Srbija je i dalje partijska država, u njoj vlada partokratija, a najtragičnija situacija je u kulturi, kaže u razgovoru za Press klub Radija Slobodna Evropa profesor doktor Zagorka Golubović. Ona je, zajedno sa jednim timom, uradila jednu jako bitnu i retku studiju kulture – preobražaj Srbije u vremenu tranzicije i mesto kulture u njoj.
Golubović: Ovo je četvrto istraživanje u projektu Politika i svakodnevni život. Pošli smo od pretpostavke da je kultura danas veoma marginalizovana u procesu tranzicije, a da je trebala da bude fundament tranzicije. Kultura je neko uputstvo za život. Kako kažu antropolozi, kultura je dizajn koji određuje kuda će se pojedinac ili društvo kretati.
Mi imamo nekakv Zakon o kulturnoj politici, ali to je karikatura jer se u tom Zakonu o kulturnoj politici vodi samo računa o birokratskoj politici – kako će se institucije kulture vezati za državu, to jeste, koje su ingerencije države u institucijama kulture. Ingerencije su da država odlučuje ko će biti savetnici ilidirektori u tim ustanovama. O onome što je suština kulture, a to je mogućnost promene, mogućnost da se potencijali koji stoje na raspolaganju koriste da bi se išlo dalje, mogućnosti imaginacije i kreacije, o kulturnoj politici u tom Zakonu nema ni reči. Tu je jedan paradoks ove tranzicije. Tranzicija se gradi bez fundamentalne strateške koncepcije razvoja društva.
Golubović: Stvar i jeste u tome, a to se tiče svih raspodela funkcija. To sam pisala više puta. Ovo je doista partijska država, vlada partokratija. Jedino obrazloženje koje se daje, kada se pita zašto nešto ne radi u predelu ekonomije, trgovine ili u zdravstvu, kažu pitajte određenu partiju jer tamo su ministri iz te partije. Ti ministri nikome ne odgovaraju. Mislim da su i predsednik Republike i premijer figure koje govore samo apstraktno jer ministri za određene oblasti odgovaraju samo partiji.
Najtragičnija stvar je u kulturi. I u kulturi postavljaju partijskog čoveka. Niti jedan od ministara kulture, koji je bio do sada postavljen u tranzicionom periodu, nije bio dobar, izuzev Brajovića, koji je po inteligenciji i snazi svoga talenta, ne samo kao glumac, nego i kulturni delatnik, mogao nešto da uradi. Bio je vrlo kratko pošto je bio smenjen. Ne mislim da ministar ima ključ, ali sigurno da od ministra, koji je najodgovorniji u određenoj oblasti, zavisi kakve će savetnike da ima, zavisi šta shvata i doživljava kao kulturu i od toga zavisi kako će se kultura razvijati. Od toga zavisi koliko će kultura biti prisutna u svim domenima društva.
Suština kulture jeste u tome da zalazi u svako parče društvenog života. Ne može se ekonomska politika koncipirati ako nemate određene principijelne i moralne parametre. Ne može se koncipirati zdravstvo ako nemate koncepciju zašto ono treba da bude oslobođeno velikih poreza i dažbina. Zašto mora da bude zdravstvo subvencionirano, kao i obrazovanje, mnogo više nego neki drugi sektori. Kultura je svuda. Mislim da sadašnji ministar kulture o kulturi pojma nema.
Golubović: Da, ali pozorišta. Pitali smo nekoliko puta ispitanike zašto idu u pozorište ili u muzej i kako doživljaju te ustanove. Mnogi su rekli da oni koji bi trebalo da ih nauče šta je kultura, ne daju takve impulse. Rekli su da niko nema neku strategiju razvoja kulture i uklapanja kulture kao fundamenta u sve ostale sfere života.
Golubović: Da smo ušli u tom periodu u tranziciju, kada je kultura stvarno bila jedna od najznačajnijih delova društvene delatnosti, kad su aktivnosti građana i građanska participacija bile jako izražene, mi bi bili ispred, ne samo Bugarske i Rumunije, ali i ispred Češke, koja je imala i za vreme realsocijalizma vrlo razvijenu kulturu. Prvi bi smo ušli u Evropsku uniju. Devedesete godine su, ne samo materijalno osiromašile i dovele do ivice materijalnog standarda ovo društvo, nego su vrednosno, moralno i totalno upropastile društvo. Iz takve perspektive, nisam očekivala da će buđenje u kulturnoj sferi biti nešto intenzivnije.
