa o svojim podanicima".
To su bili dani
Brojke iz istraživanja javnog mnjenja koja se odnose na Putina mogle bi biti bolje – u stvari, te brojke teško da su ikada bile gore. Ekonomija je usporena, izgledno je da će sankcije Zapada potrajati, a potraga za ujedinjujućom nacionalnom idejom i dalje traje ili je čak završena, ali bez zadovoljavajućeg rezultata.
Kremlj teži da Putina prikaže kao cara ili čak spasitelja: neprikosnovenog lidera koji je podigao Rusiju sa kolena nakon teške decenije koja je pratila raspad Sovjetskog saveza. Međutim, devetnaest godina nakon što mu je Boris Jeljcin (bivši predsednik Rusije, prim. prev.) ustupio predsedništvo, sa puna tri mandata iza sebe, Putin izgleda kao da se muči da zemlji dâ novi impuls, pa čak i da održi stvari onakvim kakve jesu.
U svoja prva dva mandata od 2000. do 2008. godine, Putin je bio u "blagoslovenoj situaciji", kaže Galeoti. "Bilo je dovoljno novca, privreda je bila likvidna", sa visokim cenama nafte u svetu koje su dodatno ojačale rast ruskog bruto domaćeg proizvoda dok je Zapad bio preokupiran terorizmom, između ostalih stvari – sve su to faktori koji su omogućili "popustljiv međunarodni sistem" za, u to vreme, relativno nepoznatog ruskog predsednika.
"Sada je situacija takva da novca nema u toj meri i da ga na neki način ima sve manje", naveo je Galeoti. "U isto vreme, izgleda da Putin ima manje resursa na raspolaganju, time njegov posao postaje teži."
Pre svega, ekonomski uslovi su teži. Neprijateljstvo Zapada - koje je počelo da raste sa ruskim preuzimanjem Krima i koje je, između ostalog, dodatno podgrejano njenim navodnim mešanjem u predsedničke izore u Sjedinjenim Američkim Državama 2016. godine, kao i navodnom upotrebom hemijskog bojnog otrova u Velikoj Britaniji – znači da su šanse za ukidanje bolnih sankcija male.
'Ambis stagnacije'
U oba svoja govora, u martu kada je govorio o stanju nacije, kao i u svom inauguracionom obraćanju u maju 2018. Putin je pozvao na tehnološki "proboj" kako bi se poduprla ekonomija i podigao životni standard. Na to, međutim, ne upućuje ništa. Upravo suprotno – prvi čovek ruske revizorske komore Aleksej Kudrin upozorio je krajem novembra da je ekonomija u jednom od svojih najdubljih i najdužih padova od kraja Drugog svetskog rata.
Rusija se nalazi u "ozbiljnom ambisu stagnacije" i bilo koje dodatne sankcije Zapada mogle bi značajno pogoršati stvari, izjavio je Kudrin, Putinov ministar finansija u vreme ekonomskog rasta od 2000. do 2008. godine, izazvanog rastom cene nafte na svetskom tržištu. On je naveo da bi nove sankcije mogle ograničiti tehnološku razmenu sa Zapadom, što je razvoj događaja koji bi umanjio očekivanja predsednika Putina u vezi sa tehnološkim probojem kom je stremio.
Demonstranti drže transparent na kojem piše "Putin je katastrofa Rusije" tokom protesta u Moskvi, 2011.
Sa ili bez novih sankcija, Putinov zacrtan cilj da udvostruči domaći bruto proizvod do 2021. godine – što je godina za koju analitičari veruju da bi Putin mogao izaći sa svojim planovima za ono što sledi nakon 2024. godine, kada će ga Ustav ograničiti u tome da se nakon dva uzastopna predsednička mandata ponovo kandiduje na predsedničkim izborima – može biti nerealan.
Dok je bio u trci za predsednika, Putin je takođe najavio smanjenje siromaštva za 50 odsto do vremena kada mu se završi sadašnji mandat.
