Profesor Pravnog fakulteta i bivši ambasador Srbije u Holandiji Radoslav Stojanović u Press klubu RSE tvrdi kako je Srbija sama kriva za odluku suda u Londonu o neizručivanju Ganića, te ocenjuje pogrešnom ksenofobičnu politiku Beograda prema Zapadu.
Stojanović: Nije iluzorno. Savetodavno mišljenje je tražila Generalna skupština, a ne Srbija. Generalna skupština je uputila Međunarodnom sudu pravde zahtev za savetodavno mišljenje i Međunarodni sud pravde mora da ga pošalje.
Stojanović: Pošto je to bio naš predlog, onda je logično da i mi damo nekakav stav Generalnoj skupštini u vezi sa tim. To nije ništa loše. Mislim da je jako dobro urađeno što u toj Rezoluciji nije sugerirano Generalnoj skupštini šta da kaže.
Stojanović: To je krivica Srbije. Zašto Srbija već godinama vodi jednu ksenofobičnu politiku prema Zapadu, a naročito prema Americi? Kod nas je rašireno mišljenje da je Amerika pomogla Kosovu da bude nezavisno da bi dobila vojnu bazu na Kosovu. A zašto Srbija nije ponudila vojnu bazu Americi? Dokle mi hoćemo da vodimo tu antiameričku ksenofobičnu politiku? Da dobiješ pomoć velikih sila, moraš nešto njima da učiniš. Govorio sam da treba ići i Vašington i kada je Holandija nama pravila smetnje u pristupanju Evropskoj uniji. Ali ne možeš zakucati na vratakod nekoga kao gost sa praznom torbom. Moraš nešto da ponudiš. Politika Srbije je decenijama bila ksenofobična prema Zapadu. To je ostalo od Titove politike. Tito je u Londonu 1953. godine dobio ponudu da uđe u NATO. Tada sam bio za to rešenje. I danas sam da budemo u NATO paktu.
Svaka država, ne samo mala, postiže svoje interese u srazmeri sa svojom moći. Moć se može uvećati ako dobiješ velike saveznike. Kada je Srbija odbila ultimatum 1914. godine, koji joj je dala Austrougarska, ona ga je odbila uz prethodno osiguranje saveznika - Rusije, Francuske i Engleske. Kada je ubijen Ferdinand, tada je Austrougarska dala ultimatum Srbiji da u istrazi povodom atentata na Ferdinanda učestvuju i policija Austrije. To je bilo direktno ugrožavanje suvereniteta države i Srbija je to odbila. Ne može mala država da radi bilo šta zaradi svojih interesa, a da nema podršku velikih sila. I ovo sa Kosovom je odluka velikih sila, a ne Međunarodnog suda pravde. Zaboravili smo ono što su naši stari diplomati odlično znali da rade, da poštuju ulogu velikih sila i da se sa njima konsultuju o svakom svom potezu u spoljnoj politici.
Stojanović: Ima ih puno u svetu. U ovom trenutku ima nekoliko akutnih problema. Ova odluka Međunarodnog suda pravde nije dobra. Ovo je zaista odluka koja ne doprinosi razvoju međunarodnog prava. Naprotiv, sužava ga. Pravo na samoopredeljenje naroda je samo deklaratorno proglašeno pravnim pravilom i to stoji u povelji UN i u drugim aktima međunarodnog prava, ali nigde nisu izneta pravila i procedure kako se izvršava to pravo na samoopredeljenje. Sud je propustio priliku da dopuni međunarodno pravo jednom svojom odlukom. On je, umesto toga, izdao Rezoluciju koja čak i umanjuje snagu pravnih pravila, kada je reč o samoopredeljenju. Ne može jednostrani pravni akt da se proglasi pravno validnim. Jednostrani pravni akt, bilo koje države, obavezuje samo tu državu i nikoga drugog.
Politički akt
Stojanović: Ne, Generalna skupština to i ne može da učini. Čak je i njena Rezolucija pre svega politička, po svom karakteru,a po svojoj pravnoj ulozi ona je preporuka i nije obaveza. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti jeste obaveza. Rezolucije Saveta bezbednosti, pogotovo ako su donete na osnovu glave 7, Povelje za zaštitu međunarodnog mira i bezbednosti, su obaveza za države i države moraju da prihvate Rezoluciju Saveta bezbednosti. Generalna skupština donosi rezolucije koje imaju pravnu snagu preporuke. Ništa se ne može promeniti. Srbija može dobiti samo moralno i politički, kao što ta Rezolucija u stvari i jeste - politički akt.
