Dug spisak nezadovoljstava na jugu Srbije

RSE: Kakva je situacija na jugu Srbije? Vranje je 20 kilometara daleko od Bujanovca, nešto malo više od Trgovišta i Preševa. Na jugu Srbije je uvek bilo nekih pretenzija da bi Albanci voleli da se priključe Kosovu. Ima li sada, posle proglašenje nezavisnosti, takvih ideja?

IRIĆ: Od 2000. godine i srpsko-albanskog sukoba, ovde se što-šta promenilo. Osnovno je da ovde vlada mir i da nema onih incidenata kojih je ranije bilo. Ljudi su sve više skoncentrisani na ekonomski razvoj ovog, inače ekstremno nerazvijenog, kraja.

RSE: Kako se komentariše proglašenje nezavisnosti Kosova?

IRIĆ: Ima različitih komentara. Albanska strana je dosta uzdržana, pa skoro i da nema komentara. Bilo ih je dan-dva pre 17. februara. Jedna delegacija Albanaca je 16. februara boravila u Prištini i sastala se sa predsednikom Kosova. Doneli su poruku iz Prištine da Albanci u Bujanovcu, Preševu i Medveđi moraju da zaborave na sve što se do sada dešavalo i da ubuduće sva svoja prava i sve svoje probleme rešavaju u okviru institucija sistema države Srbije.

RSE: Na bilo koji albanski praznik istaknute su albanske zastave. Ima li i sada manifestacija takve vrste?

IRIĆ: Tih manifestacija je do sada bilo. Na dan proglašenja nezavisnosti Kosova, 17. februara, u Bujanovcu i Preševu su boravile brojne novinarske ekipe. Mi, na žalost, toga dana nismo imali šta da slikamo, jer nije bilo ni one očekivane kolone automobila, ni očekivanih zastava SAD-a, Evropske unije i Albanije, iako je tri dana pre toga bila velika potražnja u buticima i prodavnicama tekstilne robe na jugu Srbije za zastavama tih država.

RSE: Mislite li da su instruirani da bi otklonili sve takve sumnje?

IRIĆ: Ne znam kako bi se to mogli nazvati, ali je sasvim sigurno da su Albanci disciplinovano prihvatili i stavove iz Prištine, ali i stavove svojih političkih lidera. U jednom saopštenju koje je došlo do javnosti dan pre proglašenja nezavisnosti Kosova, rečeno je da će Albanci dostojanstveno, u krugu svojih porodica, proslaviti nezavisnost. Tako je i bilo.

RSE: Najviše se u našoj štampi pominjalo selo Veliki Trnovci u koje Srbi nisu mogli da uđu. Da li je situacija i dalje takva?

IRIĆ: Nije takva situacija. U sva albanska sela danas se može nesmetano doći. Rekao bih da novinari možda imaju više razloga za strah od drugih ljudi, ali i ja i moje kolege slobodno se krećemo od Čara na severu, Muhovca, Breznice, Malog i Velikog Trnovca, idemo u Lučane, Konču. Cela teritorija je nama dostupna, mada se mora reći da kod Srba postoji strah i da obični građani sa bojazni ulaze i u Veliki Trnovac i u druga albanska sela.

RSE: Šta se desilo posle završetka sukoba na Kosovu, kada je prošlo NATO bombardovanje? Da li su počela politička pregrupisavanja na jugu Srbije?

IRIĆ: Jesu na sve tri strane. Tu su i Srbi i Albanci i Romi. Albanci su ovde najbrojniji, jer u Preševu živi 92 posto Albanaca, u Bujanovcu 61 posto, u Medveđi oko 30 posto. Ta grupisanja su počela i trenutno na albanskoj političkoj sceni na jugu Srbije postoji sedam registrovanih političkih partija, a dve su u postupku registracije. Tih sedam političkih partija na sledećim lokalnim izborima treba da se bore za biračko telo koje ima pedesetak hiljada birača.

RSE: Koja srpska partija je najjača?

IRIĆ: Najjača je Srpska radikalna stranka koja u bujanovačkom lokalnom Parlamentu ima dve trećine odbornika. Daleko iza radikala je Srpski pokret obnove, pa DS, DSS, Čovićeva alternativa.

RSE: Koliko partija imaju Romi?

IRIĆ: Romi su do skora imali tri partije i na sreću skoro su se ujedinili. Danas imaju jednu partiju, Ujedinjenu partiju Roma. Imaju svog predstavnika u bujanovačkom Parlamentu.

