RSE: Trenutno najaktuelnija tema iz oblasti ekonomije, ovog sistema koji nagrađuje sve one koji su u njegovom sastavu bliski partijama i vlasti, je 288 stanova koji su podeljeni za vreme vlade DSS-a i otkupljeni po ceni koja je dva do tri puta niža od tržišne.

Brkić: Možemo se prisetiti kako su se ministri u toj Vladi, koja je podelila te stanove, busali u patriotske grudi i pozivali nas na patriotizam i služenje državi, a iza svega toga i svih tih fraza se krilo jedno društvo secikesa, kojima interes države i služenja državi i građanima nije bio na prvom mestu. Hteli su da iskoriste vlast da nešto pribave i za sebe, nešto više koristi. Problem svih Vlada u ovoj zemlji, u posledjih 20 godina, se svodi na to da je neka politička sirotinja stigla na vrh lestvice moći. Prvo su zagrabili neke privilegije za sebe. Možda su došli iz podstanarskih stanova i svoju političku moć iskoristili da uskoče u velike, opremljene stanove? Verovatno ima i toga. Brine me što politička elita ove zemlje nikako da se opameti. Vlast se prevashodno shvata kao lična privilegija, a u demokratskim zemljama vlast je služenje građanima. Da li je neko bio uspešan na vlasti, ili ne, meri se po tome kako se političar ponašao - sa koliko skrupula, sa koliko racionalnog ponašanja, sa koliko uvažavanja onih koji su ga izabrali. Imali smo obrnutu situaciju. Setite se političke kampanje predsednika te vlade, Vojislava Koštunice i kako je nas građane ta ekipa, koja je napravila lični marketing za tadašnjeg premijera, uspela da ubedi kako je to jedan političar koji samo služi narodu, kako je on pošten, kako je on moralan čovek, kako on ništa nije uzeo za sebe.

RSE: Ali on i jeste bio skroman. Ostao je u svom trosobnom stanu u centru grada, nije imao neke luksuzne automobile niti ljubavnice.

Brkić: Ne govorim o njemu kao o skromnom čoveku, već o njemu kao odgovornom političaru. On je bio premijer, on je bio na čelu Vlade koja je podelila tih 288 stanova.

RSE: Zašto tolika darežljivost? Da li zato da bi svi ti kadrovi, koji su dobili stanove po tako niskim cenama, bili poslušni, izvršavali sve što im se kaže, čak iako je to možda u suprotnosti sa Zakonom, ili njihovim moralnim i ličnim uverenjenima?

Brkić: Mislim da će se na kraju ispostaviti da je sve bilo po Zakonu. Ovde nije problem upodobiti zakon ličnim ambicijama, ličnim željama i nastojanjima da, najzad kada sam na vrhu političke moći, sebi pribavim stan od 150 ili 120 kvadrata. Ne radi se o tome da su koalicioni partneri kupovali lojalnost jedni drugima time što su delili stanove, već mislim da se radi o jednoj prokletoj predrasudi ljudi u Srbiji - čim se domognu malo vlasti, onda ne postoje nikakve zadrške, nikakve skrupule jer to je državno i daj da od države uzmemo što više možemo. Ljudi koji rade u državnim preduzećima imaju istu logiku.

RSE: Da li im to daje osećaj moći, svest da mogu sve da urade?

Brkić: Ne, to je osećaj da mogu da uzmu od države jer su na mestu gde je to moguće. Država je nešto što nije naše, ona je opšta i hajde da je opljačkamo. Ne možemo da opljačkamo drugog pojedinca - to je kažnjivo - ali državu možemo. Pri tome su na vlasti i mogu da donesu Zakon koji će pokriti tu krađu. Zbog toga sam uvukao u priču, ne samo državne činovnike na visokim funkcijama, nego i zaposlene u državnoj administraciji.
Pre neki dan je propala jedna državna firma koja je pravila gubitke. Država je toj firmi davala jeftine energente i time peglala gubitak. Oni osam godina proizvode gubitak i dele plate koje su 65 posto veće od proseka Srbije.

Važna je velika plata

RSE: To niko nije utvrdio?

Brkić: Nije jer je to bila državna firma. Nije bitno da li oni rade i prave gubitke, važno je da imaju veliku platu.

RSE: Kako to da u državnim firmama nemamo neku budžetsku kontrolu?