Stojanović: U svakom slučaju. Ne samo onih koji su ostali, nego i onih koji danas ovde žive, da im se omogući povratak. I tu je Srbija propustila, i na međunarodnom nivou, da nešto učini. Kada je Samardžić vodio pregovore, pod patronatom Ahtisarija, on je samo ponavljao - teritorijalni integritet. Nigde nije istakao da je rešenje humanitarnog pitanja Srba sa Kosova naš cilj. Da je to radio, drugačije bi se stvari odvijale u pregovorima. Nije to uradio. On danas i dalje govori da je Srbija trebala da tuži države, a ne da traži mišljenje od suda jer su priznale Kosovo. Čovek ne zna, ali međunarodno pravno uopšte nije regulisano kada države smeju da izvrše priznanje neke nove države, a kada ne. Ostavljeno je svakoj državi, kao njeno suvereno pravo, da li će da je prizna ili neće. Kako misliš da tužiš državu što vrši svoja suverena prava?
Kapitulacija
Stojanović: To je bila njena glavna funkcija, ali kao takva je značajan pravni dokument jer je ona RezolucijaSaveta bezbednosti i kao takva je obaveza.
Stojanović: Kumanovski sporazum je kapitulacija. Odluka Saveta bezbednosti nije kapitulacija. Dužnost UN-a je da rešava sporove, pogotovo ako je oružani sukob, da dovedu do mira.
Stojanović: Na Rezoluciju 1244 i treba da se pozove, ali Kumanovski sporazum je kapitulacija. Kapitulacija je kada se vojska preda. Kumanovskim sporazumom je doneta odluka da se vojska Srbije povlači sa Kosova, čak ni granice nije mogla da brani prema Albaniji ili drugim državama. Vojska je praktično kapitulirala.
Stojanović: Pa naravno.
Stojanović: Nije. U celokupnoj istoriji, od srednjeg veka do danas, koliko sam sračunao, Srbija je vladala Kosovom samo 70 godina.
Stojanović: Naravno. To je bila odluka Londonske konferencije velikih sila 1913. godine, na kojoj su učestvovali Amerika, Engleska, Francuska i Rusija.
Stojanović: Turska. Mi smo oterali Tursku u balkanskim ratovima iz Evrope. Turska je tada vladala Kosovom iBosnom i Hercegovinom.
Autogol u slučaju Ganić
Stojanović: Nije greška. To je zbog toga što Srbija nema podršku u međunarodnoj zajednici, a naročito nema podršku velikih sila. Sud u Londonu je doneo jednu presudu kojom zabranjuje izručenje Ganića Srbiji jer Srbija ne uživa ugled kakav je nekada uživala u međunarodnim odnosima. Sud donosi odluku da se Ganić ne izruči Srbiji jer nema poverenja u sudove u Srbiji. A ko je nama dao taj gol? Naša reforma pravosuđa koja je izvršena na takav način da je čak i Evropska unija stavila prigovore u toj reformi, a da ne ponavljam neke skandalozne stvari iz te reforme.
Stojanović: Ne da nas niko nije pitao, nego nikome nije padalo na pamet. Uvek riba smrdi od glave. Ministarka pravde nije dorasla tom poslu. Ona je od pravne struke bila pripravnica samo u kancelariji svoga svekra, a ona vrši najveću reformu sudstva u istoriji Srbije, žena koja nikada nogom nije kročila u sud.
Stojanović: Ne, ona je bila pripravnica u Ministarstvu Vladana Batića.
Stojanović: To je skandalozno. Bolje bi bilo da podignu spomenik Vronskom, mada mislim da ga imaju, koji se borio za Srbiju u ratu protiv Turaka 1876. godine kod Aleksinca, a tu je i poginuo. Dići spomenik Miloševiću, vinovniku svih zala koje je Srbija preživela za poslednjih 30 godina, mislim da je skandalozno. To samo Srbi mogu da urade.
Podrška iz Nemačke
Stojanović: Ne verujem u to. Nemačka jeste protivnica velikog širenja Evropske unije jer oni imaju loše iskustvo sa masovnim prijemom istočnoevropskih zemalja. Sada ima probleme koje ne bi imala. Poljska je primljena, a osam miliona Nemaca je proterano iz Poljske 1946. godine. To pitanje nije rešeno i tu je uvek kamen spoticanja između Nemačke i Poljske.
