RSE: Obeležava se 14 godina od masakra u Srebrenici. Da li ste imali nameru da odete tamo?

Biserko: Bila sam tamo već dva-tri puta, ali ove godine nisam iz nekih razloga koji su me sprečavali. Iduće godine ću otići svakako. Svake godine se povećava broj ljudi koji učestvuje u maršu do Srebrenice, koji je dug 100 kilometara. Jedna grupa nas to planira da uradi za 15. godišnjicu. Zabrinjava to što je u našem društvu Srebrenica sve dalja i pored toga što se ovde jedna grupa ljudi, ili pojedinaca, stalno oglašava. U krajnjem slučaju jedna grupa nevladinih organizacija, uključujući i Helsinški odbor, svakog meseca podseća i čita pismo predsedniku Borisu Tadiću pred Skupštinom i predsedničkom palatom. To je zahtev na osnovu Rezolucije koju je u januaru 2009. godine doneo Evropski parlament o tome da 11. jul bude Dan genocida. Ta grupa organizacija uporno insistira na tome i traži od predsednika Republike da se oglasi o tome i da se u Srbiji to uvede kao datum koji bi se obeležavao kao i svuda u Evropi.

Zabrinjava i to da, osim tih sporadičnih izjava, uključujući i onu koju je predsednik Tadić imao kada je 2005. godine, na desetogodišnjicu, bio u Srebrenici, u ovom društvu nije bilo ozbiljnih pitanja o tom zločinu, oko koga cela Evropa ima moralne probleme, pre svega Holandija, čiji je bataljon tamo bio i nije ništa uradio, nije mogao da spreči taj masakr, bilo zato što nije znao, ili se prepao. U svakom slučaju to je jedna vrlo važna stavka u tom društvu. Zabrinjavajuće je da u našem društvu ne postoji nikakva refleksija o onome što se desilo, ne samo u Srebrenici, nego o svemu što je prethodilo tom masakru i ratu u Bosni i Hercegovini. Ovde se radi na jednoj relativizaciji, pa smo tako dobili jedan spomenik poginulim Srbima u Republici Srpskoj, u mestu preko puta. To je neka vrsta relativizacije i to ostaje kao jedan referentni simbol za sve mlade ljude koji rastu u neznanju, koji će koristiti te simbole. Sve ono što će se graditi, kao neka istorijska istina o tom periodu, biće bazirano na sasvim lažnim osnovama. To se dešava u svim situacijama. U slučaju Sarajeva pokreće se komisija, licitiraju se brojke od 5.000 do 10.000 ubijenih Srba u Sarajevu, sve ono što je već dokazano pred Haškim tribunalom, što već stoji kao jedna nezaobilazna istina, ovde se već godinama pokušava relativizirati. Čini mi se, čak i kada Ratko Mladić ili Goran Hadžić odu u Hag, da će naša država ili naša politika staviti tačku na pitanje zločina i da će smatrati da je time završena naša saradnja i obaveza prema Haškom tribunalu.

Rezolucija kojom je osnovan Haški tribunal ima jednu odredbu koja se odnosi na prevenciju i na uspostavljanje neke istine o onome što je bilo, u našem slučaju uspostavlja neke moralne vertikale. Kao što je poznato, niti jedno društvo ne može daleko odmaći bez kritičke refleksije prema svojoj nedavnoj prošlosti. Mislim da Srbija već ispašta jedan takav odnos svoje elite, koja je postala vrlo autistična, koja ima jednu krizu političkog identiteta, ne zna gde pripada, ni da li je istok ili zapad, da li je Evropska unija, da li je neutralna. Ona je sada jedna država koja je bankrotirala, kao i mnoge u regionu. Nema sposobnosti ni potencijala da dinamizira svoje društvo, upravo preko takvih stvari kao što je suočavanje.

