MMF interesuju samo ukupne brojke

Milan Ćulibrk

U Press klubu RSE Milan Ćulibrk, glavni urednik Ekonomist magazina, između ostalog, govori o aranžmanu sa MMF-om, nezaposlenosti u Srbiji i budžetskom deficitu.

RSE: Svetska banka je otpisala Srbiji dug od 550 milijardi dinara. To je kosovski dug koji će verovatno da izazove bar delimična negodovanja jer će neki smatrati da na taj način priznajemo nezavisnost Kosova. Kako vi to tumačite?

Ćulibrk: To je bilo manje-više očekivano, nakon što je Kosovo primljeno u Međunarodni monetarni fond (MMF). Bilo je očekivano da će i Srpska banka uraditi nešto slično. Neki ministri iz Vlade Srbije su na tome insistirali. U fiskalnoj praksi uobičajeno je da, ukoliko neko na nekoj teritoriji ne može da prikuplja poreze, onda je logično da ne mora da vraća dugove. Na tome je potpredsednik Vlade, Mlađan Dinkić, insistirao pre dve-tri godine, a činjenica je da od 1999. godine pa na ovamo, Srbija nikakve poreze nije mogla ubirati sa Kosova. Zaista je ekonomski bilo teško objasniti zašto Srbija mora da vraća te dugove, ukoliko je taj novac iskorišten za projekte na Kosovu, a Srbija nema nikakvih prihoda sa teritorije Kosova.

RSE: U stanu bivšeg ministra Predraga Bubala, koji je bio član Demokratske stranke Srbije i živeo u jednom luksuznom salonskom stanu u centru Beograda kod Kalemegdana, danas živi ministar sa Kosova, Goran Knežević. U isto vreme u enklavi živi sirotinja, koja stvarno ima mnogo manje nego što imaju Srbi u severnom delu Kosovske Mitrovice.

Ćulibrk: Problem Srba sa Kosova je u tome što su se do sada, u prethodnih nekoliko godina, izdvajala ne tako mala sredstva iz budžeta, ali oni lično nisu imali mnogo koristi od toga. U jednom vremenskom periodu pojedinci su primali plate i od organa UNMIK-a i od države Srbije. Tako su pojedinci imali izvore na obe strane, dok pojedincima nije mogla da se doturi ni hrana, ni druge potrebe.

RSE: Da li mislite da je s tom praksom završeno?

Ćulibrk:
Ne mogu to da tvrdim, ali se iskreno nadam jer zaista bi bilo strašno ukoliko bi se i taj novac na neki način zloupotrebljavao i odlazio u nenamenske svrhe.

RSE: Dolazi delegacija MMF-a i ostaje nedelju dana. To znači da će razgovori biti vrlo ozbiljni i vrlo obimni. Izgleda da MMF pristaje na sve što smo do sada uradili i što obećavamo da ćemo uraditi - PDV neće rasti, plate i penzije neće se smanjivati, ostaju zamrznute.

Ćulibrk:
Dogovor o zamrzavanju plata i penzija u celoj 2010. godini postignut je još u aprilu i maju, pre nego što je MMF odobrio Srbiji tekući stand by aranžman od 2,9 milijarde eura. To nije ništa novo. Ništa novo nije ni to što je Vlada obećala da će reformisati ceo javni sektor i na taj način pokušati smanjiti rashode, da uravnoteži u nekoj meri budžet bez povećanja prihoda. Kada imate, s jedne strane prihode, a s druge strane rashode, i ako postoji jaz među njima, taj jaz možete da otklonite, ili tako što ćete povećati prihode, ili tako što ćete da smanjite rashode.
Reforma javne uprave je dugoročan projekt koji će trajati bar godinu-dve, a sasvim je izvesno da u 2010. godini, po tom osnovu, neće biti nekih većih efekata na strani uštede u budžetu.

Država se u ovom slučaju opredelila da smanji rashode, ali i tu ima jedan problem. Reforma javne uprave je dugoročan projekt koji će trajati bar godinu-dve, a sasvim je izvesno da u 2010. godini, po tom osnovu, neće biti nekih većih efekata na strani uštede u budžetu. Čak ukoliko bi se u narednih nekoliko meseci otpustilo nekoliko hiljada radnika u javnom sektoru, što je zaista impozantna brojka, koja bi izazvala i mnoge druge probleme, ne bi bilo mnogo ušteda u budžetu jer bi trebalo tim ljudima da se obezbedi novac za otpremnine, takođe iz budžeta. S jedne strane uštede na platama bi bile pokrivene otpremninama. Na taj način se na kratak rok ne može uravnotežiti budžet.