Stojanović: Mislim da će Nemačka podržati Srbiju. Dobar dokaz kako Srbija loše stoji je taj – Bugarska i Rumunija su primljene u Evropsku uniju, a Srbija ima velike prepreke. Rumunija i Bugarska su bile u Varšavskom paktu, a Srbija nije bila. Rumunija i Bugarska su potpisale Hitlerov pakt, a Srbija je odbila potpis. Ne znate zašto su oni primljeni, a Srbija ima teškoća oko prijema.
Stojanović: Nije sreća u pitanju već to što nismo održali onaj nivo politike koji si držao dva veka. Od Prvog ustanka, Srbija je već počela da pokazuje zrelost. Imali smo ministra spoljnih poslova Garašanina, koji je bio evropski poznat. Jovan Ristić je bio intelektualac svetskog ranga. Milovan Milovanović je učestvovao u redakcijama međunarodno pravnih dokumenata. Danas imamo Vuka Jeremića. Uporedite ga sa istim prije njega.
RSE: Poslali smo Rezoluciju Generalnoj skupštini UN-a, kojom se iznosi stav o odluci Međunarodnog suda pravde. Da li je iluzorno što smo to uradili jer se neke velike sile bune protiv te Rezolucije?
Stojanović: Nije iluzorno. Savetodavno mišljenje je tražila Generalna skupština, a ne Srbija. Generalna skupština je uputila Međunarodnom sudu pravde zahtev za savetodavno mišljenje i Međunarodni sud pravde mora da ga pošalje.
RSE: A zašto mi tražimo Rezoluciju?
Stojanović: Pošto je to bio naš predlog, onda je logično da i mi damo nekakav stav Generalnoj skupštini u vezi sa tim. To nije ništa loše. Mislim da je jako dobro urađeno što u toj Rezoluciji nije sugerirano Generalnoj skupštini šta da kaže.
RSE: A zašto se onda tih nekoliko velikih sila bune - Amerika, Francuska, Nemačka?
Stojanović: To je krivica Srbije. Zašto Srbija već godinama vodi jednu ksenofobičnu politiku prema Zapadu, a naročito prema Americi? Kod nas je rašireno mišljenje da je Amerika pomogla Kosovu da bude nezavisno da bi dobila vojnu bazu na Kosovu. A zašto Srbija nije ponudila vojnu bazu Americi? Dokle mi hoćemo da vodimo tu antiameričku ksenofobičnu politiku? Da dobiješ pomoć velikih sila, moraš nešto njima da učiniš. Govorio sam da treba ići i Vašington i kada je Holandija nama pravila smetnje u pristupanju Evropskoj uniji. Ali ne možeš zakucati na vrata
Svaka država, ne samo mala, postiže svoje interese u srazmeri sa svojom moći. Moć se može uvećati ako dobiješ velike saveznike.
Svaka država, ne samo mala, postiže svoje interese u srazmeri sa svojom moći. Moć se može uvećati ako dobiješ velike saveznike. Kada je Srbija odbila ultimatum 1914. godine, koji joj je dala Austrougarska, ona ga je odbila uz prethodno osiguranje saveznika - Rusije, Francuske i Engleske. Kada je ubijen Ferdinand, tada je Austrougarska dala ultimatum Srbiji da u istrazi povodom atentata na Ferdinanda učestvuju i policija Austrije. To je bilo direktno ugrožavanje suvereniteta države i Srbija je to odbila. Ne može mala država da radi bilo šta zaradi svojih interesa, a da nema podršku velikih sila. I ovo sa Kosovom je odluka velikih sila, a ne Međunarodnog suda pravde. Zaboravili smo ono što su naši stari diplomati odlično znali da rade, da poštuju ulogu velikih sila i da se sa njima konsultuju o svakom svom potezu u spoljnoj politici.
RSE: A šta očekujete da će se dogoditi 15. septembra, kada se sastane Generalna skupština UN-a? Sigurno postoje zemlje koje imaju slične probleme kao što je bio naš sa Kosovom.
