To su generacije koje nisu izašle iz ove zemlje, oni su proizvod katastrofe u kojoj smo mi živeli, kaže za Press klub RSE Vesna Mališić, zamenica glavnog urednika nedeljnika NIN govoreći o nasilju huligana.
Mališić: Tako je. NIN je sada u vlasništvu švajcarske firme Ringier, koja je vlasnik Blic-a i svih tih magazina.
Mališić: I tiraž je drugačiji. Mi smo već prešli 20.000, što se smatra, u ovom vremenu kada tiraži novina padaju, ili bar ostaju na istom, velikim uspehom. Ringier je kupio NIN sa 12.000 tiraža. Mi smo prešli 20.000 i to je, čini mi se, jako dobar uspeh za kratko vreme, za tri i po meseca.
Mališić: Ovo jeste priča o Brankici Stanković, ali je mnogo više priča o kontekstu, o društvu, o novinarstvu danas i o jednoj atmosferi koja je potpuno destimulativna za mlade ljude, ili za ljude koji bi radili istraživačko novinarstvo. Brankica Stanković spada u red onih mladih ljudi koji su ostali u tom najtežem delu novinarstva, u istraživačkom novinarstvu, koje je skoro pa nestalo, zbog toga što se manje-više novine prave telefonom, iz redakcije, nema se para za putovanja, za istraživanja, nema se para ni za šta. Danas istraživačko novinarstvo opstaje na ličnom fanatizmu profesionalaca.
Ovo što se njoj dogodilo, posledica je, čini mi se, mnogo nataloženih grešaka. Nije to od juče, to je jedna situacija koja traje već 20 godina, od ratova, od vremena kada su ti mladi ljudi rasli uz krizu i ratove, koji se danas zovu navijačima, a u stvari su instrumentalizovani i od politike i od raznih grupacija.
Mališić: Jeste, i slao u rat, ali ne samo Arkan. Slala ih je ova država, čiji je i Arkan bio jedan od jastrebova. On je te mlade ljude poslao u rat, pa ih je posle vratio, pa su onda radili zajedno sa njim kriminalne poslove, pa su onda preživeli i posle 2000. godine. Učinilo im se da im niko ništa ne može.
Mališić: Ali i oni su rasli u tom miljeu, i oni su socijalizovani u toj atmosferi, gde se činilo da se zločin ne kažnjava, gde je izgledalo da zakon ne postoji, gde su mladi ljudi bili instrumentalizovani od političkih grupacija i bukvalno su pretvarani u njihovu vojsku. To je jedna atmosfera u kojoj je Brankica Stanković danas samo žrtva jednog sloma svih vrednosti i jedne atmosfere u kojoj je država pokazala da je slaba.
Mališić: Ne, mislim da to nije dovoljno. Država ne može da upozorava. Država mora da deluje. Država je pokazala da ne deluje - i kada je u pitanju Brankica Stanković, i kada je u pitanja ubistvo Francuza Brisa Tatona, i kada je u pitanju gay parada. Država se povukla pred tim huliganima, verovatno zbog toga što su oni previše pušteni. Oni su kao đavo iz boce, kada ga pustite, teško ga možete vratiti nazad. Država ne može i ne sme da pokaže tu vrstu nemoći.
Da su kazne bile adekvatne, ne bi se ponavljala krivična dela, ali mi imamo do sada jedan krug - tužilaštvo, sudstvo i policiju - u kojem se ne zna gde zapinje proces utvrđivanja krivice za nečije zločine. Kada mladi čovek napravi 40 krivičnih dela s prijavama, pa ni jedna od njih ne bude procesuirana, onda on misli da to tako može. Onda misli da može da preti, da može da ubija nekažnjeno, a pokazalo se da može jer država je dopustila da oni preuzmu stvar u svoje ruke, što je katastrofalno.
Mališić: Ne i to istraživanje me zaista porazilo. Razgovarali smo o tome i pokušavali nekako da nađemo, čak i greške u istraživanju. Nekako smatramo, pošto je to istraživanje rađeno u junu mesecu, da je možda bila drugačija atmosfera. Podatak gde 64 posto građana smatra da Mladiću nije mesto u Hagu, govori o mnogo stvari, i o tome da jedan broj ljudi ne zna šta je Ratko Mladić radio. Verujem da neki čak i ne znaju da je bila Srebrenica.