RSE: Dinkić najavljuje da će se administracija u javnim službama smanjiti do 10 procenata.

Ćulibrk: Na republičkom nivou ima 28.000 ljudi i još nekih 50.000-60.000 u lokalnim samoupravama. To je cifra od skoro 80.000 državnih činovnika. Nije problem samo u državnoj upravi i organima lokane samouprave, problem je i u vojsci, u policiji, u školstvu, u zdravstvu i svim javnim službama, gde je ukupno zaposleno oko pola miliona ljudi. Ukoliko ta odluka da se smanji broj zaposlenih u celom javnom sektoru važi za sve, dolazimo do impozantne brojke do 50.000 ljudi. To je cela armija ljudi.

Postavljate pitanje šta će biti s tim ljudima? Ne možete ih preko noći ostaviti bez prihoda, bez otpremnine. Zato kažem da će taj proces trajati sigurno narednih godinu-dve, ako ne i duže. I za to je potreban novac. Na taj način, s jedne strane dajete otpremninu, a s druge strane ostvarujete uštedu i u prvoj godinu ste na istom nivou.

Postavljate pitanje na koji će se način ta rupa, koja inače postoji u državnoj kasi, pokriti jer su prihodi manji nego što se očekivalo, dok su rashodi onakvi kakvi su i planirani. Postavlja se pitanje kako to sve isfinansirati. Za ovu godinu nađeno je rešenje i država će to uspeti da obezbedi nekim kreditima iz inostranstva i kod nekih domaćih poslovnih banaka, ali uglavnom taj sistem finansiranja manjka na državnoj kasi i nije održiv na dugi rok. Uostalom, posle izvesnog vremena, morate da naplatite te kredite, a onda morate da vratite, ne samo glavnicu, nego i kamate, što znači da se taj jaz produbljuje, ukoliko zaista ne bude reformskih radikalnih poteza koji bi na duži rok uravnotežili situaciju u srpskim javnim financijama.

RSE: Pominjete i policiju i vojsku i mnoge druge, međutim koliko sam videla, MMF se za sada zadržava samo na školstvu i na zdravstvu.

Ćulibrk: Princip MMF-a je vrlo jednostavan.Njih ne interesuje način na koji ćete vi uravnotežiti javne financije, obezbediti stabilnost na duži rok. Njih interesuju samo ukopne brojke. Način na koji ćete doći do toga, da li ćete povećati prihode povećanjem poreznih stopa ili boljom naplatom postojećih poreza, ili ćete sa druge strane smanjiti rashode za penzije, za plate, za bilo šta, smanjiti broj zaposlenih u državnoj upravi ili u celom javnom sektoru, njih ne interesuje. To oni prepuštaju Vladi Srbije. Sada je na potezu Vlada Srbije i ona mora da saopšti na koji način misli da može da reformiše. Mi znamo da je to namera i cilj. Detalje još ne znamo i na tome će se verovatno raditi narednih par meseci, pa tek onda ćemo da vidimo u kom pravcu reforma zaista ide.

RSE: U Japanu je negde oko 3,5 miliona nezaposlenih, obzirom da je i kod njih kriza. U Švedskoj, koja se uvek smatrala situiranom zemljom, nezaposleno je oko 600.000. Mi imamo oko 900.000. Nama je očigledno tih 900.000 kao nekome devet miliona.

To znači da je kod nas brojka od 900.000 nezaposlenih ogromna, pogotovo ako se ima u vidu da s druge strane imamo negde oko 1,5 do dva miliona zaposlenih i još 1,6 miliona penzionera
Ćulibrk:
Japan ima 120 miliona stanovnika i najjaču privredu na svetu. Njihov procent nezaposlenih je ispod tri posto, a kod nas je blizu 20 procenata. Neuporediv je i odnos bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika. To znači da je kod nas brojka od 900.000 nezaposlenih ogromna, pogotovo ako se ima u vidu da s druge strane imamo negde oko 1,5 do dva miliona zaposlenih i još 1,6 miliona penzionera, koje zaposleni iz tekućih doprinosa moraju da financiraju. To je ključni problem u kojem se Srbija nalazi, ne samo brojka od 900.000 nezaposlenih, nego to što smo u proteklih 20 godina, pre svega tokom devedesetih, nazadovali, a onda smo se u ovih poslednjih sedam do osam godina oporavljali, ali ne toliko brzo da bi nadoknadili zaostatak. Naša industrijska proizvodnja je još uvek za 30 posto niža nego što je bila 1989. godine, dok je u svim normalnim razvijenim zapadnim zemljama to udvostručeno.