Brkić: Šta će nam državna kontrola pri svesti, pri predrasudi, da je država nešto što mi treba da pljačkamo, pogotovo kada možemo legitimno da je pljačkamo sa najviših funkcija i time što radimo u državnoj firmi.

RSE: To je svest, ali po Zakonu tako nije?

Brkić: Hajde da se kladimo da će se ispostaviti da su ovi stanovi podeljeni po Zakonu.

RSE: Da li je onda uzaludno to što sadašnji premijer Cvetković kaže da će to da se ispita i da će sve da bude regulisano kako treba?

Brkić: Mislim da će zaključak te komisije koju je premijer formirao, a ne sumnjam u njegovu dobru nameru, biti da su stanovi podeleni i da za svaki od njih postoji zakonska odluka. Da ne postoji zakonska odluka, reagovao bi neko ko se zove javni pravobranilac, koji bi rekao da to nije po Zakonu, da to ne može da se radi jer je funkcija javnog pravobranioca da štiti državnu imovinu.

RSE: Ti ljudi su otkupljivali na atraktivnim mestima u Beogradu stanove po ceni kvadrata od 530 eura, a inače je cena od 2.000 do 3.000 eura.

Brkić: Generalni sekretar Vlade u to vreme, u jednim nedeljnim novinama je ovih dana rekao da je Poreska uprava utvrđivala cene tih kvadrata, a ne oni i da to nije njihova odgovornost.

RSE: Ali Poreska uprava nije privatna institucija?

Brkić: Naravno, ali Vlada kao najuže telo skida sa sebe odgovornost i kaže da je to uradila Poreska uprava. Naravno da je neko u Vladi onda okrenuo telefon Poreske uprave i rekao da se za te stanove da najniža poreska osnovica, bez obzira što je stan na atraktivnoj lokaciji.

RSE: Mislite li da u pozadini svega toga stoji to da će ti ljudi, koji su tako povoljno dobili stanove, biti poslušni i izvršavati čak i ono što možda i ne bi izvršili, što nije u skladu sa moralnim principima tih ljudi?

Brkić: To je istorijsko pravilo. Lojalnost nekog državnog činovnika ili partijskog službenika kupujete tako što mu učinite neku vrstu usluge i dovedete ga u situaciju da od vas zavisi. Pošto na tom spisku ima raznih, nisam siguran da je trebalo kupovati lojalnost svih tih ljudi. Prosto su se neki ljudi našli na dobrim mestima u dobro vreme. Pošto su pripadali krugu vladajućih struktura, oni su bili u mogućnosti da za sebe pribave takvu vrstu pogodnosti.

RSE: U Miloševićevo vreme pitali su anketari učenike šta bi voleli da budu kada porastu. Većina je odgovorila policajci. Imam utisak da većina ljudi danas čezne da se nađe u nekim javnim preduzećima ili negde u vlasti. Mislim da je danas najatraktivnije biti negde u vodama politike.

Ko radi za državu dobro živi

Brkić: Većina štrajkova sirotinje po Srbiji je motivisana time. Oni šalju poruku političarima - Kako za vas ima, a za nas nema? Ljudi koji štrajkuju vide da
ovo nije tako sirotinjska država i da u njoj neko može da se omasti. To je ono što mnoge ljude izvodi na ulicu. Drugi razlog za štrajkove je - Imati privatnog gazdu je užasno loše i želimo da država bude naš vlasnik, mi hoćemo da budemo državi. Kada je propao tender za prodaju Bora, sindikati su rekli da Bor može jedino da bude državni. Ljudi tamo vide da onaj koji radi za državu, relativno dobro živi. Plate zaposlenih u državnoj administraciji, u javnom sektoru, su zamrznute i za njih kriza ne važi, nema smanjivanja plata, bez obzira koliko rade, šta rade, da li prave dobiti ili gubitak, ali uglavnom prave gubitak. Najveći gubitaš za prošlu godinu je Elektroprivreda Srbije, a pogledajte im prosek plata. Onda je logično da radnik u nekoj kožari, ili u nekoj tekstilnoj fabrici, želi da država bude i njihov vlasnik. I oni žele malo da se omaste i uzmu platu koju imaju u EPS-u.

RSE: U poslednje vreme je dosta štrajkova i uglavnom štrajkuju ljudi koji kažu da im već četiri ili pet godina nije povezan staž, da ne dobijaju mesecima platu, ali svi su se odjednom sada javili. Zašto?