Oni koji su dozvolili da se o tome ne zna, odgovorni su za to. Oni koji su dozvolili da u svesti ljudi zločin nije nešto što mora biti procesuirano i kažnjeno, takođe su odgovorni za taj podatak.
Zbog toga mi se čini da danas, kada se političke elite iznenađuju ovim što nam se dešava, one zapravo nisu svesne koliko su one participirale u tome, ili time što su pustile da se to razvije, ili time što su preskočile da se bave nekim važnim temama, a suočavanje sa prošlošću jeste važna tema. Ona nam se vraća i preko organizacija 1389, Nacionalni stroj, Obraz. Sve te organizacije u stvari funkcionišu na jednom mitu koji je projektovan. To su generacije koje nisu izašle iz ove zemlje, oni su rođeni i do ovog trenutka su prosto savremenici najtežih trenutaka ratova, krize, izolacije. Oni su zaista proizvod te katastrofe u kojoj smo mi živeli.
Sa tim mladim ljudima su političke partije veoma manipulisale. Setimo se samo onih događaja ispred Saveznog parlamenta, demonstracija i ubistva dečaka ispred ambasade, one rulje koja je lomila po gradu. Sve se to završilo na tome da su dve devojke završile u zatvoru, a ispred Savezne skupštine, Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica, su obrazlagali kako to nije ništa strašno, kako su oni protestovali, kako su se oni bunili. Ti mladi ljudi ne znaju ništa, ni o sebi, ni o drugima. Zato su oni manipulisani i meni se čini da su to sve politički projekti.
Kada nam ministar policije kaže da oni imaju veze sa kriminalnim narko-bosovima i kada nam kažu, odmah posle nekog incidenta, da oni imaju veze i sa nekim političkim partijama, onda tražimo da nam kažu sa kojim političkim partijama i sa kojim narko-bosovima. Ali nema odgovara na ta pitanja, ima samo nekoliko dana velike kampanje i izjava svih političara. Posle toga opet ništa, do sledećeg takvog incidenta, kao što je bio i ovaj posle emisije Insajdera. Čini mi se da se država na pravi način ne obračunava sa tim pojavama, nego ih prosto, od trenutka do trenutka, osuđuje i na tome ostaje. Država ne deluje na pravi način.
Nadam se da će sada, promenom zakona i kaznene politike, možda samo velike kazne biti lek za tu vrstu izgreda. Ako neko sa bakljom krene na policajca, kao što je učinio Mišić, i ako njemu sud izrekne kaznu od 10 godina, koja je najniža kazna za to krivično delo, ljudi misle da to može. Možete ubiti nekoga i dobiti najmanju moguću kaznu, pa se još i nadati da ćete preko veze dobiti još smanjenje kazne. To su stravične osude sistema. Sistem ne sme sebi da dozvoli luksuz da tako radi.
Mališić: Primetila sam da se niko nije obradovao na pravi način jednoj velikoj stvari. To je jedna normalna stvar, koju smo mi izgubili pre 20 godina. Kao da smo mi zbog toga, što smo živeli ovako ovih 20 godina, prosto nenavikli da se radujemo. S druge strane imali smo i političare koji su nam stalno učitavali to neko osećanje nezadovoljstva. Jedini se Zoran Đinđić stalno suprotstavljao tom večitom pesimizmu, negatorstvu, tome kako sve ne valja, kako ne može. Kada je država dobila državnost, sticajem okolnosti, kada je i Crna Gora dobila državnost, u Crnoj Gori se slavilo, otvarali su se i šampanjci, viorile se zastave, sve je bilo spektakularno, kako i treba da bude kada se dobije država. Ovde su se ljudi osećali pokunjeno. Koštunica nije hteo da čestita Đukanoviću, ali nije hteo ni da čestita svojim građanima koji su dobili državu.
To sve stvara neko osećanje gubitništva kod ljudi koji nisu u stanju da prepoznaju važne stvari. Tako je i ovo sa vizama. Onog časa kada smo dobili pravo da budemo deo sveta, pitamo se zašto nemamo novca da idemo tamo. To jeste pitanje da mladi ljudi neće imati novca, ali osećanje da za ovih 20 godina toliko mladih ljudi nije izašlo iz zemlje, da nije imalo priliku da se uporedi sa drugima, je toliko pogubno za ovu zemlju, da se to vidi i po ovim navijačkim grupama, po tom strašnom pritisku konzervativnih snaga i po toj strašnoj zatvorenosti, pa ako hoćete i po tome što Tomislav Nikolić dobija po svim istraživanjima na značenju.