Stojanović: Ima ih puno u svetu. U ovom trenutku ima nekoliko akutnih problema. Ova odluka Međunarodnog suda pravde nije dobra. Ovo je zaista odluka koja ne doprinosi razvoju međunarodnog prava. Naprotiv, sužava ga. Pravo na samoopredeljenje naroda je samo deklaratorno proglašeno pravnim pravilom i to stoji u povelji UN i u drugim aktima međunarodnog prava, ali nigde nisu izneta pravila i procedure kako se izvršava to pravo na samoopredeljenje. Sud je propustio priliku da dopuni međunarodno pravo jednom svojom odlukom. On je, umesto toga, izdao Rezoluciju koja čak i umanjuje snagu pravnih pravila, kada je reč o samoopredeljenju. Ne može jednostrani pravni akt da se proglasi pravno validnim. Jednostrani pravni akt, bilo koje države, obavezuje samo tu državu i nikoga drugog.
Politički akt
RSE: Znači da Generalna skupština nikome neće dati nalog da prizna ili ne prizna Kosovo?
Stojanović: Ne, Generalna skupština to i ne može da učini. Čak je i njena Rezolucija pre svega politička, po svom karakteru,
Generalna skupština donosi rezolucije koje imaju pravnu snagu preporuke. Ništa se ne može promeniti.
RSE: Šta može Srbija da učini za ljude koji su ostali na Kosovu? Ostali su uglavnom ljudi u severnom delu Mitrovice, gde se ipak prijatnije i pristojnije živi nego u enklavama. Puno njih je došlo u Srbiju, ali su ostali nadležni za neke opštine. U nekim opštinama više uopšte nema Srba, ili, ako ih ima, ima ih malo. Ti ljudi uglavnom primaju duple plate. Da li bi Srbija trebala drugačije da organizuje zaštitu ljudi koji su tamo ostali?
Stojanović: U svakom slučaju. Ne samo onih koji su ostali, nego i onih koji danas ovde žive, da im se omogući povratak. I tu je Srbija propustila, i na međunarodnom nivou, da nešto učini. Kada je Samardžić vodio pregovore, pod patronatom Ahtisarija, on je samo ponavljao - teritorijalni integritet. Nigde nije istakao da je rešenje humanitarnog pitanja Srba sa Kosova naš cilj. Da je to radio, drugačije bi se stvari odvijale u pregovorima. Nije to uradio. On danas i dalje govori da je Srbija trebala da tuži države, a ne da traži mišljenje od suda jer su priznale Kosovo. Čovek ne zna, ali međunarodno pravno uopšte nije regulisano kada države smeju da izvrše priznanje neke nove države, a kada ne. Ostavljeno je svakoj državi, kao njeno suvereno pravo, da li će da je prizna ili neće. Kako misliš da tužiš državu što vrši svoja suverena prava?
Kapitulacija
RSE: Kako tumačite Rezoluciju 1244? Kumanovskim sporazumom se završio rat.
Stojanović: To je bila njena glavna funkcija, ali kao takva je značajan pravni dokument jer je ona Rezolucija
Kapitulacija je kada se vojska preda. Kumanovskim sporazumom je doneta odluka da se vojska Srbije povlači sa Kosova, čak ni granice nije mogla da brani prema Albaniji ili drugim državama.
RSE: Da li je to kapitulacija?
Stojanović: Kumanovski sporazum je kapitulacija. Odluka Saveta bezbednosti nije kapitulacija. Dužnost UN-a je da rešava sporove, pogotovo ako je oružani sukob, da dovedu do mira.
RSE: Zašto se onda Srbija stalno poziva na tu Rezoluciju?
Stojanović: Na Rezoluciju 1244 i treba da se pozove, ali Kumanovski sporazum je kapitulacija. Kapitulacija je kada se vojska preda. Kumanovskim sporazumom je doneta odluka da se vojska Srbije povlači sa Kosova, čak ni granice nije mogla da brani prema Albaniji ili drugim državama. Vojska je praktično kapitulirala.
RSE: Vrlo često se pominje srednji vek, ali mislim da postoji nedovoljno poznavanje istorije. Šta su u srednjem veku bili Srbija, Kosovo, Makedonija, severni deo Grčke, delovi Bugarske? Da li je to sve bila Vizantija?
Stojanović: Pa naravno.
RSE: Ali nije bilo granica između?
Stojanović: Nije. U celokupnoj istoriji, od srednjeg veka do danas, koliko sam sračunao, Srbija je vladala Kosovom samo 70 godina.
RSE: Da li je ona dobila tu šansu pošto je izašla kao pobednik u balkanskim ratovima?