Siromaštvo i penzije
Devet meseci kasnije, institut osnovan predsedničkim dekretom ukazao je na to da je problem siromaštva veći nego što to pokazuje zvanična statistika. U izveštaju iz 21. novembra 2018. ruske Predsedničke akademije za nacionalnu ekonomiju i javnu administraciju stoji da 22 odsto Rusa živi u "zoni siromaštva" dok je drugih 36 odsto građana u nemogućnosti da kupi bilo šta drugo osim hrane i garderobe.
Tu je zatim i Putinov problem sa penzijama.
Nakon godina ustezanja, Vlada je u junu predložila program penzione reforme kojim će se lestvica za odlazak u starosnu penziju podići na 65 godina za muškarce i 60 godina za žene.
Ekonomisti kažu da je to krajnje neophodno. Ali, ovaj potez je takođe izazvao bes, jer je shvaćen kao narušavanje osnovnog vezivnog elementa između Putina i ruskog naroda, za koji analitičari navode da je Putin pokušao da ga održi tokom svoja prva dva predsednička mandata, u kojima je novca bilo napretek. U osnovi, ukoliko vi mene podržite politički, ja ću vas podržati ekonomski.
Za vredne Ruse koji imaju kratak prosečan životni vek, dizanje lestvice za odlazak u penziju je zabadanje noža u leđa.
Usred letnjeg talasa protesta i javnog nezadovoljstva, Kremlj je pokušao da Putina "izmesti" iz zakona o penzionoj reformi. Međutim, on ga je ipak potpisao 3. septembra 2018. a istraživanja javnog mnjenja su pokazala da je ovaj pokušaj Kremlja bio neuspešan.
Ko je kriv?
Putin je u prošlosti uporno uspevao da izbegne krivicu za probleme Rusije, uz medije pod kontrolom države koji su mu pomogli da za neuspehe okrivi dežurne krivce – Zapad, svoj kabinet ili nesposobne i korumpirane nisko rangirane zvaničnike.
Međutim, u istraživanju koji je krajem novembra objavio nezavisni centar za istraživanje javnog mnjenja Levada, 61 odsto ispitanika je iznelo stav da Putin snosi punu odgovornost za probleme zemlje – što je značajan porast u odnosu na prethodne godine – dok je 22 odsto ispitanika navelo da Putina smatra delimično odgovornim. Ukupan procenat od 83 odsto ispitanika bio je najveći procenat zabeležen ikad.
Da su predsednički izbori održan dan nakon istraživanja, 56 odsto ispitanika sa pravom glasa je izjavilo da bi glasalo za Putina, 10 odsto manje u odnosu 66 odsto koliko je zabeleženo godinu dana pre.
Regionalni izbori održani u septembru 2018. takođe su ukazali na probleme za Putina. Kandidati vladajuće partije Jedinstvena Rusija su omanuli u četiri regije, dok je izgledalo da Kremlj ulaže neverovatne napore da se iole približi željenom rezultatu.
Za Konstantina Gaza, izbori su praktično potvrdili: "Konsenzus oko Krima je mrtav“. Izbori su „pokazali da je ruska javnost frustrirana, nesigurna u budućnost i nabijena protesnim stavovima", napisao je 21. septembra 2018. Gaz, inače stručnjak moskovskog Karnegi centra. "Najveća koalicija podrške za režim u Rusiji u savremenoj istoriji se raspala".
TV protiv frižidera
Kod kuće, ovaj izbledeli sjaj mnoge Ruse je ostavio u strahu za budućnost, sa malo utehe iz Kremlja, kako kaže Tatjana Stanovaja, predsednica kompanije "R. Politik" koja se bavi političkom analizom.
"Kako je post-Krimska euforija utihnula, što je za posledicu imalo to da javnost svoju pažnju skrene sa televizora na frižider, u prvi plan su dospela pitanja poput socijalne nepravde i pada životnog standarda", napisala je Stanovaja krajem novembra.