Uvek je taj demokratski deo u Srbiji bio u manjini, i kroz istoriju. Uvek je to neka tanka granica koja Srbiju drži da je ne gurne nazad u konzervativizam. Sve ove poslednje izbore, koje je dobio Boris Tadić, dobio je na granici, na guranje. Kada zbrojimo sve druge partije, vidimo da je Srbija uglavnom konzervativna. Sve je to posledica i te zatvorenosti i otpora prema svetu, a kod mladih ljudi zbog toga što nisu videli svet.
Mališić: Mislim da je strašno i to što kod nas neko može zanoćiti kao radikalski jastreb, koji crta granice Karlovac - Karlova Virovitica, a probudite se kao Evropejac, u beloj košulji i svi će zaboraviti šta je do juče govorio. Ta kolektivna sposobnost da zaboravimo šta je bilo juče je dovela do toga da Tomislav Nikolić danas govori kao da ne postoji nešto što je njegov minuli rad je katastrofalno.
On i njegova partija (Srpska napredna stranka) su saučesnici najtežih stvari i najtežih odluka Slobodana Miloševića. Oni su bili sijamski blizanci, a sada se pojavljuju kao ljudi koji hoće da nas vode u Evropu. To su neki apsurdi u kojima živimo i kao da nismo u stanju da stvari razlučimo. Ne znam zašto je to tako. Možda su i mediji tome doprineli. Možda su i političari tome doprineli. Možda smo svi po malo tome doprineli da se ne vrši ta normalna selekcija između stvari, ideja, između ljudi i da se dozvoljava da nam se lako prodaje rog za sveću.
Mališić: Već tri godine, u okviru NVO LEX, ima jedan projekt koji se zove promocija vrednosti, čiji sam generalni sekretar. Projekt je smišljen da bi se upravo sada, u ovom vremenu, u kome izgleda da su svi isti, i u kome je Tomislav Nikolić Evropejac, da ne bi sve mačke bile sive, afirmisali pojedinci koji se razlikuju.
Učinilo nam se da ne postoji drugi način, nego da kažemo - E, to su ti ljudi koji nisu isti, koji su na neki način svojim životom i delom branili univerzalne vrednosti. Tako je ove godine dodeljeno šest nagrada, izabrano šest vitezova poziva.
Veoma mi je drago što smo se setili bivšeg norveškog ambasadora, Sven Berg Johansena, koji je mnogo učinio za Srbiju. Ta nagrada je mala, ona nema neku novčanu vrednost, već samo simboličnu, ali je ona jedno hvala njemu i Norveškoj zbog svega što su uradili, onako kako to umeju da rade ljudi od stila, bez velike pompe, ali rezultati su bili ogromni.
Dobitnici nagrade Vitez poziva su i: stručnjak za molekularnu biologiju, Vladimir R. Glišin, režiser Goran Marković, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Ivan Ivić, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, Sonja Liht i poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić.
Mališić: Nevladina organizacija LEX je pokrovitelj, a žiri koji je dodelio nagradu je: Vida Ognjenović, Ratko Božović, Vladimir Goati, Žarko Trebješanin, Vojin Dimitrijević, Vladimir Matejić i Čedomir Ćupić.
RSE: Odnedavno ste u NIN-u. NIN je promenio vlasnika?
Mališić: Tako je. NIN je sada u vlasništvu švajcarske firme Ringier, koja je vlasnik Blic-a i svih tih magazina.
RSE: Vide se promene, ne samo da je prelom drugačiji.
Mališić: I tiraž je drugačiji. Mi smo već prešli 20.000, što se smatra, u ovom vremenu kada tiraži novina padaju, ili bar ostaju na istom, velikim uspehom. Ringier je kupio NIN sa 12.000 tiraža. Mi smo prešli 20.000 i to je, čini mi se, jako dobar uspeh za kratko vreme, za tri i po meseca.
RSE: U poslednjem broju ste i vi posvetili dosta prostora sramnom napadu na novinarku B92, Brankicu Stanković. Kakvo je vaše lično mišljenje, van onoga što se piše, što je afirmativno za Brankicu i kritično prema reakcijama?