RSE: Kakva je situacija u Vranju. Koja je partija najjača?

IRIĆ: U Vranju je na vlasti koalicija SPS-a, DSS-a i G17. Do skora su u toj koaliciji bili i radikali. To je jedna zaista čudna koalicija, jer je Vranje od početka višestranačkog života bukvalno socijalistički grad. Mi često kažemo da je Beograd najveći grad SPS-a, a Vranje je prestonica SPS-a.

RSE: Oni su sada u nekoj manjini?

IRIĆ: U lokalnom vranjanskom Parlamentu je 65 odbornika. Od njih 65, 21 odbornik je iz Socijalističke partije Srbije, osmoro je radikala, osmoro iz DSS-a i tako dalje.

RSE: Vi ste i poverenik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Kako gledaju na vas?

IRIĆ: Rekao bih da politički lideri na jugu Srbije veoma uvažavaju nezavisne i slobodne novinare.

RSE: Čime su Srbi i Albanci nezadovoljni na jugu Srbije? Pretpostavljam da su Srbi očekivali više do centrale, od Beograda. Očekivali su da oni učine nešto više za jug Srbije.

IRIĆ: Tu je dug spisak zahteva i nezadovoljstva. Srbi su nezadovoljni jer je, kako kažu, država Srbija digla ruke od tog kraja još od II svetskog rata. Zbog toga, kao i na prošlim lokalnim izborima, tako i na ovim, koji se očekuju u maju, biće inicijativa i zagovornika koji bi pravili neku autonomiju, upravo iz revolta prema Beogradu, koji je, kako kažu, davno digao ruke od ovog kraja.

RSE: A ko traži autonomiju?

IRIĆ: Upravo iz tog nezadovoljstva, svih sedam opština traži autonomiju: Vranje, Bujanovac, Preševo, Vladičin Han, Surdulica, Trgovište, Bosilegrad. Politički lideri kažu da je to ekstremno nerazvijeni kraj, da su među 15 najsiromašnijih opština u Srbiji uvek tri ili četiri sa juga Srbije.

RSE: To su opštine sa najnižim ličnim dohodcima?

IRIĆ: Jesu. Bio sam u Trgovištu pre desetak dana. Razgovarali smo sa ljudima u jednoj fabrici koja ima oko pedesetak radnika. Najveći lični dohodak u prošlom mesecu u toj firmi bio je 3.500 dinara, a najmanji je bio 500 dinara. Zato se vrlo često za opštinu Trgovište kaže da je to opština u kojoj najbolje rade fabrike koje se zovu policija, zdravstvo, lokalna samouprava i obrazovanje, jer su to jedina mesta gde ljudi imaju posao.

RSE: Verovtno su i tamo male plate.

IRIĆ: Svakako.

RSE: Čime su nezadovoljni Albanci na jugu Srbije?

IRIĆ: I taj spisak je prilično dug. Albanski politički lideri imputiraju Srbima da je previše vojske, policije, žandarmerije i specijalne policije. Nezadovoljni su što Srbija kod Bujanovca gradi veliku vojnu bazu. O njoj je u poslednje vreme bilo dosta reči u medijima. Baza Cepotina, pet kilometara južno od Bujanovca, će, kako su iz Ministarstva najavili, koštati oko milijardu dinara, a u njoj će biti smešteno oko 1000 profesionalnih vojnika. Biće to baza koje će se prostirati na nekih 10-15 hektara, kojoj su udareni temelji i koja će biti osmatračnica. Sa nje će pucati pogleda - na zapad prema Kosovu, na jug prema Makedoniji i na istok prema Bugarskoj. Baza je trn u oku Albancima.

RSE: Da li je to možda zamena za one kontejnere u kojima je vojska boravila?

IRIĆ: Upravo tako jer danas u kopnenoj zoni bezbednosti, u tom pojasu koji se prostire na teritoriji opštine Bujanovac i Preševo, koji je dugačak 90 kilometara a širok pet, je sada 16 vojnih baza. Svi ti vojnici će se kasnije smestiti u bazu Cepotina.

RSE: Jedan od gostiju, koji dobro zna situaciju sa granicama, rekao je da su te granice jako porozne, da su karaula na razmaku od nekoliko kilometara i da nesmetano može da prolazi i oružje i droga.