Društvo je blokirano, demotivisano i sasvim apatično. Osim toga, dosta vidljiva činjenica našeg života je nasilje koje je prisutno u svim sferama javnog, društvenog i političkog života. Političko nasilje smo imali prilike da vidimo prošle godine. Prilikom proglašavanja nezavisnosti Kosova bilo je paljenja ambasada, kancelarija LDP-a, pritisak na određene grupe i pojedince koji su na neki način prihvatili tu realnost. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Nasilje je prisutno i u školama, u porodicama, čak i u zabavištima. Imamo jedan model življenja koji jeste rezultat jedne nekažnjivosti i kvalifikacije zločina i kriminalaca, na kojima su mladi ljudi odrasli jer niko u društvu nema distancu prema njim - od porodice i kuće, do medija. Nije bilo prisutno u javnom diskursu, nije bilo nikakve kritika o tome ko je Ratko Mladić. On se i dalje tretira kao neki heroj, možda sve manje, ali to je ta retorika koja je prisutna u našim medijima.

Karadžić je prošle godine uhapšen i predat Hagu, ali tri meseca su se mediji bavili time kako je on provodio svoj tajni život, kako je prkosio celom svetu, maltene pred očima svih. Verovatno će tako biti i za Ratka Mladića. Svedoci smo toga kako se tretira njegovo ponašanje u Haškom tribunalu. Već su počeli natpisi o tome da se sprema njegovo ubistvo od strane CIA i MI 6. U suštini, njegova strategija u Haškom tribunalu je očigledno propala jer je ona bila bazirana na tome da se diskredituje međunarodna zajednica, u ovom slučaju Holbruk. On ni jednog momenta nije sebe branio od zločina za koje je optužen. On stalno insistira na tome da je amnestiran od strane Ričarda Holbruka. Oni su sada izdali neke podatke koji jasno govore da nije bilo takve vrste dila. Nije Amerika jedina zemlja. Haški tribunal ima svoju vlastitu politiku i strategiju oko svojih obaveza prema regionu.

Znači čitavo društvo, država, Pravni fakultet, pojedinci, razni odbori za odbranu tih optuženika, su sada angažovani na tom slučaju jer će taj slučaj očigledno biti kapitalan, obzirom da je Milošević umro u toku suđenja, pred sam njegov kraj. Znači da će Haški tribunal najverovatnije u tom slučaju svo to svoje akumulirano znanje i sve što je do sada prošao sa raznim preprekama, problemima i nekim nedostatcima, verovatno pokazati u ovom slučaju. Mislim da su ovde ljudi, koji to prate i koji su angažovani u tom suđenju, veoma svesni toga i rekla bih da je angažman države i pojedinih segmenata naših elita veći nego ikada do sada jer je to poslednja prilika po njihovom mišljenju da se Srbija odbrani od optužba za genocid. Čini mi se da je to jedan jalov posao jer to što se dešava u Haškom tribunalu nije jedina istina koja će odrediti ili uticati na formiranje te istorijske istine. Mislim da je to jedan uzaludan posao i da Srbiji predstoji jedno ozbiljno preispitivanje i jedna ozbiljna refleksija onoga što se desilo jer to je ozbiljna pretpostavka za stvarnu demokratizaciju i iskorak iz ove samoizolacije i destrukcije.

RSE: Helsinški komitet i još nekoliko nevladinih organizacija pokreću inicijativu da se donese deklaracija u Skupštini Srbije. Šta hoćete da postignete tom deklaracijom?

Biserko: Ta deklaracija je, kada je u pitanju Srebrenica, već lansirana 2005. godine. LDP je, kao politička partija, uveo u Skupštinu svoj predlog deklaracije, na koju je odgovorila Radikalna stranka sa deklaracijom koja je išla na optuživanje svih zločina. Odmah u samom tekstu radi se o svojevrsnoj relativizaciji i od tada to miruje i niko nije mogao u Skupštini to da pokrene i da vrati. Onda je Evropski parlament i evropsko mnjenje sada pokrenulo to pitanje i vrši pritisak.