Golubović: BITEF je bio institucija evropskog značaja i to u zemlji koja je bila na onoj strani, kada je svet bio podeljen između kapitalizma i socijalizma. Ne znam da je iko iz tog sveta sa te druge strane odbio da dođe na BITEF. Jedan naš književnik, Ivo Andrić, je dobio Nobelovu nagradu. Književnost je bila na nivou.
Posećivala sam mnoge biblioteke u Engleskoj, gde sam bila profesor. Bila sam iznenađena koliko je bibliotekar sakupio knjiga iz Jugoslavije, beletristike i drugih stvari. Smatrao je to jako vrednim delom njegove biblioteke. U bibliotekama u Londonu ste mogli naći svaku knjigu iz literature, i ne samo iz nje, na srpskom jeziku. Bili smo prisutni u Evropi i svetu.
Kada sam došla u Švedsku, bila sam iznenađena koliko su radnici znali o Praksisu i Praksis grupi. Mene su radnički sindikati zvali da im o tome držim predavanja. Manje su znali radnici u Srbiji o tome nego tamo. U Americi su me vojne institucije zvale da govorim o marksističkoj filozofiji sa jednog novog stanovišta i da pokažem zašto je marksizam značajan. Stvarno smo bili u svetu prisutni.
Golubović: Mislim da smo otišli sedam milja koraka unazad.
Golubović: Svugde je opadanje jako veliko, a naročito tamo gde je bilo vrlo dobro. Pozorište, film, literatura – beleži opadanje. Muzika se još i drži jer dolaze muzičari sa strane. Tu je relativno lakše napraviti kombinaciju različitih trendova, nego što možete da napravite jednu tako smislenu kombinaciju u filozofiji ili u literaturi.
Mislim da danas, kada je reč o filozofiji, uopšte nismo prisutni nigde u svetu. Naši filozofi negiraju samu filozofiju, a zovu se filozofi. Oni smatraju da filozofija nije potrebna.
Golubović: Držeći se nekih post modernista smatraju da je priča važna. Manimo se ideja, one su apstraktne. Ali kada nešto počnemo, prvo moramo to da oblikujemo na jedan generalniji način, da bi smo znali kako te ideje da implementiramo ovde ili onde. Manimo se vrednosti. Sve je relativno, nema istine. Činjenica je da nema apsolutne istine, ali se ne pravi razlika između apsolutne istine i relativne istine. Ne pravi se razlika između toga da istina u jednom periodu ne može večito da bude istina, nego da se na nju moraju nadovezivati nova dostignuća i shvatanja, da ta istina raste.
Golubović: Muzeji su posebna priča. To sve je zbog toga što imamo ovakve ministre kulture koji nemaju predstavu o tome šta muzeji znače.
Golubović: Jeste i u novcu. Procesom privatizacije je bukvalno shvaćena transformacija privatne svojine, da sve mora biti privatizovano, iako zakon kaže da postoji nekoliko različitih nivoa vlasništva, čak se ne poriče ni državno vlasništvo, naročito kada su strateški resursi u pitanju. Prvi na udaru su bili bioskopi. Privatizacijom je prodato devet ili 13 bioskopa nekome sa Malteških ostrva. I to za sumu koja je minorna. Tako da je praktično u Beogradu nema bioskopa, a ti prodati stoje zatvoreni.
Kada smo pitali građane da li idu u pozorište ili u bioskop, rekli su da ne idu jer ih nema. U Novom Sadu nema bioskopa, u Kragujevcu ih nema, u Šapcu ih nema, u Beogradu su retki. To je sve posledica jedne totalno izvrnute koncepcije procesa privatizacije i kapitalizacije.
Golubović: Mislim da je to zbog toga što bi se moralo utvrditi gde su mnogi eksponati nestali, a tu kartu niko neće da otvori. Verujem da su mnoge slike u privatnim posedima raznih vlasti koje su se smenjivale. S druge strane, oni koji su rukovodili kulturom, nisu imali pojma šta muzeji znače za jednu državu, kao ogledalo jedne istorije i razvoja.
RSE: Gde se nalazi kultura danas?
