Koja je uloga društvernih pokreta nastalih u vremenu svetske ekonomske krize i imaju li oni moć da budu nosioci promena na Balkanu, pitanja su o kojima se razgovaralo na tribini „Protesti na Balkanu – problemi artikulacije“, održanoj u sredu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u okviru programa “Krize i alternative” koji ove sedmice organizuje fondacija “Roza Luksemburg”.
Ovdašnji mediji izveštavali su o demonstracijama u susednoj Bugarskoj juna prošle godine, kada su se eko aktivisti pobunili protiv kontroverznog Zakona o šumama, koji je omogućavao pustošenje prirodnih resursa. Iako su protesti urodile plodom, sociološkinja iz Bugarske Marija Ivančeva ističe kako je demonstrantima nedostajala solidarnost sa drugim slojevima društva. Umesto da zauzmu stranu radnika, studenata i seljaka koji su ustali protiv privatizacije industrije, aktivisti su odbacili koncept socijalne države.
"Inspirisani pokretom ‘Okupiraj Volstrit’ i drugim protestima protiv mera štednje, bugarski eko-aktivisti još uvek ne vide kapitalizam kao problem. Ne samo da su se deklarisali kao ‘antikomunisti’ nego su u potpunosti odbacili prošlost državnog socijalizma i njegove metastaze u državnu moć. Iz tog razloga su prošlog leta ignorisali dve ključne mogućnosti da se pridruže ljudima koji nisu brinuli za potrošnju i dugoročni opstank planete, već kako da sastave kraj s krajem", ističe Ivančeva.
Čini se da je komunistička prošlost Bugarske uticala na to da je teško organizovati snažniji levo orijentisani pokret u toj zemlji. Tako su čak i protesti početkom 2013, kada su građani izašli na ulice zbog enormnog povećanja cene struje, bili označeni kao antikomunistički.
“Februarski protesti su”, smatra Ivančeva, “artikulisali neke antikapitalističke zahteve za bezbednost i jednakost, koji su na protestima u junu 2012. bili u senci zahteva koji su se ticali demokratskih sloboda. U oba protesta ‘oligarhija je izjednačena sa lokalnim političkim elitama. Ipak, demonstranti vlast nisu videli kao državnu elitu koja brani interese krupnog kapitala, već kao ‘komuniste’ i kao takvu atavističku i beskorisnu.”
Nedostatak artikulacije ideološke pozicije
Krajem prošle i početkom ove godine Sloveniju je zapljusnuo najveći val protesta protiv rigoroznih mera štednje koje je Vlada uvela kako bi smanjila javni dug. Širom zemlje je oko 100.000 građana učestvovalo u pobuni, koja se, međutim, završila neslavno. Na poslednjem okupljanju u Ljubljani početkom septembra, izašlo je tek nekoliko stotiona ljudi, dok su protesti zamrli i u ostalim gradovima.
Jedan od razloga za neuspeh protesta je i taj što nije uspostavljena komunikacija između demonstranata i sindikata, kao jednog od jačih društvenih aktera u Sloveniji, smatra slovenački politikolog Sašo Furlan, član Inicijative za demokratski socijalizam.
“S obzirom na to da su slovenački sindikati u poslednjih nekoliko decenija dokazali da su jedina snaga dovoljno jaka da zastavi najagresivnije liberalne reforme, kao i da su jedina sila koja može da mobiliše veliki deo radničke klase, propuštena je prilika da se oformi snažan i ujedinjen front protiv mera štednje”, ističe Furlan.
On dodaje da ni sami demonstranti nisu uspeli da jasno artikulišu ideološke pozicije s kojih nastupaju.
“Većina njih je naglašavala problem korupcije državnih zvaničnika, ukazivala na netransparentno funkcionisanje političara i državnih birokrata kao na izvor zla i uporno se držala ideologije ‘vladavine prava’ kao krajnjeg rešenja za sve mane političkog i ekonomskog sistema. Dakle, od samog početka protesta postojala je snažna tendencija da se ideologija protestnog pokreta približi novoj liberalnoj ideologiji kompradorske buržoazije”, naglašava Furlan.
U Srbiji je ove godine registrovano blizu 800.000 nezaposlenih, dok se stvarne cifre kreću oko milion ljudi bez posla. Zašto onda nema masovnih protesta? Prema rečima sociološkinje Nade Novaković, koja već godinama prati proteste u Srbiji, u društvu ne postoji minimum solidarnosti koja bi povezala različite ugrožene slojeve društva.
“Ta sindikalna rascepkanost, i ne samo sindikalna već interesna, je plod ovog sistema i odgovara vlastima i preduzetnicima. Otuda imate paradoksalnu situaciju. Najteži uslovi rada, najbrže ostajanje bez posla, najveća stopa nezaposlenosti, posebno mladih, najmasovniji gubitnici privatizacije… A, ništa na pomolu da se pokreće. Zašto je to tako nalazim upravo u tom teškom položaju koji je proizvod sistema”, kaže Novakovićeva i zaključuje:
“Danas je beda u Srbiji na svakom koraku. Pretpostavlja se da dva miliona ljudi živi ispod granice siromaštva. Kad se borite da preživite onda nema okupljanja i velikih ideja koje mogu da vas iščupaju iz te borbe da preživite i sastavite kraj s krajem za vašu porodicu.”