Stojanović: Naravno. To je bila odluka Londonske konferencije velikih sila 1913. godine, na kojoj su učestvovali Amerika, Engleska, Francuska i Rusija.
RSE: Ko je pre toga upravljao Kosovom?
Stojanović: Turska. Mi smo oterali Tursku u balkanskim ratovima iz Evrope. Turska je tada vladala Kosovom i
Sud u Londonu je doneo jednu presudu kojom zabranjuje izručenje Ganića Srbiji jer Srbija ne uživa ugled kakav je nekada uživala u međunarodnim odnosima.
Autogol u slučaju Ganić
RSE: Kako tumačite to što Ejup Ganić nije isporučen Srbiji? Da li je to greška?
Stojanović: Nije greška. To je zbog toga što Srbija nema podršku u međunarodnoj zajednici, a naročito nema podršku velikih sila. Sud u Londonu je doneo jednu presudu kojom zabranjuje izručenje Ganića Srbiji jer Srbija ne uživa ugled kakav je nekada uživala u međunarodnim odnosima. Sud donosi odluku da se Ganić ne izruči Srbiji jer nema poverenja u sudove u Srbiji. A ko je nama dao taj gol? Naša reforma pravosuđa koja je izvršena na takav način da je čak i Evropska unija stavila prigovore u toj reformi, a da ne ponavljam neke skandalozne stvari iz te reforme.
RSE: Da li je neko vas profesore, čuvene pravnike, pitao hoćete li da učestvujete svojim savetima u reformisanju pravosuđa?
Stojanović: Ne da nas niko nije pitao, nego nikome nije padalo na pamet. Uvek riba smrdi od glave. Ministarka pravde nije dorasla tom poslu. Ona je od pravne struke bila pripravnica samo u kancelariji svoga svekra, a ona vrši najveću reformu sudstva u istoriji Srbije, žena koja nikada nogom nije kročila u sud.
RSE: Ona je bila pomoćnica Vladana Batića.
Stojanović: Ne, ona je bila pripravnica u Ministarstvu Vladana Batića.
RSE: Kako tumačite to što Aleksinac hoće da digne spomenik Slobodanu Miloševiću?
Stojanović: To je skandalozno. Bolje bi bilo da podignu spomenik Vronskom, mada mislim da ga imaju, koji se borio za Srbiju u ratu protiv Turaka 1876. godine kod Aleksinca, a tu je i poginuo. Dići spomenik Miloševiću, vinovniku svih zala koje je Srbija preživela za poslednjih 30 godina, mislim da je skandalozno. To samo Srbi mogu da urade.
Podrška iz Nemačke
RSE: Ima sve više glasova da treba Hrvatsku primiti u Evropsku uniju i da to bude gotovo.
Stojanović: Ne verujem u to. Nemačka jeste protivnica velikog širenja Evropske unije jer oni imaju loše iskustvo sa masovnim prijemom istočnoevropskih zemalja. Sada ima probleme koje ne bi imala. Poljska je primljena, a osam miliona Nemaca je proterano iz Poljske 1946. godine. To pitanje nije rešeno i tu je uvek kamen spoticanja između Nemačke i Poljske.
RSE: Ipak, Nemačka i Francuska su najjače u Evropskoj uniji i njihov glas je sigurno važan.
Stojanović: Mislim da će Nemačka podržati Srbiju. Dobar dokaz kako Srbija loše stoji je taj – Bugarska i Rumunija su primljene u Evropsku uniju, a Srbija ima velike prepreke. Rumunija i Bugarska su bile u Varšavskom paktu, a Srbija nije bila. Rumunija i Bugarska su potpisale Hitlerov pakt, a Srbija je odbila potpis. Ne znate zašto su oni primljeni, a Srbija ima teškoća oko prijema.
RSE: Hoćete da kažete da nemamo sreće?
Stojanović: Nije sreća u pitanju već to što nismo održali onaj nivo politike koji si držao dva veka. Od Prvog ustanka, Srbija je već počela da pokazuje zrelost. Imali smo ministra spoljnih poslova Garašanina, koji je bio evropski poznat. Jovan Ristić je bio intelektualac svetskog ranga. Milovan Milovanović je učestvovao u redakcijama međunarodno pravnih dokumenata. Danas imamo Vuka Jeremića. Uporedite ga sa istim prije njega.