Golubović: Ovo je četvrto istraživanje u projektu Politika i svakodnevni život. Pošli smo od pretpostavke da je kultura danas veoma marginalizovana u procesu tranzicije, a da je trebala da bude fundament tranzicije. Kultura je neko uputstvo za život. Kako kažu antropolozi, kultura je dizajn koji određuje kuda će se pojedinac ili društvo kretati. Mi imamo nekakv Zakon o kulturnoj politici, ali to je karikatura jer se u tom Zakonu o kulturnoj politici vodi samo računa o birokratskoj politici – kako će se institucije kulture vezati za državu, to jeste, koje su ingerencije države u institucijama kulture. Ingerencije su da država odlučuje ko će biti savetnici ili
Devedesete godine su, ne samo materijalno osiromašile i dovele do ivice materijalnog standarda ovo društvo, nego su vrednosno, moralno i totalno upropastile društvo.
RSE: Da li to znači da se kultura predaje u ruke političarima? U svim državnim institucijama sede ljudi iz različitih parija. To se dešava jer imamo koalicionu Vladu sa mnogo stranaka. Da li su oni uopšte kompetentni?
Golubović: Stvar i jeste u tome, a to se tiče svih raspodela funkcija. To sam pisala više puta. Ovo je doista partijska država, vlada partokratija. Jedino obrazloženje koje se daje, kada se pita zašto nešto ne radi u predelu ekonomije, trgovine ili u zdravstvu, kažu pitajte određenu partiju jer tamo su ministri iz te partije. Ti ministri nikome ne odgovaraju. Mislim da su i predsednik Republike i premijer figure koje govore samo apstraktno jer ministri za određene oblasti odgovaraju samo partiji.Najtragičnija stvar je u kulturi. I u kulturi postavljaju partijskog čoveka. Niti jedan od ministara kulture, koji je bio do sada postavljen u tranzicionom periodu, nije bio dobar, izuzev Brajovića, koji je po inteligenciji i snazi svoga talenta, ne samo kao glumac, nego i kulturni delatnik, mogao nešto da uradi. Bio je vrlo kratko pošto je bio smenjen. Ne mislim da ministar ima ključ, ali sigurno da od ministra, koji je najodgovorniji u određenoj oblasti, zavisi kakve će savetnike da ima, zavisi šta shvata i doživljava kao kulturu i od toga zavisi kako će se kultura razvijati. Od toga zavisi koliko će kultura biti prisutna u svim domenima društva.
Suština kulture jeste u tome da zalazi u svako parče društvenog života. Ne može se ekonomska politika koncipirati ako nemate određene principijelne i moralne parametre. Ne može se koncipirati zdravstvo ako nemate koncepciju zašto ono treba da bude oslobođeno velikih poreza i dažbina. Zašto mora da bude zdravstvo subvencionirano, kao i obrazovanje, mnogo više nego neki drugi sektori. Kultura je svuda. Mislim da sadašnji ministar kulture o kulturi pojma nema.
RSE: On je bio upravnik jednog sjajnog pozorišta u Kruševcu.
Golubović: Da, ali pozorišta. Pitali smo nekoliko puta ispitanike zašto idu u pozorište ili u muzej i kako doživljaju te ustanove. Mnogi su rekli da oni koji bi trebalo da ih nauče šta je kultura, ne daju takve impulse. Rekli su da niko nema neku strategiju razvoja kulture i uklapanja kulture kao fundamenta u sve ostale sfere života.Propuštene prilike
RSE: Srbija je očigledno zakasnila sa tranzicijom. Da je ušla 1960. ili 1970. ili 1980. godine, kako bi to sada izgledalo?
Golubović: Da smo ušli u tom periodu u tranziciju, kada je kultura stvarno bila jedna od najznačajnijih delova društvene delatnosti, kad su aktivnosti građana i građanska participacija bile jako izražene, mi bi bili ispred, ne samo Bugarske i Rumunije, ali i ispred Češke, koja je imala i za vreme realsocijalizma vrlo razvijenu kulturu. Prvi bi smo ušli u Evropsku uniju. Devedesete godine su, ne samo materijalno osiromašile i dovele do ivice materijalnog standarda ovo društvo, nego su vrednosno, moralno i totalno upropastile društvo. Iz takve perspektive, nisam očekivala da će buđenje u kulturnoj sferi biti nešto intenzivnije.
RSE: Onda je postojao BITEF i FEST. Čuveni svetski dirigenti, muzičari, operski pevači su dolazili u Beograd, Zagreb, Novi Sad.