Mališić: Ovo jeste priča o Brankici Stanković, ali je mnogo više priča o kontekstu, o društvu, o novinarstvu danas i o jednoj atmosferi koja je potpuno destimulativna za mlade ljude, ili za ljude koji bi radili istraživačko novinarstvo. Brankica Stanković spada u red onih mladih ljudi koji su ostali u tom najtežem delu novinarstva, u istraživačkom novinarstvu, koje je skoro pa nestalo, zbog toga što se manje-više novine prave telefonom, iz redakcije, nema se para za putovanja, za istraživanja, nema se para ni za šta. Danas istraživačko novinarstvo opstaje na ličnom fanatizmu profesionalaca.
Ovo što se njoj dogodilo, posledica je, čini mi se, mnogo nataloženih grešaka. Nije to od juče, to je jedna situacija koja traje već 20 godina, od ratova, od vremena kada su ti mladi ljudi rasli uz krizu i ratove, koji se danas zovu navijačima, a u stvari su instrumentalizovani i od politike i od raznih grupacija.
RSE: Prvi ih je skupljao Arkan.
Mališić: Jeste, i slao u rat, ali ne samo Arkan. Slala ih je ova država, čiji je i Arkan bio jedan od jastrebova. On je te mlade ljude poslao u rat, pa ih je posle vratio, pa su onda radili zajedno sa njim kriminalne poslove, pa su onda preživeli i posle 2000. godine. Učinilo im se da im niko ništa ne može.
RSE: Došli su i novi mladi, koji su tada bili skoro u pelenama?
Mališić: Ali i oni su rasli u tom miljeu, i oni su socijalizovani u toj atmosferi, gde se činilo da se zločin ne kažnjava, gde je izgledalo da zakon ne postoji, gde su mladi ljudi bili instrumentalizovani od političkih grupacija i bukvalno su pretvarani u njihovu vojsku. To je jedna atmosfera u kojoj je Brankica Stanković danas samo žrtva jednog sloma svih vrednosti i jedne atmosfere u kojoj je država pokazala da je slaba.
Država se povukla pred huliganima
RSE: Mislite li da su reakcija vlasti, ocena i upozorenje novinarske organizacije dovoljno?
Mališić: Ne, mislim da to nije dovoljno. Država ne može da upozorava. Država mora da deluje. Država je pokazala da ne deluje - i kada je u pitanju Brankica Stanković, i kada je u pitanja ubistvo Francuza Brisa Tatona, i kada je u pitanju gay parada. Država se povukla pred tim huliganima, verovatno zbog toga što su oni previše pušteni. Oni su kao đavo iz boce, kada ga pustite, teško ga možete vratiti nazad. Država ne može i ne sme da pokaže tu vrstu nemoći.
Da su kazne bile adekvatne, ne bi se ponavljala krivična dela, ali mi imamo do sada jedan krug - tužilaštvo, sudstvo i policiju - u kojem se ne zna gde zapinje proces utvrđivanja krivice za nečije zločine. Kada mladi čovek napravi 40 krivičnih dela s prijavama, pa ni jedna od njih ne bude procesuirana, onda on misli da to tako može. Onda misli da može da preti, da može da ubija nekažnjeno, a pokazalo se da može jer država je dopustila da oni preuzmu stvar u svoje ruke, što je katastrofalno.
RSE: Posledice svih tih godina pod Miloševićem osećamo i danas. Nisam mogla da očekujem da će danas, kada ulazimo u 2010. godinu, većina naših stanovnika biti protiv isporučivanja Mladića Haškom tribunalu. Da li ste mogli to da očekujete?
Mališić: Ne i to istraživanje me zaista porazilo. Razgovarali smo o tome i pokušavali nekako da nađemo, čak i greške u istraživanju. Nekako smatramo, pošto je to istraživanje rađeno u junu mesecu, da je možda bila drugačija atmosfera. Podatak gde 64 posto građana smatra da Mladiću nije mesto u Hagu, govori o mnogo stvari, i o tome da jedan broj ljudi ne zna šta je Ratko Mladić radio. Verujem da neki čak i ne znaju da je bila Srebrenica.
Oni koji su dozvolili da se o tome ne zna, odgovorni su za to. Oni koji su dozvolili da u svesti ljudi zločin nije nešto što mora biti procesuirano i kažnjeno, takođe su odgovorni za taj podatak.
