RSE: Ne pamtim kad je neki zakon izazvao toliko kontroverzi kao izmena i dopuna postojećeg Zakona o informisanju. U čemu je stvar?

Jovanović: Moram da Vas ispravim, Zakon o diskriminaciji odnosno o Zabrani diskriminacije pre nekoliko meseci je izazvao prilično polemike. Prilično polemike izaziva i ovaj Predlog iz dva razloga. Prvo, polaznim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, predviđene su drastične kazne, neki ih zovu i drakonske, za kršenje profesionalnih normi. Ali, ne samo to, nego se njime praktično, na sasvim neuobičajen način, uređuju i neki privredni delovi, odnosno ono što bi se nazvalo uslovima poslovanja, za šta ja lično mislim da treba da stoji u nekim drugim zakonima i da treba da se reguliše na način koji važi. Znači, neka osnovna pravila u privređivanju moraju da važe za sve privredne subjekte, u tom smislu i mediji su privredni subjekti, pa nema razloga njih isticati na poseban način. Tako da se tu sudarilo nekoliko struja. Ono što je još interesantno i što posebno golica javnost, to je višegodišnje sporenje jednog tabloida i jednog ministra.

RSE: Hajde da budemo otvoreni.

Ono što ja mogu da zamerim kao glavnu stvar je prvo netransparentan način na koji je Predlog sam usvojen i na koji je dospeo do javnosti, odnosno do Skupštine...

Jovanović: Možemo, možemo. Ovaj se zakon već naziva Dinkićevim zakonom i u pitanju je list Kurir. Ono što ja mogu da zamerim kao glavnu stvar je prvo netransparentan način na koji je Predlog sam usvojen i na koji je dospeo do javnosti, odnosno do Skupštine, da budemo još precizniji, je zbunjujuće za mene.

RSE: Zašto se to tako desilo?

Jovanović: Kad se sve sabere i kad se vidi na kraju kako ide, ja pretpostavljam da su predlagači bili uvereni da će vrlo teško uveriti javnost i uveriti svoje kolege u Parlamentu, u krajnjoj liniji i medije, na koje se taj zakon i primenjuje, u opravdanost promena. Polemika koja je nastala dala im je delimično za pravo. Ali, mogli su verovatno i da ustanove da su mnogo pogrešili, jer sam potpuno uverena, da su se na vreme konsultovali, ali zaista konsultovali, a ne samo u jednom kratkom razgovoru obavestili o promenama, da bi mnogo bolji bio sam taj Predlog i u krajnjoj liniji vrlo prihvatljiv ne samo za zakonodavca nego prihvatljiv i za medije.

RSE: Stranka G17 plus, bar tako čaršija govori, neće prihvatiti još 23 zakona koji treba da se usvoje posle ovog. Da li imate neku informaciju – da li je to tačno ili je to gradska priča?

Jovanović: Ja sam potpuno uverena da je to gradska priča bez obzira na velike primedbe koje mnogi imaju na G17, bez obzira na njihovu sklonost da obaraju vlade, to je jedna poprilično odgovorna stranka, bar u političkom smislu. Osim toga, morate priznati, da bi bio potpuni nonsens da ne prihvate set zdravstvenih zakona, koje je potpredsednik te stranke i ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, predložio. Čini mi se da to još ide u prilog tom nekakvom razvodnjavanju cele ove priče i nekakvoj vrsti možda i političke sigmatizacije G 17.

Poslovnik učinio da Srbija mnogo kasni

RSE: A kako Vam se čini taj datum određen za usvajanje Zakona? To je 31. juli, poslednji dan pred godišnje odmore.