Ono će biti sve jače jer je čitava Evropa u svojevrsnom preispitivanju, a to se dešava u poslednjih 20 godina, od 1989. godine, kada je završen hladni rat. Mnoge stvari su izbile na površinu koje su bile potisnute u raznim zemljama, nije Jugoslavija jedini primjer. Vodi se jedna debata u intelektualnim krugovima, u Evropskom parlamentu i oko njega, o tome kako ko tumači 9. maj, kako ga vide istočni i zapadni Evropljani, kako Rusija. To su sve vrlo važne teme u kojima niko iz ovoga regiona ne učestvuje jer se u regionu vodi bitka oko zadržavanja etno-plenova. Sve je bazirano na nekoj vrsti antikomunizma, koji je u suštini nacionalizam. Jugoslovenski komunizam je ipak imao neke druge prizvuke i ne može se svrstati u istu korpu, kao i ono što se dešavalo u Istočnoj Evropi i SSSR-u. Postoji jedno sećanje i rekla bih kod većine građana iz bivše Jugoslavije postoji jedna sasvim druga predstava o životu koji su tada imali. Čak sada imamo fenomen da mladi ljudi, koji su rođeni u ovim novim uslovima, apsolutno referišu ili traže objašnjenje za to vreme. Oživljavaju neki likovi, bez obzira što vrlo malo o njima znaju, ostaju im kao neki primeri. Znači taj deo istorije nije moguće staviti samo pod tepih, na način kako to rade nacionalisti, ali ne samo u Srbiji, nego i u drugim novonastalim državama, kao i to izjednačavanje antifašizma i fašizma. Oni ne mogu da se odmaknu od te teme i da je na neki način stave na svoje mesto jer je taj antikomunizam svojevrsni nacionalizam koji sprečava demokratizaciju Srbije i koji sprečava otvaranje Srbije u prihvatanju liberalnih vrednosti na kojima danas počiva Evropa.

RSE: Vrlo često možemo da čujemo, pre svega od Rasima Ljajića, koji ima veliku hrabrost jer je godinama jedan od glavnih saradnika Haškog tribunala, da bi do kraja godine mogao da bude uhapšen Mladić. Pitamo se kako neko može da ističe do kada će biti uhapšen, kada to godinama nije bilo moguće?

Očigledno je da se sve vreme zna gde je on (Ratko Mladić) i da je to pitanje političke volje da li će ga dati danas ili za šest meseci.

Biserko: Srbija je pod stalnim pritiskom da se Ratko Mladić isporuči. Uostalom, on i jeste jedna od glavnih prepreka za usporavanje ka Evropskoj uniji, što je i bio cilj prethodne Vlade Vojislava Koštunice, a očigledno da ni ova Vlada nije spremna da iskorači, mada se stalno čuju neke izjave, poput ove Rasima Ljajića. Prethodnih godina su govorili da ne znaju gde je Ratko Mladić, da bi nakon dve godine rekli da je 2003. ili 2004. ili 2005. godine bio tu i tu. Očigledno je da se sve vreme zna gde je on i da je to pitanje političke volje da li će ga dati danas ili za šest meseci. Taj izgovor, da bi to proizvelo neke reakcije, apsolutno je neutemeljen jer do sada nismo imali nikakve značajnije reakcije ni za Miloševića, ni za Karadžića, sve te velike heroje koji su u medijima bili plasirani.

Radi se o jednoj grupaciji koja još uvek ima vrlo čvrste političke pozicije u ovom društvu. Ta grupa, koja sve vreme na tom insistira i taj odnos snaga, rekla bih u ovoj Vladi i inače u tim neformalnim centrima, je još uvek takav da nije moguć taj politički konsenzus. Srbija se polako približava jednom ekonomskom krahu i ona je do sada pomoć dobijala samo od Evropske unije i od MMF-a, od zemalja koje je finansiraju svih ovih 10 godina i pune njen budžet na ovaj ili onaj način. U ovom momentu Vlada se okrenula Rusiji, tražeći novac da popuni budžet, ali to nije baš realno očekivati, obzirom da je i sama Rusija u svojevrsnim finansijskim teškoćama i da baš nije sigurno da li će taj novac stići popuniti srpski budžet i sprečiti taj krah. Politička elita koja vodi ovu zemlju u ovom momentu nije spremna da pokrene neka pitanja, pre svega da uhapsi Ratka Mladića i da ubrza pristup Evropskoj uniji, da obezbedi ulazak u Šengen sistem, pre svega za mlade, ljude koji su odrasli u izolaciji.