Zbog toga mi se čini da danas, kada se političke elite iznenađuju ovim što nam se dešava, one zapravo nisu svesne koliko su one participirale u tome, ili time što su pustile da se to razvije, ili time što su preskočile da se bave nekim važnim temama, a suočavanje sa prošlošću jeste važna tema. Ona nam se vraća i preko organizacija 1389, Nacionalni stroj, Obraz. Sve te organizacije u stvari funkcionišu na jednom mitu koji je projektovan. To su generacije koje nisu izašle iz ove zemlje, oni su rođeni i do ovog trenutka su prosto savremenici najtežih trenutaka ratova, krize, izolacije. Oni su zaista proizvod te katastrofe u kojoj smo mi živeli.
To su generacije koje nisu izašle iz ove zemlje, oni su rođeni i do ovog trenutka su prosto savremenici najtežih trenutaka ratova, krize, izolacije. Oni su zaista proizvod te katastrofe u kojoj smo mi živeli.
Sa tim mladim ljudima su političke partije veoma manipulisale. Setimo se samo onih događaja ispred Saveznog parlamenta, demonstracija i ubistva dečaka ispred ambasade, one rulje koja je lomila po gradu. Sve se to završilo na tome da su dve devojke završile u zatvoru, a ispred Savezne skupštine, Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica, su obrazlagali kako to nije ništa strašno, kako su oni protestovali, kako su se oni bunili. Ti mladi ljudi ne znaju ništa, ni o sebi, ni o drugima. Zato su oni manipulisani i meni se čini da su to sve politički projekti.
Kada nam ministar policije kaže da oni imaju veze sa kriminalnim narko-bosovima i kada nam kažu, odmah posle nekog incidenta, da oni imaju veze i sa nekim političkim partijama, onda tražimo da nam kažu sa kojim političkim partijama i sa kojim narko-bosovima. Ali nema odgovara na ta pitanja, ima samo nekoliko dana velike kampanje i izjava svih političara. Posle toga opet ništa, do sledećeg takvog incidenta, kao što je bio i ovaj posle emisije Insajdera. Čini mi se da se država na pravi način ne obračunava sa tim pojavama, nego ih prosto, od trenutka do trenutka, osuđuje i na tome ostaje. Država ne deluje na pravi način.
Nadam se da će sada, promenom zakona i kaznene politike, možda samo velike kazne biti lek za tu vrstu izgreda. Ako neko sa bakljom krene na policajca, kao što je učinio Mišić, i ako njemu sud izrekne kaznu od 10 godina, koja je najniža kazna za to krivično delo, ljudi misle da to može. Možete ubiti nekoga i dobiti najmanju moguću kaznu, pa se još i nadati da ćete preko veze dobiti još smanjenje kazne. To su stravične osude sistema. Sistem ne sme sebi da dozvoli luksuz da tako radi.
Nisu sve mačke sive
RSE: Možda je razlog tomu i to što smo dugo bili zatvoreni, što nismo mogli da putujemo u Evropu. Sada smo dobili mogućnost, nema viza, možemo u Evropsku uniju. Na to ljudi kažu - šta vredi kada nemam para. Ali niko to ne oseća kao još jednu sloboda koju smo dobili.
Mališić: Primetila sam da se niko nije obradovao na pravi način jednoj velikoj stvari. To je jedna normalna stvar, koju smo mi izgubili pre 20 godina. Kao da smo mi zbog toga, što smo živeli ovako ovih 20 godina, prosto nenavikli da se radujemo. S druge strane imali smo i političare koji su nam stalno učitavali to neko osećanje nezadovoljstva. Jedini se Zoran Đinđić stalno suprotstavljao tom večitom pesimizmu, negatorstvu, tome kako sve ne valja, kako ne može. Kada je država dobila državnost, sticajem okolnosti, kada je i Crna Gora dobila državnost, u Crnoj Gori se slavilo, otvarali su se i šampanjci, viorile se zastave, sve je bilo spektakularno, kako i treba da bude kada se dobije država. Ovde su se ljudi osećali pokunjeno. Koštunica nije hteo da čestita Đukanoviću, ali nije hteo ni da čestita svojim građanima koji su dobili državu.
