Nermin Zelenjaković iz Brčkog

Hajra Zelenjaković traga za sinom Nerminom koji je, zajedno sa svojim stricem Muhamedom i njegovim sinom Edinom, nestao u Brčkom 1992. godine.

Nermin je volio igrati fudbal, a danas je iza njega kao jedina utjeha Hajri ostao unuk. Ni do danas nije našla posmrtne ostatke članova svoje porodice, iako je tražila svuda. Danas živi i pita se zašto bar jednog od tri muškarca iz njene kuće srpske snage nisu ostavile u životu.

“Sina sam imala. Zove se Nermin Zelenjaković. Bio je ’63. godište. Imala sam djevera isto u kući i djeverovog sina. Oni su njih trojica ostali u kući, ostavili su ih, a nas su istjerali u čarapama i u kućnim haljinama napolje, pred dom zdravlja. Ja ne znam ništa za djecu. Ali da su mogli da izvedu sve trojicu, ne mora moje dijete da spasi, da su bar toga Edu spasili., Muhamedovog toga sina, od djevera mi. Da su barem jednog spasili. Nisu, kakvi", kaže Hajra.

Sjeća se kako ju je sin htio da prebaci za Mađarsku.

"On je htio mene i kćerku mi mlađu da prebaci u Mađarsku. Ja njemu kažem: ’Sine, gdje ćeš ti biti?’ Kaže: ’Mama, ja moram ostati, vidiš kakva je situacija, muško treba da ostane.’ ’Sine, ako ćeš ti ostati i majka ostaje s tobom.’ Mi smo izašli tada, nas su istjerali - najednom su šli na vrata, lupili obućom, puškom, ne znam ni kakve su ono puške. Ja sam bila Potpeći gore stanovala. Nema koliko puta nisam pješke prešla preko Majevice u Rahić da vidim ima li moga djeteta. Ni od koga nisam ništa saznala. Kažem ti stvarno kroz šta sam prošla. Vjeruj, s jedne i sa druge strane su ovako one božije mine bile. A ja nisam tražila samo svoje dijete, tražila sam i djevera i od djevera sina. Normalno, to je jedna kuća. Nikad. Sve sam raspitivala. I ne znam", priča Hajra.

Kaže kako je bila na svakom suđenju tad.

"Nisam zadovoljna. Jer ako je nešto uradio, neka kaže da je uradio. Nema veze, ja bih prva oprostila. Ja sam bila i u SUP-u, bila i kod Mujaknovića. Našli su tamo neke kosti u dvorištu mojem. Pa dok nisam otišla u Tuzlu tamo da mi rekne Ciglar da su to kosti i ljudske i životinjske. Kaže: ’Pogledajte, od Brčkog do Rahića se izgubili.’ Nije meni trebalo više, nije mi trebalo. Ja sam tragala, tragala i sjela - i nemam kud dalje. Mene je samo interesovalo gdje mi je sin moj, gdje mi je djever Muhamed Zelenjaković i njegov sin Edin Zelenjaković. A moj je Nermin Zelenjaković. Njega zna Brčko čitavo. Ne mogu ja sad da kažem da je moje dijete najbolje, svačije majke je dijete najbolje. Svačije. On je ekonomsku završio, radio je, bio onaj brod na Savi. I kad mu je otac umro, on je došao - otac mu je umro prije nego što će se zaratiti - tako da je tu i ostao. Imam unuka, valjda mi je zamijenio toga sina, pa u njega gledam malo više. Igrao je on fudbal, Edin isto – bože, je li Lokomotiva. Ja mislim svakoj majci da je dijete lijepo. Moj je sin mene poštovao, što je najvažnije. Nije samo mene - svakoga. Ja nisam cekera donijela s pijace kući da mi nije on došao kolima i dovezao me kući: ’Nemoj, mama, ništa nositi.’ Ja to danas nemam", priča Nerminova majka.