Piše: Jurij Žigalkin (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Da li je Vladimir Putin ulični razbojnik ili proračunati džudista, u šta se može pretvoriti moguće direktno vojno suprotstavljanje SAD i Rusije, te kolika je verovatnoća da Moskva podcenjuje odlučnost Vašingtona - pitanja su na koja odgovara Leon Aron, jedan od vodećih američkih stručnjaka za Rusiju u Institut American Enterprise.
RSE: U ruskom informativnom prostoru vazdušni udari Rusije u Siriji predstavljaju se kao pobeda. Isti stav imaju i neki američki analitičari.
Aron: Rekao bih da je to uspešan geopolitički korak. Ali, mislim da je rizičan i može da dovede do prilično ozbiljnih posledica.
RSE: U kom smislu je uspešan?
Aron: Imam na umu niz stvari. Kao prvo, on de facto prvi put od 1972. godine, kada je Sadat poslao kući ruske savetnike, uspostavlja ozbiljnu rusku vojnu bazu na Bliskom istoku. Kao drugo: to je početak saveza između Rusije, Irana, Sirije, a moguće i Iraka, što je potencijalno najmoćniji vojni, a samim tim i politički blok na Bliskom istoku.
RSE: Vi kao da odajete priznanje Vladimiru Putinu kao strategu. No, mnogi zapadni analitičari misle da u postupcima Kremlja nema strategije, nego da se samo prepoznaju tragovi taktike koju podvode pod sintagmu "Putin se zaneo". Šta vi mislite: ima li Putin plan ili je sve improvizacija?
Aron: Plan postoji, to je sigurno, i ja sam ga pred nekoliko godina nazvao Putinovom doktrinom. To je plan kojim se ponovno uspostavljanja geopolitičke moći bivšeg Sovjetskog saveza, kako unutar regije, tako i u svijetu. I to je ideološka osnova Putinovog plana.
Drugo: Putin je primetio da Sjedinjene Države napuštaju Bliski istok i on je u tome video vakuum. Setite se Lenjina kada je rekao: videli smo vlast koja je ležala i pokupili smo je. To je svojevrsna real-politička reakcija na vojno-politički vakuum. Ne znam da li je to taktika ili strategija, ali u svakom slučaju to je potpuno razumljiv korak.
RSE: Neki američki analitičari smatraju da Vladimir Putin pokušava da igra na sirijsku kartu u nadi da će postići ukidanje sankcija?
Aron: Pa naravno da je u pitanju trgovina - Sirija za Ukrajinu, što očigledno američki analitičari stalno zaboravljaju. Ukrajinsko pitanje trenutno u Rusiji ne proizvodi dovoljno energije i patriotskog žara kojim se hrani Putinov režim, jer njegova popularnost zavisi od patriotske mobilizacije. Zato je sada bio potreban još "jedan mali pobedonosni rat".
RSE: Znači, umesto slogana "Krim je naš" dolazi "Sirija je naša"?
Aron: Nije naša, ali u svakom slučaju je pobedonosna.
RSE: Kad bih ovaj naš razgovor slušao "sa strane", pomislio bih da Putin, s vašeg aspekta, pobedjuje. Ne pridajete li vi njemu prevelik značaj s obzirom da on u Siriji ima 30 aviona, 14 helikoptera, 200 vojnika?
Aron: Prvo, ko zna da li će se on na tome zaustaviti. Uvek se počinje od malog. Mislim da će se snage povećavati. A i zašto ne bi, niko mu se ne suprostavlja? Primetili ste da su ruski nezavisni vojno-politički stručnjaci saglasni da je Putin još davno zaključio kako je trenutno Bela kuća apsolutno nesposobna da uzvrati na neke čak i najminimalnije vojne pretnje nuđenjem vojnih odgovora.
RSE: Ali Rusija je slaba država. Budimo objektivni, ona nema mogućnost da bude realan igrač nalik Sovjetskom savezu. Možda bi mogućnosti Kremlja trebalo objektivnije, realističnije ocenjivati?
Aron: U ovom slučaju džin na bojnom polju okreće leđa i odlazi. A da bi se u ovoj bici pobedilo, nije potrebno biti džin. Čini mi se da je Lenjin ispravno rekao da je privremena Vlada 1917. godine bila slaba, jer je boljševika bilo svega 10.000. Ali, formirao se bio vakuum u kojem nije trebalo biti politički ili vojni gigant, trebalo je samo imati smelosti, ili ako hoćete drskosti, da se uzme i pokupi ono što vam je pred nosom.
