Gotovo godinu dana je prošlo otkad je Evropska komisija Srbiji naložila da preispita 24 sporne privatizacije pomenute u rezoluciji Evropskog parlamenta. Vlada Srbije, međutim, i dalje ćuti, pa je Vincent Deger, šef delegacije EU u Srbiji, u intervjuu „Politici“ podsetio da Unija od Srbije očekuje da spisak tih privatizacija stavi na dnevni red.
Među najvećim privatizacionim korupcionaškim dilovima sa evropske liste su i slučajevi „Luka Beograd“, „C market“, „Novosti“, „Nacionalna štedionica“, „Sartid“ i mnogi drugi koje je odavno opisao i dokumentovao Savet za borbu protiv korupcije.
To telo, kojim je predsedavala nedavno preminula predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać, za poslednjih deset godina pokrenulo je čak trideset slučajeva visoke korupcije i spornih privatizacija, ali je samo privatizacija “Jugoremedije” dobila sudski epilog.
Evropska komisija za sada ćuti o srpskoj ćutnji o privatizacionoj korupciji, čekajući da se završe izbori, ali će se ovoj temi vratiti kad se formira nova vlada, kaže naš izveštač iz Brisela Rikard Jozwiak:
„Ako se u pogledu preispitivanja privatizacija ništa ne dogodi, diplomatski izvori bliski Komisiji poručuju da će se to veoma negativno reflektovati u izveštaju o napretku Srbije na putu njenih evrointegracija u oktobru mesecu“.
Da Brisel neće odustati od zahteva Beogradu da preispita korupcionaške privatizacije, bez obzira koga to sve može pogoditi uveren je i Vladimir Goati, analitičar „Transparentnosti Srbija“:
Po mišljenju Željka Ivanjija, poslanika Ujedinjenih regiona Srbije, Evropska komisija je bila neopravdano selektivna u markiranju spornih srpskih privatizacija, što je verovatno rezultat i posedica lobiranja raznih srpskih igrača:
„Neke privatizacije nisu uvršćene kao sporne – na primer, privatizacija Veterinarskog zavoda Zemun, koja uopšte nije uzeta u razmatranje iako je sporna; privatizacija Pekarske industrije takođe nije uzeta u razmatranje iako je i ona sporna. Mislim da se na neki način radi i o lobiranju kod evropskih parlamentaraca. Nije sporno lobirati za svoje interese, ali takođe ne bi trebalo da bude sporno da svaka privatizacija bude preispita“, smatra ovaj sagovornik.
Ivanji kaže da je, za razliku od razdoblja do 2004. godine, kada se sporni privatizacioni ugovori nisu poništavali iako je zakon to nalagao, ponosan na privatizacione procese u periodu kada je lider njegove partije Mlađan Dinkić bio ministar ekonomije:
„Tada je po prvi put uvedena kontrola porekla novca kojim su plaćane kompanije. Prema tome, mogu da budem ponosan na onaj segment privatizacije koji je realizovan dok je Mlađan Dinkić bio ministar privrede“, kaže Ivanji.
Kompanije na rate
Izmenjeno zakonodavstvo, za koje je odgovoran Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privatizaciju iz redova Demokratske stranke, omogućio je, pored ostalog, i diskriminaciju između pravnih i fizičkih lica koja su kupovala srpske firme.
Privatnim kupcima je omogućilo da kompanije plaćaju u šest rata. Već posle prve rate mnogi su, međutim, činili kriminalnne radnje rasprodajući sredstva i kapital firmi pa bi se državi, i kad bi raskinula takve ugovore, vratile samo prazne ljušture bivših preduzeća. Što je najgore, ovakve kriminalne radnje, srpsko zakonodavstvo omogućava i dan-danas.
Podsetivši na ovo, Branko Pavlović, nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju, demantuje tvrdnju Ivanjija da se poreklo novca koji je ulazio u privatizaciju kontrolisalo:
„Kad govorimo o poreklu novca, u stvari se ništa ozbiljno nije uradilo. U čitavom nizu transakcija smo dozvolili da nam učestvuju firme sa off-shore destinacija, a da nismo uopšte doneli propis po kome bismo morali da vidimo poreklo tog novca mnogo dalje nego prosto da se kaže – sa Devičanskih ostrva, sa Kipra itd. Mi smo, dakle, imali nesreću, a i dan-danas je imamo, da imamo ljude u vlasti koji se isključivo bave korupcijom. Oni se državnim poslovima bave samo usputno“, ističe naš sagovornik.