Jovanović: Upravo mi se tako čini – godišnje odmorski. Činjenica je, naravno, da zbog onog Poslovnika koji je godinama kočio rad Skupštine sa svim onim, ja ne znam drugu reč nego idiotskim, mogućnostima za repliciranje i javljanje za povredu Poslovnika, da je Poslovnik učinio da Srbija mnogo kasni, odnosno Skupština Srbije da kasni u usvajanju mnogih zakona. Neki zakoni čekaju mesecima na dnevni red i pitanje je kad će doći, a moraju biti usvojeni. Tako da čitav ovaj set zakona pravosudnih, koji menjaju krivično zakonodavstvo, ovih zdravstvenih – ukoliko Zakon o transplataciji ne bude usvojen do 1. septembra ili 1. oktobra, nemojte me držati za reč, onda Srbija mora da čeka popravni ispit, jer tog datuma počinje jednogodišnja primena, nakon čega Srbija treba da se uključi u neke evropske institucije i tako redom. I ako taj zakon ne bude sada usvojen nego bude čekao redovno skupštinsko zasedanje – ništa od toga. Tu je i niz drugih, kao ovaj Krivični zakon, postoje sad tu mnoge stvari, pošto se sad tu čitava pravosudna šema menja.

RSE: Hoćete da kažete da bi šteta bila velika, ako se ne usvoji Zakon o javnom informisanju, jer bi sve ovo drugo možda bilo ugroženo?

Mislim da je Srbiji neophodna temeljna medijska reforma, i čini mi se da to znaju i u ovom ministarstvu i u ovoj Vladi, pa verovatno i u Parlamentu, međutim, to se ne čini naravno samo jednim zakonom.

Jovanović: Može se tako prevesti, ako uzmemo zdravo za gotovo tu priču da G17 neće dozvoliti usvajanje. Ali van G17 i van čitave te političke priče, možda bi trebalo na neki način da se vratimo na početak. Ja mislim da je Srbiji neophodna temeljna medijska reforma, i čini mi se da to znaju i u ovom ministarstvu i u ovoj Vladi, pa verovatno i u Parlamentu, međutim, to se ne čini naravno samo jednim zakonom. Ako bismo mogli da posmatramo, pod uslovom da se taj zakonski predlog popravi, a malo kasnije možemo i reći koje su to nekakve suštinske primedbe na njega, ako se popravi, a to je moguće učiniti amandmanima, videćemo za šta će se poslanici opredeliti. U krajnjoj liniji, amandmana ima oko dve stotine, uključujući i same Vladine, videćemo 31. jula, kad bude glasanje da li će to biti jedna prihvatljiva varijanta ili ne. Ali, u svakom slučaju, nama jeste potreban taj da li potpuno novi zakon ili promene koje će zaista urediti donekle medijsku scenu koja je potpuno haotična.

RSE: Udruženje novinara Srbije, dakle druga novinarska organizacija, kao i Demokratska stranka Srbije, smatraju da treba odložiti donošenje tog zakona, a s druge strane neke javne ličnosti, spomenuću, recimo, Momu Kapora, smatraju da je ovaj Predlog zakona štetan.

Jovanović: Udruženje novinara Srbije je u međuvremenu promenilo mišljenje, odnosno promenilo je mišljenje utoliko što, kao i mi, traži izmene određenih rešenja koje su predložene i kao Asocijacija medija, najveće poslovno udruženje medijske industrije u Srbiji. Mi smo početkom ove sedmice dali jedno zajedničko saopštenje, dali smo ga uoči početka amandmanske rasprave, gde smo tražili da se neki od predloga izmene, i u slučaju da se oni izmene sve tri asocijacije – i Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije i Asocijacija – bi podržale zakon.

RSE: Opoziciji se ne dopada ovaj Predlog zakona i ako bi svi došli na tu sednicu, što se retko dešava, onda bi moglo da se desi, čak i Palma (Dragan Marković, predsednik stranke Jedinstvena Srbija), koji ima 3 poslanika da kaže „ni mi nećemo da glasamo“. Moglo bi da se desi da ne prođe?

Jovanović: Pa, moglo bi da se desi, matematički gledano, ja mislim da sam i to negde videla i već su pravljene te računice, vladajuća koalicija ima 108 sigurnih glasova za Zakon, a opozicija mora da ima da ne bi prošao 107 koji će glasati u tom trenutku. Opozicija inače ima 109 po tim nekim račinima sigurnih glasova protiv, ali se nikada nije desilo, čak ni kad je bilo usvajanje Ustava, da svi poslanici budu u skupštinskim klupama, to je jedna stvar. Druga stvar koju bolje znaju naše kolege skupštinski izveštači jeste nagađanje koja će se od opozicionih stranaka predomisliti. Ja lično tipujem na deo LDP-a i, verovali ili ne na SNS. Ne zato što mi je SNS drag, daleko bilo, ja njima nikada neću zaboraviti onaj radikalski Zakon o informisanju između ostalog, nego naprosto, zato što je to jedno sasvim logično političko i pragmatičko rešenje. Tako da ja ne sumnjam da će zakon proći, samo se nadam, naravno, da će proći sa izmenama.