Ali, sa padom podrške Putinu, prema istraživanjima javnog mnjenja, i sa izborima koji su doneli više problema nego što ih je bilo, Putinova administracija koristi svoje resurse "da upravlja političkim rizicima, pre negoli da rešava socijalna pitanja", navela je Stanovaja. "Kremlj... prednost daje naslovima u medijima u odnosu na socijalna pitanja, što podstiče strah i bes javnosti, a strah i bes nisu viđeni kao direktna pretnja za njen politički opstanak."
U svakom slučaju, brojni znakovi ukazuju na zabrinutost.
Opisujući "priču o dve Rusije" dopisnik Bi-Bi-Sija (BBC) iz Moskve Stiv Rozenberg suprostavio je članak koji je objavio zvanični vladin list o planu nabavke oružja vrednog 1,5 miliona rublja (23 miliona američkih dolara) sa naslovima u drugim novinama u Rusiji koji su pisali o tome da su, u stvari, "Rusi siromašni", da su "plate sve niže", kao i da bi cena kobasica mogla naglo porasti.
Ruska ekonomija trenutno se ne nalazi u recesiji, kao što je to bio slučaj nakon pada cene nafte 2014. godine kada je recesija trajala dve godine i nakon što je Zapad uveo Rusiji ekonomske sankcije zbog agresije Rusije nad Ukrajinom. Ipak, istraživanje Deloita na temu planova za trošenje za zimske praznike pokazao je da 61 odsto Rusa smatra da je zemlja u recesiji. To je veći procenat u odnosu na 51 odsto iz istraživanja sprovedenog u isto vreme 2017. godine.
Nedavno istraživanje na temu poverenja potrošača ukazala su na pesimizam i zabrinutost oko cena.
U istraživanju Levada centra iz oktobra 2018. o dugoročnom planiranju, 46 odsto ispitanika je izjavilo "Nemam pojma kako će mi život izgledati u narednih nekoliko meseci", to je porast od 10 odsto u odnosu na istraživanje iz maja 2016.
Poslušnici, korupcija i sumorna trpeza
"Rusi su umorni od sedenja u zapećku", napisao je Aleksej Levinson, analitičar Levada centra, za ruski poslovni dnevni list Vedomosti 11. decembra.
Tradicionalni prednovogodišnji poslovni doručak u organizaciji lista Vedomosti "nije nikada bio toliko sumoran", naveo je spoljnopolitički komentator Aleksandr Gabujev nakon događaja koji je organizovan početkom decembra. Sankcije gotovo niko nije pomenuo, kaže Gabujev, pomenuti „stvarni problemi“ uglavnom su se ticali državnog vlasništva, kao i „poslušnika, pritiska policije i korupcije.“
Aneksija Krima pre skoro pet godina pokrenula je niz agresivnih poteza koji su Rusiju stavili u fokus i nakon kojih je Rusija privukla pažnju svetske javnosti. Ali, po koju cenu?
Bilo da za to ima ovlašćenje ili ne, Putinov uticaj je sveprisutan. Ideja da bi dečji crtani film "Maša i medved" mogao biti hibridno ratno oružje ili da bi Rusija mogla biti iza protesta Žutih prsluka u Francuskoj odraz su preuveličane slike koju Kremlj odaje u inostranstvu – igračka koja pod svetlom reflektora zlokobno igra u predstavi senki.
Međutim, gotovo svaki veći potez koji je Rusija povukla van svojih granica od 2014. godine – ili za koji je optužena da je napravila – izazvala je osude i kritike Zapada. Putin je optužen za pružanje podrške krvavom diktatoru u Siriji (predsedniku Sirije Bašaru al-Asadu, prim. prev.), u Velikoj Britaniji ga optužuju za napad hemijskim oružjem.
Neke od poteza Putin možda vidi kao svoju pobedu. U najboljem slučaju pobeda bi pak mogla biti i ona Pirova, u najgorem – reč je o ogromnom gubitku.
Ukoliko je, na primer, mešanje Rusije uticalo na izbor predsednika Sjedinjenih Država 2016. godine, to izgleda nije dovelo do unapređenja odnosa dve zemlje – dve godine nakon izbora, odnosi Rusije i Sjedinjenih Država gori su nego ikad.