Bilo je tužno gledati na ovoj Univerzijadi kako su mladi pozdravili samo ruske i kineske timove, a da su skoro svim zapadnim timovima, a posebno onima koji su ovde simbol nekog antisrpstva, zviždali. To je prosto snimak stanja duha kod mladih ljudi. Vrlo je indikativna analiza koju je neko dao, gde se kaže da su Pakistan i Srbija na vrhu liste u antiamerikanizmu. To je sada jedna činjenica sa kojom operišemo i mislim da će trebati dosta vremena da se mladim ljudima pomogne da razumeju o čemu se radi, šta se to desilo, zašto je Amerika na taj način demonizirana. Naša elita Ameriku vidi, pre svega, kao faktor koji je sprečio ostvarivanje njihovih aspiracija u Bosni i na Kosovu. To je naročito očigledno sada, posle Bajdenove posete, koji je dao jasnu poruku svima u regionu, a posebno Beogradu, da nema podele, ni u Bosni, ni na Kosovu, jer oni su skoro 15 godina živeli u uverenju da je to tu na domak, pa se to sada nekako izmiče i ta frustracija se sve više povećava. U tom smislu ove reakcije mladih ljudi su samo jedan deo te reakcije koja se dnevno bilduje u našem javnom mnijenju kroz medije i razne izjave tih političkih ljudi, ali i kulturnih i intelektualnih elita jer nisu samo političari na tom poslu, ima ih mnogo, na žalost.

RSE: Bajden je u nedavnoj poseti Beogradu spomenuo divljenje prema ženama koje vode i rade u nevladinim organizacijama. To je lep kompliment, ali je pitanje da li će u ovoj sredini to biti kompliment ili još jedan razlog za neku averziju?

Srbija je na žalost prošle godine pokazala jednu vrstu inatskog ili destruktivnog ponašanja, kada je prekinula odnose sa skoro svim susedima zbog priznavanja Kosova i svi odnosi u regionu su na nekoj klackalici.

Biserko: Još je rano govoriti o značaju bilo koga ovde u ovoj sredini, koji je zastupao neka druga stanovišta svih ovih godina. Bajden je sigurno osoba koja dobro poznaje Balkan, obzirom da skoro 20 godina pomno prati sve ono što se dešava u Bosni i na Kosovu, ali naravno i u Srbiji, koja je bila generator svega onoga što se dešavalo. Zato je njegova poseta dodatno bila značajna jer on zna o čemu govori. Nova administracija je na samom početku mandata novog predsjednika stavila Balkan, ne na prvo mesto, ali na dovoljno visoko mesto, pa je odmah zatim usledela poseta Bajdena, koji je između ostalog poslao poruku regionu o tome šta tu želi, ali i to da je Balkan u njihovoj sferi interesa. To je činjenica jer gotovo ceo Balkan je na neki način direktno unutar Evropske unije ili NATO-a ili u partnerstvu za NATO. Jedino se Srbija tome opire.

Srbija je zbog svog geografskog položaja sigurno značajna zemlja za region jer usporava neke procese. Ona više ne može da ga destabilizuje na način kako ga je destabilizovala devedesetih godina jer nema više potencijala za to. Ona suviše sporo donosi svoju odluku o tome gde pripada, šta je njen politički identitet i to je nešto što na neki način sve susede frustrira, koji pružaju ruku u svakoj situaciji Srbiji i čekaju njeno pridruženje. Srbija je na žalost prošle godine pokazala jednu vrstu inatskog ili destruktivnog ponašanja, kada je prekinula odnose sa skoro svim susedima zbog priznavanja Kosova i svi odnosi u regionu su na nekoj klackalici, malo nešto krene, pa se opet zaustavi. To je nepotrebno jer region, pogotovo u ovoj situaciji, očigledno teži nekoj saradnji i što većoj ekonomskoj integraciji jer je kompatibilan pošto ima iste probleme. Solidarnost je tu itekako neophodna. Srbija u svakoj situaciji pravi opstrukcije, kao sa otvaranjem linije JAT-a za Dubrovnik, zato što neće da podeli udeo u profitu jer smatra da su uglavnom naši putnici na tom avionu. Isto se desilo i sa Turskom. Gde god može da opstruira, Beograd opstruira na štetu svojih građana, a ne samo naših suseda.