Golubović: BITEF je bio institucija evropskog značaja i to u zemlji koja je bila na onoj strani, kada je svet bio podeljen između kapitalizma i socijalizma. Posećivala sam mnoge biblioteke u Engleskoj, gde sam bila profesor. Bila sam iznenađena koliko je bibliotekar sakupio knjiga iz Jugoslavije, beletristike i drugih stvari. Smatrao je to jako vrednim delom njegove biblioteke.
Posećivala sam mnoge biblioteke u Engleskoj, gde sam bila profesor. Bila sam iznenađena koliko je bibliotekar sakupio knjiga iz Jugoslavije, beletristike i drugih stvari. Smatrao je to jako vrednim delom njegove biblioteke. U bibliotekama u Londonu ste mogli naći svaku knjigu iz literature, i ne samo iz nje, na srpskom jeziku. Bili smo prisutni u Evropi i svetu.
Kada sam došla u Švedsku, bila sam iznenađena koliko su radnici znali o Praksisu i Praksis grupi. Mene su radnički sindikati zvali da im o tome držim predavanja. Manje su znali radnici u Srbiji o tome nego tamo. U Americi su me vojne institucije zvale da govorim o marksističkoj filozofiji sa jednog novog stanovišta i da pokažem zašto je marksizam značajan. Stvarno smo bili u svetu prisutni.
RSE: To bi značilo da smo sada otišli dosta koraka unazad?
Golubović: Mislim da smo otišli sedam milja koraka unazad.
RSE: Gde je najgora situacija?
Golubović: Svugde je opadanje jako veliko, a naročito tamo gde je bilo vrlo dobro. Pozorište, film, literatura – beleži opadanje. Muzika se još i drži jer dolaze muzičari sa strane. Tu je relativno lakše napraviti kombinaciju različitih trendova, nego što možete da napravite jednu tako smislenu kombinaciju u filozofiji ili u literaturi.
Mislim da danas, kada je reč o filozofiji, uopšte nismo prisutni nigde u svetu. Naši filozofi negiraju samu filozofiju, a zovu se filozofi. Oni smatraju da filozofija nije potrebna.
RSE: Šta je njihov poriv?
Golubović: Držeći se nekih post modernista smatraju da je priča važna. Manimo se ideja, one su apstraktne. Ali kada nešto počnemo, prvo moramo to da oblikujemo na jedan generalniji način, da bi smo znali kako te ideje da implementiramo ovde ili onde. Manimo se vrednosti. Sve je relativno, nema istine. Činjenica je da nema apsolutne istine, ali se ne pravi razlika između apsolutne istine i relativne istine. Ne pravi se razlika između toga da istina u jednom periodu ne može večito da bude istina, nego da se na nju moraju nadovezivati nova dostignuća i shvatanja, da ta istina raste.
RSE: Kako tumačite da je većina bioskopa u zemlji zatvorena, da koncerte prave uglavnom rokeri iz sveta na zalasku karijere? Nema velikih imena. Štrajkuju knjižari. Propala su velika preduzeća kao Filip Višnjić, BIGZ, Prosveta, NOLIT? Šta je sa muzejima?
Golubović: Muzeji su posebna priča. To sve je zbog toga što imamo ovakve ministre kulture koji nemaju predstavu o tome šta muzeji znače.Kada smo pitali građane da li idu u pozorište ili u bioskop, rekli su da ne idu jer ih nema. U Novom Sadu nema bioskopa, u Kragujevcu ih nema, u Šapcu ih nema, u Beogradu su retki.
RSE: Mislite li da ipak nije stvar u novcu?
Golubović: Jeste i u novcu. Procesom privatizacije je bukvalno shvaćena transformacija privatne svojine, da sve mora biti privatizovano, iako zakon kaže da postoji nekoliko različitih nivoa vlasništva, čak se ne poriče ni državno vlasništvo, naročito kada su strateški resursi u pitanju. Prvi na udaru su bili bioskopi. Privatizacijom je prodato devet ili 13 bioskopa nekome sa Malteških ostrva. I to za sumu koja je minorna. Tako da je praktično u Beogradu nema bioskopa, a ti prodati stoje zatvoreni. Kada smo pitali građane da li idu u pozorište ili u bioskop, rekli su da ne idu jer ih nema. U Novom Sadu nema bioskopa, u Kragujevcu ih nema, u Šapcu ih nema, u Beogradu su retki. To je sve posledica jedne totalno izvrnute koncepcije procesa privatizacije i kapitalizacije.