To sve stvara neko osećanje gubitništva kod ljudi koji nisu u stanju da prepoznaju važne stvari. Tako je i ovo sa vizama. Onog časa kada smo dobili pravo da budemo deo sveta, pitamo se zašto nemamo novca da idemo tamo. To jeste pitanje da mladi ljudi neće imati novca, ali osećanje da za ovih 20 godina toliko mladih ljudi nije izašlo iz zemlje, da nije imalo priliku da se uporedi sa drugima, je toliko pogubno za ovu zemlju, da se to vidi i po ovim navijačkim grupama, po tom strašnom pritisku konzervativnih snaga i po toj strašnoj zatvorenosti, pa ako hoćete i po tome što Tomislav Nikolić dobija po svim istraživanjima na značenju.
Uvek je taj demokratski deo u Srbiji bio u manjini, i kroz istoriju. Uvek je to neka tanka granica koja Srbiju drži da je ne gurne nazad u konzervativizam.
Uvek je taj demokratski deo u Srbiji bio u manjini, i kroz istoriju. Uvek je to neka tanka granica koja Srbiju drži da je ne gurne nazad u konzervativizam. Sve ove poslednje izbore, koje je dobio Boris Tadić, dobio je na granici, na guranje. Kada zbrojimo sve druge partije, vidimo da je Srbija uglavnom konzervativna. Sve je to posledica i te zatvorenosti i otpora prema svetu, a kod mladih ljudi zbog toga što nisu videli svet.
RSE: Da li u tom svetlu gledate i ovu pobedu Tome Nikolića i Srpske napredne stranke, koja je do juče bila radikalska, Šešeljeva stranka?
Mališić: Mislim da je strašno i to što kod nas neko može zanoćiti kao radikalski jastreb, koji crta granice Karlovac - Karlova Virovitica, a probudite se kao Evropejac, u beloj košulji i svi će zaboraviti šta je do juče govorio. Ta kolektivna sposobnost da zaboravimo šta je bilo juče je dovela do toga da Tomislav Nikolić danas govori kao da ne postoji nešto što je njegov minuli rad je katastrofalno.
On i njegova partija (Srpska napredna stranka) su saučesnici najtežih stvari i najtežih odluka Slobodana Miloševića. Oni su bili sijamski blizanci, a sada se pojavljuju kao ljudi koji hoće da nas vode u Evropu. To su neki apsurdi u kojima živimo i kao da nismo u stanju da stvari razlučimo. Ne znam zašto je to tako. Možda su i mediji tome doprineli. Možda su i političari tome doprineli. Možda smo svi po malo tome doprineli da se ne vrši ta normalna selekcija između stvari, ideja, između ljudi i da se dozvoljava da nam se lako prodaje rog za sveću.
RSE: Inaugurisani su Vitezovi poziva.
Mališić: Već tri godine, u okviru NVO LEX, ima jedan projekt koji se zove promocija vrednosti, čiji sam generalni sekretar. Projekt je smišljen da bi se upravo sada, u ovom vremenu, u kome izgleda da su svi isti, i u kome je Tomislav Nikolić Evropejac, da ne bi sve mačke bile sive, afirmisali pojedinci koji se razlikuju.
Učinilo nam se da ne postoji drugi način, nego da kažemo - E, to su ti ljudi koji nisu isti, koji su na neki način svojim životom i delom branili univerzalne vrednosti. Tako je ove godine dodeljeno šest nagrada, izabrano šest vitezova poziva.
Veoma mi je drago što smo se setili bivšeg norveškog ambasadora, Sven Berg Johansena, koji je mnogo učinio za Srbiju. Ta nagrada je mala, ona nema neku novčanu vrednost, već samo simboličnu, ali je ona jedno hvala njemu i Norveškoj zbog svega što su uradili, onako kako to umeju da rade ljudi od stila, bez velike pompe, ali rezultati su bili ogromni.
Dobitnici nagrade Vitez poziva su i: stručnjak za molekularnu biologiju, Vladimir R. Glišin, režiser Goran Marković, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Ivan Ivić, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, Sonja Liht i poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić.
RSE: To je lepa ekipa. Ko je još osim vas učestvovao u odabiru?
Mališić: Nevladina organizacija LEX je pokrovitelj, a žiri koji je dodelio nagradu je: Vida Ognjenović, Ratko Božović, Vladimir Goati, Žarko Trebješanin, Vojin Dimitrijević, Vladimir Matejić i Čedomir Ćupić.