Samir Omerović poginuo je 1993. godine kao borac Armije BiH u Srebrenici. Imao je 21 godinu, i najviše je volio igrati fudbal.
Njegovoj majci Aiši ostalo je samo da se sjeća sina i plače jer mu ne može otići na grob. Nikada nije pronašla njegove posmrtne ostatke.
„Ja se zovem Aiša Omerović. Iz Bratunca sam. Izgubila sam svog sina od 21 godinu. Moj sin je poginuo prije pada Srebrenice. Toliko sam ožalošćena. Do zadnjeg trenutka bili smo u kući, i ja njemu govorim:„Nemoj, ba, Samire, ići u Srebrenicu.“ „'Oću, majko, da idem da se borim.“ I tako je i bilo. On je otišao za Srebrenicu. Mi smo ostali. Nas su pokupili. Kad sam saznala '93 da je poginuo, sedam sati sam bila bez znaka života. Doktori me odvukli. Što je god aparata uključili. Moj čovjek kaže, i svi koji su me vozili, da nikako nisam bila živa. Eto, preživjela sam. Ima majki, ja kažem, svaka čast, svaka majka želi svog sina, ali meni je nešto posebno. Nikad za dva'est godina nije mi rek'o 'neću' ili 'ne mogu'. Tako mi je dobar bio, pa eto. Imam još jednog sina i jednu kćerku. On je bio najstariji. Za dva'est godina nikad me nije vrijeđ'o, nijednu riječ. I ostale su dobre utjehe, i tako ga žalim. Dok sam živa, žaliću. Plakala sam što ne mogu svom Samiru doći na mezar. Školu dobro učio, saobraćajnu završio, otiš'o u vojsku, završio vojsku, doš'o iz vojske. I tako se desilo.
Kad legnem, dok ne popijem tabletu, dok ne zaspem i prevari me san, mislim sve je dobro činio. Svima. Imam i ovo dvoje djece, al' niko nije k'o on. Sve mi ona dobra djela njegova ostala, sve što je bio dobar, što nije nikad nikome rek'o, nikad uvrijedio nikoga. Što je poželio, ja sam njemu ispunila. I nije mi žao toga. Samo mi je žao njegove mladosti, što se tako moralo desiti. Igrao je fudbal. Najvolio je fudbal. Ja sam to zabranjivala. Najvolio je jesti piletinu. Eto, sve k'o majka što želi svom djetetu. I tako je i ostalo. Baš kad je pošao, kaže meni: „Hoću, mama, idem da se borim. Neću, mama, da budem kukavica.“ I on je poš'o i meni kaže: „'Ajde, mama, idi ti za Srebrenicu, za tri dana opkoliće vas. Morate napustiti ovo.“ I tako je i bilo. On je otiš'o u nedelju, nas su u srijedu pokupili. Ja ga nikad više nisam vidjela.
Kad je poš'o, ostala mi je slika i danas-dan: obuk'o farmere, prije se nosio onaj gornji dio farmera, ovako stavio na rame. Obuk'o prvo plave trenerke, onda obuk'o farmer. Ovako prebacio preko sebe. Onaj mi manji, moj Semir, im'o sedam godina. On njega zove:„'Ajd, Semire, 'oćeš sa mnom?“ A Semir neće, ni od mene, bio je mali. I moj Samir otišao. Nikad ga više nisam vidjela. Ali, šta ćeš. Mora se živjeti. Ne može se nazor umrijeti. Grozno. Ne može da se ispriča koliko je grozno. Idem od kuće i sve vičem: „O, Bože, zar je 'vako moralo biti? Zar se ovako moralo desiti?“ Šta ću. Mora da se živi nekako. Ali nije dobro. Dok ti nosaš u torbi tablete i piješ - to nije ništa dobro. A Bog zna koliko će ko živjeti i kako će biti, sine.“
Više priča o nestalima možete naći OVDJE
Ukoliko nešto znate o sudbini neke od osoba o kojima govore naše priče, molimo da javite na redakcijski mail: slobodnaevropa@rferl.org
Linkovi za stranice organizacija koje se bave nestalima:
* Međunarodna organizacija za traženje nestalih
* Documenta iz Zagreba
* Istraživačko dokumentacioni centar iz Sarajeva
* Fond za humanitarno pravo iz Beograda
Njegovoj majci Aiši ostalo je samo da se sjeća sina i plače jer mu ne može otići na grob. Nikada nije pronašla njegove posmrtne ostatke.