RSE: Usred krize neke firme, mada ih je malo, imaju super napredak, recimo valjaonica bakra u Sevojnu.

Ćulibrk:
Privrednici zaista kažu da je kriza za njih i šansa. U kriznim vremenima otpadaju oni koji su manje efikasni, koji ne umeju da se prilagode novonastaloj situaciji. Onda je to prilika da se na neki način proširi tržište onima koji su zaista dobri, koji vode računa o svakom trošku i koji su dobro organizovali svoju kompaniju.

RSE: Tražili smo od MMF-a da nam odobri da budžetski deficit bude 4,5 umesto tri posto. Oni se s tim slažu. To je ipak jedno veće povećanje nego što se očekivalo.

Ćulibrk:
To je samo prihvatanje realnosti. Nije bilo realno očekivati da će manjak u državnoj kasi Srbije biti tri posto bruto domaćeg proizvoda, ili oko 90 milijardi dinara, mislim na manjak u celom javnom sektoru, to je takozvani konsolidovani bilans javne potrošnje. U mnogim zemljama u okruženju je to mnogo više, u Rumunji je preko pet procenata, a deficit budžeta u Velikoj Britaniji je 16 milijardi funti. Ogromni su problemi u svim zemljama i jedan od načina prevazilaženja tih problema je da država pojačanom potrošnjom tokom recesije na neki način ublaži pad ukupne potražnje za proizvodima i na taj način održi aktivnost privrednih poduzeća u periodu dok kriza ne prođe.

RSE: Da li znači da će MMF biti zadovoljan i da ćemo dobiti i drugu tranšu?

Ćulibrk:
To sve zavisi. Još uvek nisam siguran kako će se pregovori okončati. Svi zvaničnici tvrde da pregovori za sada idu svojim tokom. S druge strane, bilo bi zaista teško očekivati da će u ovakvoj situaciji, koja stvarno ima mnogo objektivnih problema, koji nisu samo naši, mada su ukupnoj krizi u Srbiji u dobroj meri doprineli i unutrašnji strukturalni problemi, pomoći jedan takav radikalan potez i proglasiti aranžman sa Srbijom za neuspešan. To mislim da bi bio veliki rizik i za MMF, da oni to ne žele, da će pokušati na sve moguće načine da postignu jedan dogovor koji će se na kraju, kao što većina analitičara smatra, pretvoriti u jedan kompromis. To znači da sa njim neće biti do kraja zadovoljna ni jedna strana. Znači da će država morati na neki način povećati svoje prihode, a kako, to ostaje da vidimo, možda većim obuhvatom sive ekonomije, koja još uvek značajno učestvuje u stvaranju domaćeg bruto proizvoda, ili možda boljom naplatom nekih postojećih poreza, možda ukidanjem nekih privilegija ili olakšica prilikom naplate pojedinih poreza.

RSE: I novo poskupljenje benzina je jedan dodatan prihod u državnoj kasi.

Ćulibrk: To da, ali u manjoj meri jer su akcize utvrđene u dobrom delu u apsolutnom iznosu, tako da poskupljenje goriva još više služi za naknadu rafinerijskih troškova prerade. A i samo poskupljenje od 1,5 ili dva posto u ceni goriva ne može bitno popraviti prihode budžeta.

Najteži deo reforme smo ostavili za kraj


RSE: Imam podatak da bi manjak u budžetu u 2009. godini mogao da bude između 15-17 milijardi dinara. Da li vi znate nešto preciznije?

Ukoliko bi uzeli kao prosek 12 milijardi, to bi značilo da bi u drugom polugođu deficit mogao da dostigne skoro 70, pa bi zajedno s onih 56 činio negde oko 125 milijardi dinara manjka u državnoj kasi u ovoj godini.
Ćulibrk:
Poslednji zvanični objavljeni podaci Ministarstva finansija, zaključno sa junom, kažu da je deficit u državnoj kasi bio 56 milijardi dinara, a poslednjih meseci pojačana je naplata prihoda. Budžetski deficit još uvek je negde na nivou od nekada, od 10 do 15 milijardi dinara. Ukoliko bi uzeli kao prosek 12 milijardi, to bi značilo da bi u drugom polugođu deficit mogao da dostigne skoro 70, pa bi zajedno s onih 56 činio negde oko 125 milijardi dinara manjka u državnoj kasi u ovoj godini.

RSE: To je zastrašujuća cifra?