IRIĆ: To je jedna stvar koju Srbi često upućuju vlastima i traže rešenje zvaničnog Beograda. Između Srbije i Kosova postoje dva zvanična i dva velika kontrolna punkta. To su punktovi Končulj na putu Bujanovac-Gnilanje i Cerevajka na putu Preševo-Gnilanje. Na tim punktovima su i vojska i policija i carina i tržišna inspekcija i sve te službe. Na teritoriji ovih opština postoji puno malih, divljih, punktova: Dobrocin, Muhovac, Beznica, Mali Trnovac. Srbi sa juga Srbije kažu da na tim punktovima i na tim prelazima uđe 50 posto droge koja se valja po Srbiji, 50 posto oružja, belog roblja i cigareta. Otuda Srbi često kažu da je Trnovac najveći magacin droge u Srbiji, a da je Vranje najveći distributivni centar droge u Srbiji.

RSE: Vranje je nekada bilo jedan ozbiljni industrijski centra u Srbiji. Tamo je bio YUMCO, veliki tekstilni kombinat, Koštana, fabrika obuće, Simpo - fabrika nameštaja. Izgleda da tim fabrikama, kao i mnogim drugim u Srbiji, više ne cvetaju ruže.

IRIĆ: U pravu ste. Krajem osamdesetih godina Vranje je bilo jedan od industrijski centara Srbije, zajedno sa Majdanpekom, Pribojem, Gornjim Milanovcem i drugim. Ti privredni kapaciteti u Vranju su zasnovani na nisko-akumulativnim i radno intenzivnim granama, na proizvodnji nameštaja, obuće i tekstila. Otuda je YUMCO krajem osamdesetih godina imao 13.000 radnika. To je bila prava tekstilna imperija. Danas YUMCO ne znam da li ima više od 2.500-3.000 radnika. Fabrika nameštaja Simpo, koja je sve manje fabrika nameštaja, a sve više fabrika koja se bavi nekim drugim delatnostima, je tih osamdesetih imala sedam do osam hiljada radnika, a danas ih ima manje od 6.000. Simpo je u dosta teškoj situaciji, kao i sva druga preduzeća. Fabrika obuće Koštana, koja je tih godina imala 4.500 radnika, danas ne postoji ni u telefonskom imeniku.

RSE: Šta je perspektiva tog kraja?

IRIĆ: Perspektiva ovoga, kao i svakog drugog kraja ovde, su domaći resursi. YUMCO je u fazi intenzivne proizvodnje morao svakoga dana da ima na lageru 100 tona pamuka kako bi normalno radio, a taj se pamuk uvozio iz Sudana, Azerbejdžana i otkuda sve ne. Bio je direktno zavisan od nekog tamo drugog, umesto da su ti kapaciteti građeni na domaćim resursima. Šta je perspektiva? Ovaj kraj ima četiri fabrike vode, a znamo šta će u budućnosti čovečanstva predstavljati voda. Taj kraj svoje proizvodne kapacitete i svoju ekonomsku budućnost mora zasnivati na zdravoj hrani, na mleku, mlečnim proizvodima, mesu, na proizvodnji zdravog voća i povrća. Ovde su ogromne količine lekovitog bilja i šumskih plodova. Ovaj kraj ima Vlasinsku visoravan, Besnu kobilu, Aleksandrovačko jezero, ima i dve, veoma poznate banje - Vranjsku i Bujanovačku banju. U budućnosti neki osnovni ekonomski oslonac ovog kraja treba da bude činjenica da su tu na maloj udaljenosti od Vranja Bugarska, Makedonija i Kosovo. Bugarska granica je od Vranja udaljena 90 kilometara, makedonska 50, a granica Kosova udaljena je svega 30 kilometara. To su velike prednosti na kojima Vranje i ceo taj kraj može da zasniva svoj ekonomski razvoj.

RSE: Nedavno je osnovano Udruženje neženja u Trgovištu.

IRIĆ: Jeste. Osnovano je pre dva-tri meseca Udruženje neženja u toj opštini iz koje svaka devojčica, čim završi školu, beži. Muškarci su inertniji, pa tu ostaju. To udruženje već sada ima 450 članova. To su sve momci od 22 do 45 godina. Udruženje finansira opština. Traže kontakte sa agencijama koje bi mogle da posreduju u tome da u Trgovište dođu devojke odakle god: iz Rusije, Moldavije, Bugarske, Rumunije, pa i pravoslavne Albanke.

RSE: Ali sve one beže od siromaštva!?