RSE: Dobro, razmotrimo motive ponašanja ovog džina koji je bojnom polju okrenuo leđa. Ponašanje Baracka Obame zaprepašćuje čak i one koji ga podržavaju i poštuju. Čak i Economist na naslovnici piše - "Putin je bezobrazan, a Obama drhti". Šta je prouzrokovalo tu popustljivost Vašingotna?
Vladimir Putin i Barak Obama
Aron: Od početka je to bilo jasno, od kada je Obama izjavio: nećemo silom, već pregovorima, uvažavanjem partnera, nismo u IX, nego u XXI veku... To je ta postmodernistička ideologija, koja podrazumeva da nema blokova, pa nema ni sukoba za sfere uticaja. A na osnovu toga se onda grade taktika i strategija. To ideologija današnje, da kažem, visokoobrazovane srednje klase, liberalne zapadne inteligencije.
RSE: А kako kažu Amerikanci, činjenice su na zemlji. Saveznici tvrde da se SAD povlače i da je zbog toga svima gore. Zar ne bi to trebalo imati nekakvog efekta?
Aron: Izgleda da ne, jer tu već nastupaju lični, i politički momenti, po sistemu: zar baš sada da priznamo da je politika "reset" bila pogrešna? Da smo se prevarili s Krimom, da smo trebali ozbiljnije da reagujemo?
RSE: Zar to nije jasno i bez priznanja?
Aron: Kada nas dvojica razgovaramo jasno je sve, ali kada ste najmoćniji politički lider u svetu teško vam je da samome sebi priznate da ste učinili niz grešaka u odnosu s Rusijom. A Iran? I u njegovom slučaju važi potpuno ista ideologija. Nije nam bitno kakav je režim, nije nam bitno kakvu on ima predistoriju. On je potpisao s nama taj sporazum i mi verujemo da će se taj sporazum poštovati. Isto kao što veruju da će Putin poštovati sporazum iz Minska jer ga je potpisao.
RSE: To je zanimljiv paradoks, jer je iz različitih izvora poznato da okruženje predsednika Obame nema iluzija naspram Vladimira Putina čije se ponašanje poredi s ponašanjem razularene bande koja, kad oseti slabost protivnika, tek onda ne popušta. A Obama ne želi da ima veze s huliganima. Da li postoji neko sredstvo protiv nereda koji je napravio?
Aron: Ne znam da li metafora bandita opisuje realnu politiku. Evo šta ću vam reći: postoji izvanredan dijalog s Putinom u memoarima jednog od njegovih poznanika koji mu kaže: "Volođa, ja sam violončelista, ja lepo sviram, a ko si ti?". A Putin mu odgovara: "Ja sam stručnjak za međuljudske odnose". On ima sposobnost da primećuje, ima taj osećaj da proceni ljude, to ne može da se porekne. Bela kuća to može da poriče, ali Putin jako dobro vidi njihove nedostatke i koristi ih.
Uostalo, Putin trenira džudo, a u tom sportu se sve računa na poene. U arenu ne izlaziš da uništavaš, nego da protivnika izbaciš iz ravnoteže. Kada primetiš da je protivnik poljuljan, možda još i nije pao ali je izgubio ravnotežu – treba da kreneš u napad.
RSE: No Putinov ulazak u Siriju je rizičan. Šta ako ruski lovac "slučajno" sruši američkog. A mnogi kažu da to i ne bi bilo baš sasvim slučajno?
Aron: O tome se i radi. Mi bismo saosećali. Ali Obamina ideologija bi tada već mogla i da se promeni, i da dovede do veoma ozbiljnih posledica. Prvi put mogli bi da krenu јedni protiv drugih borbeni avioni Rusije i NATO-a. Druga stvar: postoji rizik i da "Islamska država" sruši ili zarobi ruskog pilota i spali ga pred celim svetom u kavezu preko YouTube. Uvek govorim mojim saradnicima kada me pitaju da li da upišu postiplomske studije ili možda pravni fakultet. Visoki rizik podrazumeva i visoku dobit. To vam je kao s akcijama, to jest ako uložite sav novac, to je potencijalno ogroman zgoditak, ali i gubitak može da bude ogroman.
RSE: Da li li je ovo poslednji Putinov rat?
Aron: Niko ne zna na kojoj tački se sve ovo može zaustaviti. Sve je toliko rizično da se na kraju mora desiti neki krah. Ali kada, gde i kako? Imao je sreće Hitler, imao je sreće Staljin, jedno vreme je imao sreće i Musolini, imao je sreće i Sadam Husein. Ko zna.