Pavlović je bio direktor Agencije za privatizaciju tokom samo 3 meseca 2004. godine. Pred tender za prodaju subotičkog „Severa“ poništio je izveštaj konsultantskog konzorcijuma koji je lažno prikazao da je ta firma bila u minisu od 12 miliona evra, kako bi bila prodata bud-zašto. Kosultantski izveštaj, koji su sačinili ljudi iz Societe Generale, Deloittea, kao validan je tada potpisao Mirko Cvetković, direktor Agencije neposredno pre Pavlovića, sada aktuelni srpski premijer:
„Javno sam poništio tender i otkazao ugovor konsultantima zato što su netačno prikazali stanje firme i ušao u proceduru raspisivanja novog tendera. Onda su me smenili. Pritisak je bio vrlo veliki, baš preko gospodina Dinkića i gospodina Nikitovića, šefa kabineta tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice. To je bio pritisak svih koji su shvatili da na korupciju neću pristati“, priseća se Pavlović.
O neozbiljnosti srpske tranzicione vlasti i stepenu korupcije u procesu srpske privatizacije svedoči i to što je 25 odsto privatizacionih ugovora poništeno. A šta tek reći o stepenu pljačke državne imovine od strane kriminogenih kupaca i njihovih pomagača iz vlasti, kao i o desetinama hiljada radnika koji su ovakvom privatizacijom šutnuti na ulicu?
Uprkos tome što se pre godinu dana i sam predsednik Srbije Boris Tadić založio za borbu protiv korupcije i pominjao spregu političkih partija, izvršne vlasti, tajkuna i pravosuđa, Danilo Šuković iz Saveta za borbu protiv korupcije ocenjuje da se iz korupcionaškog klupka u partokratskoj državi ne može lako izaći:
“To će teško ići zato što je uslov za to da se u partijama naprave velike čistke, pošto je klica korupcije u partokratskom sistemu u samim partijskim vrhovima. Dakle, iz partija bi morali “očistiti” mnogo njih, ali oni tamo drže jake pozicije i to neće lako dozvoliti. Mnogi od njih su – odnosi se to i na sadašnje i na bivše – na funkcijama ministara i poslanika upravo da ne bi bili procesuirani. To je javna tajna”, navodi Šuković.
Među najvećim privatizacionim korupcionaškim dilovima sa evropske liste su i slučajevi „Luka Beograd“, „C market“, „Novosti“, „Nacionalna štedionica“, „Sartid“ i mnogi drugi koje je odavno opisao i dokumentovao Savet za borbu protiv korupcije.
To telo, kojim je predsedavala nedavno preminula predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać, za poslednjih deset godina pokrenulo je čak trideset slučajeva visoke korupcije i spornih privatizacija, ali je samo privatizacija “Jugoremedije” dobila sudski epilog.
Evropska komisija za sada ćuti o srpskoj ćutnji o privatizacionoj korupciji, čekajući da se završe izbori, ali će se ovoj temi vratiti kad se formira nova vlada, kaže naš izveštač iz Brisela Rikard Jozwiak:
„Ako se u pogledu preispitivanja privatizacija ništa ne dogodi, diplomatski izvori bliski Komisiji poručuju da će se to veoma negativno reflektovati u izveštaju o napretku Srbije na putu njenih evrointegracija u oktobru mesecu“.
Da Brisel neće odustati od zahteva Beogradu da preispita korupcionaške privatizacije, bez obzira koga to sve može pogoditi uveren je i Vladimir Goati, analitičar „Transparentnosti Srbija“:
Vladimir Goati
„Sporne privatizacije su se događale za vreme svih vlada. Dakle, blok koji bi mogao biti ugrožen pronalaženjem eventualnih grešaka, što sugeriše Degerov zahtev, sastoji se i od vlasti i od opozicije“, podseća Goati.Po mišljenju Željka Ivanjija, poslanika Ujedinjenih regiona Srbije, Evropska komisija je bila neopravdano selektivna u markiranju spornih srpskih privatizacija, što je verovatno rezultat i posedica lobiranja raznih srpskih igrača:
„Neke privatizacije nisu uvršćene kao sporne – na primer, privatizacija Veterinarskog zavoda Zemun, koja uopšte nije uzeta u razmatranje iako je sporna; privatizacija Pekarske industrije takođe nije uzeta u razmatranje iako je i ona sporna. Mislim da se na neki način radi i o lobiranju kod evropskih parlamentaraca. Nije sporno lobirati za svoje interese, ali takođe ne bi trebalo da bude sporno da svaka privatizacija bude preispita“, smatra ovaj sagovornik.