'Najgori neprijatelj'
Ukoliko je ruska aneksija Krima i učešće Rusije u separatističkom ratu u Ukrajini imalo za cilj da se Kijev zadrži bliže Moskvi, to je imalo suprotan efekat: odgurnuli su ljude koji su sa Rusijom duboko povezani više od jednog milenijuma.
"Jedan dug period Rusija će morati da živi pored države koju vidi kao svog najgoreg neprijatelja", napisao je 16. decembra u svom tvitu Dmitrij Trenin, direktor moskovskog Karnegi centra.
Demonstrant drži plakat s prikazom Vladimira Putina tokom mitinga opozicije u Minsku, 2015.
Taj efekat, očigledno, nepoželjan za Putina, bio je očigledan kada su se 15. decembra 2018. sastali pravoslavni hrišćanski poglavari u Ukrajini kako bi formirali novu, jedinstvenu crkvu oslobođenu vrhovnog uticaja Rusije – "crkvu bez Putina", kako je to opisao predsednik Ukrajine Petro Porošenko.
Aleksej Navaljni, ruski opozicioni lider, kome je zabranjeno da učestvuje na predsedničkim izborima u Rusiji u martu 2018. sugerisao je da je Putin uradio tačno ono što tvrdi da Zapad namerava da uradi: raskinuo je veze Rusije sa njenim susedima i oslabio je.
"Sve ono što je stvarano stotinama godina, uništili su Putin i njegovi idioti u samo četiri godine", napisao je u svom tvitu Navaljni kada su se klerici sastali u Kijevu. "Putin je neprijatelj ruskog sveta."
Još jedan ugledni Putinov kritičar, nekadašnji naftni tajkun Mihail Kodorkovski iznosi slične argumente - on kaže da je Putin uništio ugled Rusije, pre nego što ga je povratio.
To je ekonomija
"Kremlj, u svom sadašnjem pojavnom obliku – dok Putin ne ode – nikada neće biti viđen za strateškog partnera", izjavio je Kodorkovski u nedavnom intervjuu.
Naravno, neki analitičari smatraju da Putin ohrabruje taj paranoični mentalitet i podstiče anti-zapadne stavove kako bi ujedno ojačao svoj imidž i kako bi skrenuo pažnju sa problema unutar Rusije.
Ali kako se "krimski balon" izduvao, Putin će možda morati da nađe nove načine da to i ostvari, što može biti veoma teško.
Nova agresivna avantura u inostranstvu, kao što je predlog da se Belorusija vrati pod okrilje Rusije ili pod njenu punu kontrolu, bila bi teško izvodiva, uz visoku cenu i nepredvidive posledice.
"Pokušaj da se Belorusija u potpunosti integriše" sa Rusijom mogla bi proizvesti "novu krizu", tvitovao je Trenin.
Sa druge strane, da bi uradio ono što sami Rusi najviše žele, Putinu je potrebna ogromna politička volja. To bi takođe sobom donelo rizik, koji Putin u ovom trenutku možda ne želi da preduzme.
"Bilo koja vrsta ekonomskog napretka praktično bi zahtevala suštinske sistemske promene", izjavio je Galeoti, kao što su implementacija vladavine prava i suzbijanje korupcije na najvišem nivou. "Jednostavno ne vidim da on za to ima entuzijazma ili energije - da u suštini objavi rat sopstvenoj eliti."
U svakom slučaju, Beršidski sugeriše da je Putin Rusiju stavio u takvu poziciju, da će biti mnogo teško, kako za njega, tako i za bilo koga ko dođe posle njega – da Rusiju iz te pozicije izvuče.
"Ukoliko se zemlja (Rusija, prim. prev.) ne vrati nekoliko koraka unazad mesijanskom usamljenom stazom koju je stvorio Putin, i ne pokuša sebe da vidi kao deo veće celine, biće osuđena na propast, kako ekonomsku i demografsku, tako i intelektualnu", zaključuje Beršidski.