Ovdašnji mediji izveštavali su o demonstracijama u susednoj Bugarskoj juna prošle godine, kada su se eko aktivisti pobunili protiv kontroverznog Zakona o šumama, koji je omogućavao pustošenje prirodnih resursa. Iako su protesti urodile plodom, sociološkinja iz Bugarske Marija Ivančeva ističe kako je demonstrantima nedostajala solidarnost sa drugim slojevima društva. Umesto da zauzmu stranu radnika, studenata i seljaka koji su ustali protiv privatizacije industrije, aktivisti su odbacili koncept socijalne države.
"Inspirisani pokretom ‘Okupiraj Volstrit’ i drugim protestima protiv mera štednje, bugarski eko-aktivisti još uvek ne vide kapitalizam kao problem. Ne samo da su se deklarisali kao ‘antikomunisti’ nego su u potpunosti odbacili prošlost državnog socijalizma i njegove metastaze u državnu moć. Iz tog razloga su prošlog leta ignorisali dve ključne mogućnosti da se pridruže ljudima koji nisu brinuli za potrošnju i dugoročni opstank planete, već kako da sastave kraj s krajem", ističe Ivančeva.
Čini se da je komunistička prošlost Bugarske uticala na to da je teško organizovati snažniji levo orijentisani pokret u toj zemlji. Tako su čak i protesti početkom 2013, kada su građani izašli na ulice zbog enormnog povećanja cene struje, bili označeni kao antikomunistički.
“Februarski protesti su”, smatra Ivančeva, “artikulisali neke antikapitalističke zahteve za bezbednost i jednakost, koji su na protestima u junu 2012. bili u senci zahteva koji su se ticali demokratskih sloboda. U oba protesta ‘oligarhija je izjednačena sa lokalnim političkim elitama. Ipak, demonstranti vlast nisu videli kao državnu elitu koja brani interese krupnog kapitala, već kao ‘komuniste’ i kao takvu atavističku i beskorisnu.”
Nedostatak artikulacije ideološke pozicije
Krajem prošle i početkom ove godine Sloveniju je zapljusnuo najveći val protesta protiv rigoroznih mera štednje koje je Vlada uvela kako bi smanjila javni dug. Širom zemlje je oko 100.000 građana učestvovalo u pobuni, koja se, međutim, završila neslavno. Na poslednjem okupljanju u Ljubljani početkom septembra, izašlo je tek nekoliko stotiona ljudi, dok su protesti zamrli i u ostalim gradovima.
Jedan od razloga za neuspeh protesta je i taj što nije uspostavljena komunikacija između demonstranata i sindikata, kao jednog od jačih društvenih aktera u Sloveniji, smatra slovenački politikolog Sašo Furlan, član Inicijative za demokratski socijalizam.
“S obzirom na to da su slovenački sindikati u poslednjih nekoliko decenija dokazali da su jedina snaga dovoljno jaka da zastavi najagresivnije liberalne reforme, kao i da su jedina sila koja može da mobiliše veliki deo radničke klase, propuštena je prilika da se oformi snažan i ujedinjen front protiv mera štednje”, ističe Furlan.
On dodaje da ni sami demonstranti nisu uspeli da jasno artikulišu ideološke pozicije s kojih nastupaju.
“Većina njih je naglašavala problem korupcije državnih zvaničnika, ukazivala na netransparentno funkcionisanje političara i državnih birokrata kao na izvor zla i uporno se držala ideologije ‘vladavine prava’ kao krajnjeg rešenja za sve mane političkog i ekonomskog sistema. Dakle, od samog početka protesta postojala je snažna tendencija da se ideologija protestnog pokreta približi novoj liberalnoj ideologiji kompradorske buržoazije”, naglašava Furlan.
U Srbiji je ove godine registrovano blizu 800.000 nezaposlenih, dok se stvarne cifre kreću oko milion ljudi bez posla. Zašto onda nema masovnih protesta? Prema rečima sociološkinje Nade Novaković, koja već godinama prati proteste u Srbiji, u društvu ne postoji minimum solidarnosti koja bi povezala različite ugrožene slojeve društva.
“Ta sindikalna rascepkanost, i ne samo sindikalna već interesna, je plod ovog sistema i odgovara vlastima i preduzetnicima. Otuda imate paradoksalnu situaciju. Najteži uslovi rada, najbrže ostajanje bez posla, najveća stopa nezaposlenosti, posebno mladih, najmasovniji gubitnici privatizacije… A, ništa na pomolu da se pokreće. Zašto je to tako nalazim upravo u tom teškom položaju koji je proizvod sistema”, kaže Novakovićeva i zaključuje:
“Danas je beda u Srbiji na svakom koraku. Pretpostavlja se da dva miliona ljudi živi ispod granice siromaštva. Kad se borite da preživite onda nema okupljanja i velikih ideja koje mogu da vas iščupaju iz te borbe da preživite i sastavite kraj s krajem za vašu porodicu.”