Ćulibrk: To jeste zastrašujuća cifra, to je više od 1,3 milijardi eura. Za sada država nekako uspeva da se snađe za taj novac. Najveći deo ona pozajmljuje direktno od poslovnih banaka na tržištu, emitujući zapise trezora uz kamatu veću od 12 posto. Ali ako imamo u vidu da ukupan nivo duga mora da se zadrži u narednoj godini dana na nekoj cifri od 100 milijardi dinara, to znači da bi za te kamate moralo da se obezbedi dodatnih 12,5 milijardi dinara iz budžeta. Onda vidimo koji je to trošak, to je 1.500 dinara po glavi stanovnika Srbije.

RSE: Sada, usred ove krize, jedno veliko razočarenje za građane. Svi smo dobili besplatne akcije i bila je priča da će svakome građaninu u našoj zemlji pripasti po 1.000 eura tih besplatnih akcija. Sada se dele akcije Nafte i Gasa i one će ukupno iznositi 2.500 dinara, a to znači manje od 30 eura. Ostaje još da se naplate akcije od aerodroma i od Elektroprivrede, ali nije verovatno da će na kraju to dostići neku sumu od 100 do 150 eura.

Ćulibrk: Čitaoci Ekonomista nisu razočarani, oni su na vreme bili upoznati sa time da nema ništa od 1.000 eura. Mi smo baš pre dva meseca najavili i izračunali da će akcije NIS-a morati da se svedu na manji nominalni iznos i tada smo napisali da će pojedinačna akcija biti oko pet eura. Tako se i ispostavilo. Sve je bilo jasno još u februaru mesecu, kada je većinski paket NIS-a prodan za 400 miliona eura. Ukoliko je neko hteo da bude realan i da vodi računa o tome šta zaista može da dobije, već tada je bilo jasno da je reč o cifri od 2.500 dinara. Tu ostaje ključni problem što ljudi veruju da će dobiti 2.500 dinara. Ostaje da se vidi.

Trenutno na beogradskoj berzi kotiraju se akcije mnogih preduzeća, i to nekih veoma uspešnih. Njihove akcije se trenutno prodaju i po ceni koja je od 40-50 posto niža od knjigovodstvene vrednosti. Prevedeno na slučaj NIS-a, za te akcije po 500 dinara nominalne vrednosti ljudi bi mogli da dobiju od 1.200 do 1.300 dinara.

RSE: Šta im onda preporučuje, da sačekaju bolja vremena i tek onda prodaju akcije?

Ćulibrk: Apsolutno ne treba jurišati, treba dobro razmisliti o svemu. Da imamo akcije NIS-a na berzi i da NIS nema većinskog vlasnika, onda bih preporučio ljudima da čekaju jer bi se pojavilo nekoliko zainteresiranih kupaca koji bi u konkurenciji pokušali da se dočepaju većinskog paketa i bili spremni da izdvoje više para. Ovako zaista ne znam kako će se na kraju ovoga ponašati, s tim što je u principu cifra od 2.500 dinara na neki način zagarantovana jer je Gasprom preuzeo na sebe obavezu da će ih građanima isplatiti otprilike po istoj ceni po kojoj su otkupljene od države. To znači da je knjigovodstvena ili nominalna vrednost od 500 dinara i neki minimum koji bi oni mogli očekivati na berzi.

RSE: Šta još od reformi treba da uradimo? Stalno nam se prebacuje da smo na početku reformisanja.

Ćulibrk:
Mi smo najteži deo reforme ostavili za kraj. Mnoge druge uspešne zemlje u tranziciji su tu kiselu jabuku zagrizli na početku, upravo imajući u vidu da mandat Vlade traje četiri godine i da nepopularne poteze treba uvek povući u prvoj godini mandata, da bi njihovi pozitivni efekti počeli da se osećaju kasnije, taman negde pred kraj mandata, pa bi na taj način mogli to da pokažu kao dobar potez.

Mi poslednjih devet godina zapravo nismo nikada ni započeli nijednu ozbiljnu reformu celokupnog javnog sektora, osim NIS-a, koji je prodat potpuno nerezonski, kao deo političke nagodbe. Nismo reformisali nijedno javno poduzeće. Naša javna poduzeća su mnogo neefikasna i u njima je produktivnost neuporedivo manja nego u drugim javnim poduzećima slične branše u okruženju. To je ono što poskupljuje troškove poslovanja privrede. O vojsci i policiji ne treba trošiti reči jer tu se zaista ništa bitnije nije uradilo. To je jedan veliki posao, a za njegovo uspešno okončanje potrebno su dve - tri godine, ali zaista je jednom već vreme da se krene.