Ivanji kaže da je, za razliku od razdoblja do 2004. godine, kada se sporni privatizacioni ugovori nisu poništavali iako je zakon to nalagao, ponosan na privatizacione procese u periodu kada je lider njegove partije Mlađan Dinkić bio ministar ekonomije:
„Tada je po prvi put uvedena kontrola porekla novca kojim su plaćane kompanije. Prema tome, mogu da budem ponosan na onaj segment privatizacije koji je realizovan dok je Mlađan Dinkić bio ministar privrede“, kaže Ivanji.
Kompanije na rate
Izmenjeno zakonodavstvo, za koje je odgovoran Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privatizaciju iz redova Demokratske stranke, omogućio je, pored ostalog, i diskriminaciju između pravnih i fizičkih lica koja su kupovala srpske firme.
Privatnim kupcima je omogućilo da kompanije plaćaju u šest rata. Već posle prve rate mnogi su, međutim, činili kriminalnne radnje rasprodajući sredstva i kapital firmi pa bi se državi, i kad bi raskinula takve ugovore, vratile samo prazne ljušture bivših preduzeća. Što je najgore, ovakve kriminalne radnje, srpsko zakonodavstvo omogućava i dan-danas.
Podsetivši na ovo, Branko Pavlović, nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju, demantuje tvrdnju Ivanjija da se poreklo novca koji je ulazio u privatizaciju kontrolisalo:
„Kad govorimo o poreklu novca, u stvari se ništa ozbiljno nije uradilo. U čitavom nizu transakcija smo dozvolili da nam učestvuju firme sa off-shore destinacija, a da nismo uopšte doneli propis po kome bismo morali da vidimo poreklo tog novca mnogo dalje nego prosto da se kaže – sa Devičanskih ostrva, sa Kipra itd. Mi smo, dakle, imali nesreću, a i dan-danas je imamo, da imamo ljude u vlasti koji se isključivo bave korupcijom. Oni se državnim poslovima bave samo usputno“, ističe naš sagovornik.
Pavlović je bio direktor Agencije za privatizaciju tokom samo 3 meseca 2004. godine. Pred tender za prodaju subotičkog „Severa“ poništio je izveštaj konsultantskog konzorcijuma koji je lažno prikazao da je ta firma bila u minisu od 12 miliona evra, kako bi bila prodata bud-zašto. Kosultantski izveštaj, koji su sačinili ljudi iz Societe Generale, Deloittea, kao validan je tada potpisao Mirko Cvetković, direktor Agencije neposredno pre Pavlovića, sada aktuelni srpski premijer:
"Mnogi od njih su – odnosi se to i na sadašnje i na bivše – na funkcijama ministara i poslanika upravo da ne bi bili procesuirani. To je javna tajna”, navodi Danilo Šuković.
O neozbiljnosti srpske tranzicione vlasti i stepenu korupcije u procesu srpske privatizacije svedoči i to što je 25 odsto privatizacionih ugovora poništeno. A šta tek reći o stepenu pljačke državne imovine od strane kriminogenih kupaca i njihovih pomagača iz vlasti, kao i o desetinama hiljada radnika koji su ovakvom privatizacijom šutnuti na ulicu?
Uprkos tome što se pre godinu dana i sam predsednik Srbije Boris Tadić založio za borbu protiv korupcije i pominjao spregu političkih partija, izvršne vlasti, tajkuna i pravosuđa, Danilo Šuković iz Saveta za borbu protiv korupcije ocenjuje da se iz korupcionaškog klupka u partokratskoj državi ne može lako izaći:
“To će teško ići zato što je uslov za to da se u partijama naprave velike čistke, pošto je klica korupcije u partokratskom sistemu u samim partijskim vrhovima. Dakle, iz partija bi morali “očistiti” mnogo njih, ali oni tamo drže jake pozicije i to neće lako dozvoliti. Mnogi od njih su – odnosi se to i na sadašnje i na bivše – na funkcijama ministara i poslanika upravo da ne bi bili procesuirani. To je javna tajna”, navodi Šuković.