„Ja se zovem Aiša Omerović. Iz Bratunca sam. Izgubila sam svog sina od 21 godinu. Moj sin je poginuo prije pada Srebrenice. Toliko sam ožalošćena. Do zadnjeg trenutka bili smo u kući, i ja njemu govorim:„Nemoj, ba, Samire, ići u Srebrenicu.“ „'Oću, majko, da idem da se borim.“ I tako je i bilo. On je otišao za Srebrenicu. Mi smo ostali. Nas su pokupili. Kad sam saznala '93 da je poginuo, sedam sati sam bila bez znaka života. Doktori me odvukli. Što je god aparata uključili. Moj čovjek kaže, i svi koji su me vozili, da nikako nisam bila živa. Eto, preživjela sam. Ima majki, ja kažem, svaka čast, svaka majka želi svog sina, ali meni je nešto posebno. Nikad za dva'est godina nije mi rek'o 'neću' ili 'ne mogu'. Tako mi je dobar bio, pa eto. Imam još jednog sina i jednu kćerku. On je bio najstariji. Za dva'est godina nikad me nije vrijeđ'o, nijednu riječ. I ostale su dobre utjehe, i tako ga žalim. Dok sam živa, žaliću. Plakala sam što ne mogu svom Samiru doći na mezar. Školu dobro učio, saobraćajnu završio, otiš'o u vojsku, završio vojsku, doš'o iz vojske. I tako se desilo.
Dok sam živa, žaliću. Plakala sam što ne mogu svom Samiru doći na mezar.
Kad legnem, dok ne popijem tabletu, dok ne zaspem i prevari me san, mislim sve je dobro činio. Svima. Imam i ovo dvoje djece, al' niko nije k'o on. Sve mi ona dobra djela njegova ostala, sve što je bio dobar, što nije nikad nikome rek'o, nikad uvrijedio nikoga. Što je poželio, ja sam njemu ispunila. I nije mi žao toga. Samo mi je žao njegove mladosti, što se tako moralo desiti. Igrao je fudbal. Najvolio je fudbal. Ja sam to zabranjivala. Najvolio je jesti piletinu. Eto, sve k'o majka što želi svom djetetu. I tako je i ostalo. Baš kad je pošao, kaže meni: „Hoću, mama, idem da se borim. Neću, mama, da budem kukavica.“ I on je poš'o i meni kaže: „'Ajde, mama, idi ti za Srebrenicu, za tri dana opkoliće vas. Morate napustiti ovo.“ I tako je i bilo. On je otiš'o u nedelju, nas su u srijedu pokupili. Ja ga nikad više nisam vidjela.
Kad je poš'o, ostala mi je slika i danas-dan: obuk'o farmere, prije se nosio onaj gornji dio farmera, ovako stavio na rame. Obuk'o prvo plave trenerke, onda obuk'o farmer. Ovako prebacio preko sebe. Onaj mi manji, moj Semir, im'o sedam godina. On njega zove:„'Ajd, Semire, 'oćeš sa mnom?“ A Semir neće, ni od mene, bio je mali. I moj Samir otišao. Nikad ga više nisam vidjela. Ali, šta ćeš. Mora se živjeti. Ne može se nazor umrijeti. Grozno. Ne može da se ispriča koliko je grozno. Idem od kuće i sve vičem: „O, Bože, zar je 'vako moralo biti? Zar se ovako moralo desiti?“ Šta ću. Mora da se živi nekako. Ali nije dobro. Dok ti nosaš u torbi tablete i piješ - to nije ništa dobro. A Bog zna koliko će ko živjeti i kako će biti, sine.“
Priče o nestalima
Serijalom Priče o nestalima, Radio Slobodna Evropa pridružuje se naporima organizacija koje se bave pitanjem nestalih u regionu, kako bi njihove porodice konačno saznale istinu o svojim najmilijima.Više priča o nestalima možete naći OVDJE
Ukoliko nešto znate o sudbini neke od osoba o kojima govore naše priče, molimo da javite na redakcijski mail: slobodnaevropa@rferl.org
Linkovi za stranice organizacija koje se bave nestalima:
* Međunarodna organizacija za traženje nestalih
* Documenta iz Zagreba
* Istraživačko dokumentacioni centar iz Sarajeva
* Fond za humanitarno pravo iz Beograda