Brkić: Moj utisak je da su dobili signal.

RSE: Od koga?

Brkić: Od političara, od političkog vrha.

RSE: Zašto?

Brkić: Ova vlast u Srbiji ima veoma veliku želju da se dopadne građanima, umesto da bude efikasna i ne baš mnogo za dopadanje jer funkcioniše u vreme krize. Nema te vlasti koja u vreme krize može da bude popularna. A naša vlast se baš trudi da bude popularna. Videćete kako će neko od visokih državnih funkcionera reći da su za ove naše nevolje krivi tajkuni. Čini mi se da u poslednje vreme u Srbiji postoji neprirodna sprega između radničke klase i političara. To je loša veza.

RSE: Nesvesno ulaze u tu vezu, ili sa punom svešću?

Brkić: Sa vrlo visokom svešću. Mislim da političari emituju poruku da su tajkuni u Srbiji krivi za sve, a pri tome nisam siguran da je Srbija u toj fazi kada može tako da govori o tajkunima, kojih zaista ima, ali za to je kriva vlast koja je dopustila tajkunizaciju Srbije. Naši političari su krenuli drugim putem. Na početku krize su rekli da su odgovorna vlast, da će čuvati radna mesta i da niko ne treba da se sekira. A da li su oni izračunali ima li država para za to? Kada krenemo na odmor, prvo kažemo da bi smo ostali dva mesaca, ali supružnici nam kažu da imamo para samo za nedelju dana. Tako je naša država ispostavila da nemamo para. Šta je uradila? Isto što i prethodne vlasti u poslednjih 60 godina - otišla je da se zajmi u inostranstvo. Tako smo dobili kredit MMF-a. Pošto ništa nismo uradili kako smo ga dobili, zapali smo u još veću krizu. Misija MMF-a dolazi krajem ovog meseca da vidi šta smo uradili od onoga što smo potpisali.

RSE: Šta očekujete?

Brkić: Očekujem da će srpska vlast pitati MMF da li malo od tih parica, koje stoje u Narodnoj banci i koje su pare za očuvanje vrednosti nacionalne valute, može da prebaci u budžet, da ih podeli narodu, da potroši i baci te pare, da time kupe još malo socijalnog mira, pošto sada sindikati gledaju šta vlast radi. Vlast im šalje poruku da će pitati MMF da jednu milijardu možda prebaci u budžet. Šta će raditi sa parama u budžetu, osim staviti ih u najlon kese i odneti u firme koje štrajkuju. Već je jedan od sindikalaca iz Bora rekao da ako im plate zakasne, oni će ući u štrajk, a njima plate daje država.

RSE: A šta će reći MMF?

Brkić: Jedan od vodećih srpskih ekonomista je rekao da se MMF ne bavi tom vrstom operacija. MMF je druga strana u tom dilu sa Srbijom. Ne može da izađe i da kaže da raskidamo ugovor jer je ušla u ugovorni odnos. Pokušaće ponovo maksimalno da zategne, da traži ispunjenje onoga što je obećano kada je ugovor potpisivan da bi smo dobili te pare. Ništa Srbija od toga nije uradila. Ništa od ekonomskih reformi. Nije ni započela ništa od toga - da završi ekonomske reforme, da restruktuira javni sektor, koji se pokazuje kao najveći problem, čak i u krizi. Mislim da će lako biti postignut konsenzus oko toga da se poveća budžetski deficit i time će biti svi zadovoljni. I MMF će ponovo istaći da je obaveza Srbije da ispoštuje ono što je potpisano prilikom sklapanja tog ugovora. Srbija se obavezuje da smanji javni sektor, da racionalizuje potrošnju, da smanji javnu potrošnju, da pokuša za iduću godinu da napravi budžet u kome će imati mali suficit. Ko još u to veruje? Niko. Čak ni vlast koja je potpisala taj sporazum. Mi ćemo na sve da klimamo glavom. Oni će opet da odu zadovoljni, misleći da ćemo stvarno da uradimo ono za što smo klimali glavom. Mi to nećemo uraditi. Plaši me, ne ta igranka da i jedni i drugi znaju da varaju sebe, nego nedostatak svesti sa srpske strane da je zaista kriza prilika da se izkristališe novi model razvoja Srbije.