Nakon skoro dvadeset godina knjiga ispovesti bošnjačkih žena čije su porodice bile žrtve genocida u Bosni i Hercegovini, ponovo je pred publikom u Srbiji. Knjiga „Pucanje duše“ Janje Beč Nojman u petak je predstavljena novosadskim čitaocima.
Knjiga „Pucanje duše“ prvi put je objavljena 1997. godine, i ona sadrži deset ispovesti žena iz Bosne i Hercegovine, koje su izgubile članove uže porodice u genocidu.
Nakon prevoda na nekoliko svetska jezika, ova knjiga je ponovo objavljena u Srbiji. Autorka, sociološkinja, Janja Beč Nojman je razgovore sa ženama vodila od novembra 1995. godine do juna 1996. u izbegličkim kampovima u Sloveniji. Ona kaže da se nije nadala da će knjiga doživeti svoje drugo izdanje u Srbiji.
„Ja stvarno nisam verovala da ću ja doživeti da se u Srbiji objavi ova knjiga. Ja sam se pomirila sa tim. Ja sam se pomirila sa tim da će ovu knjigu mnogi čitati na španskom, engleskom, holandskom i drugim jezicima, a da u Srbiji nakon tog ratnog izdanja ona više neće biti objavljena“, istakla je autorka.
Objavljivanje knjige omogućio je Centar za interkulturalnu komunikaciju, čija je predstavnica Aleksandra Đurić Bosnić istakla da je ova knjiga otpor prema kulturi zaborava koju trenutno živimo.
„Često sam čula isto pitanje: zašto baš ova knjiga, zašto baš sada i ja sam svaki put pokušala da dam odgovor. Dakle, zato što živimo neku vrstu posuvraćene stvarnosti u kojima su zločinci imenovani žrtvama, a žrtve zločincima, heroji dželatima, dželati herojima i jer imamo ideološki konstruisano sećanje i kulturu zaborava“, istakla je ona.
Novinar i urednik Radija Slobodna Evropa Miloš Teodorović odgovarajući na pitanje gde je Srbija nakon dvadeset godina, kaže da naše društvo nije iskoristilo vreme da odgovori na ključna pitanja tranzicije.
„Kada neko društvo sklizne tako duboko do da sve postane relativno, pa i sam život, onda se to društvo potpuno izgubilo i teško može naći put za izlazak. Mi na vlasti imamo elite koje su nam bile elite i u ono vreme i ponovo smo svedoci njihovog posrednog negiranja odgovornosti. Da smo ovih poslednjih petnaest godina tranzicije potrošili na to da objasnimo ljudima šta se događalo u ratu, možda bismo danas zaoista imali elitu iz onog vremena, ali bi to bila elita koja je prošla jednu ozbiljniju, dublju, tranziciju“, smatra on.
O ulozi knjige u istoriografiji, istoričar Milivoj Bešlin kaže da je ona bitna za kontekstualizaciju rata u Bosni i Hercegovini.
„Ova knjiga je za istoričara važan istoriografski i dokumentarni doprinos razumevanju i kontekstualizaciji rata u Bosni i Hercegovini. Iako bi nekome mogla da se učini kao ispovedna eseistika ona je suštinski istorijski izvor prvoga reda“, naglašava Bešlin.
Novinar Dinko Gruhonjić govoreći o prijemu knjige ali i o procesu suočavanja sa prošlošću, ističe da je nacionalna pripadnost kod mnogih dovoljan razlog za amnestiranje zločinaca iz sopstvenih redova.
„Ta etnička pripadnost zapravo ipak nešto što je neverovatno jako kod ljudi i što može da ih opravda i da ih učini sretnim što pripadaju određenim kolektivitetima, i da su spremni da oproste dželatima iz spotvenih zajednica sve samo zato što su iz iste nacije“, rekao je on.
Inače, knjiga „Pucanje duše“ je bila deo literature akademskih kurseva na temu rata devedesetih, a na osnovu nje je Aleš Kurt 1998. godine režirao predstavu u Sarajevu.