Mediji kao dvorska luda vlastima

RSE: Nekada za vreme Miloševića, svi mi koji smo još u novinarstvu pamtimo – ili si bio njegov čovek ili si bio nula, ništa, gubiš posao i slično. Ali, činjenica je da svaka vlast, čak i ova demokratska, jako voli one medije i one novinare koji joj pevaju hvalospeve.

Povremeno imam utisak da vlast doživljava medije kao sopstvenu dvorsku ludu, koja onog momenta kad se usudi da kaže istinu dobija štapom po glavi ili gde već.

Jovanović: Svaka vlast želi da sve medije stavi pod svoju kapu da bi joj pevali. Povremeno imam utisak da vlast doživljava medije kao sopstvenu dvorsku ludu, koja onog momenta kad se usudi da kaže istinu dobija štapom po glavi ili gde već. Tako da ne razlikuje se sadašnja vlast uopšte od drugih vlasti, razlikuje se naravno u metodama, što se toga tiče, ali ne mnogo u namerama. Namera svake vlasti je da potčini kompletnu javnost i da se predstavi što boljom, naravno posredstvom tih medijatora koji su joj naklonjeni.

RSE: Tabloidi svugde u svetu se više bave ljubavnim i drugim pričama, recimo Berluskoni i prostitutka visokog nivoa, sve novine pišu o tome i kod nas, naravno, i u svetu. Bave se tako aferama ljubavnim, porodičnim, umetničkim i slično, ali kod nas se u suštini tabloidi više bave politikom nego tim stvarima.

Jovanović: Kod nas su tabloidi čista politička pornografija. Kad kažem pornografija, nje zaista ima i u bukvalnom smislu, ali kad kažem politička, mislim da se na način koji je nedopustiv bave takozvanim razotkrivanjem afera, a zapravo blaćenjem ljudi. Što se toga tiče, moram da Vas podsetim, ja sam kao član Suda časti NUNS-a imala prilike da pre nekoliko godina odlučujem sa kolegama, sastav je bio prilično reprezentativan – bio je tu Dejan Anastasijević, Nadežda Gaće, koleginica Aleksandra Ranković tad je bila u Beti i Dragan Bisenić. Mi smo imali prilike da odlučujemo po prijavi G17 protiv Kurira, zato što šikaniranje i razvlačenje ne samo Dinkića nego i drugih. Recimo, valjda se svi sećamo šta je Kurir radio gospođi Dulić Marković zbog one čuvene njene izjave o hladnjačama koje su prevozile leševe umesto bresaka i činjenice da je ona po nacionalnosti Hrvatica. To su bile stravične stvari i kazna za to je na kraju ispala da je samo jedan od poslanika ili odbornika SRS-a kažnjen sa 70 000 dinara. Kurir ničim nije kažnjen što je na taj dramatičan način blatio tu ženu. Mi smo tada, pošto je još bilo prilično sveže, vreme u kome je G17 posredstvom Kurira plasirao razne afere, moram da priznam da se za većinu podataka kasnije ispostavilo da jeste bila tačna, ali način na koji je to tada plasirano je zaista bio neprimeren. Mi smo tada, ni jedna ni druga strana nisu bile zadovoljne našom odlukom - to naravno nije presuda, mi možemo doneti samo profesionalni sud - jer smo preporučili i jednoj i drugoj strani da ne ulaze u neprirodne odnose.

Jer ja zaista mislim da je potpuno neprirodno, jer ja mislim da stranka, posebno stranka koja na vlasti ili koja aplicira da bude značajan deo vlasti kao što je to G17, mora da ima politiku koja će se držati na razumnom odstojanju ne od tabloida, nego od medija uopšte. Mora biti na raspolaganju medijima, jer mediji ne postoje zbog sebe nego postoje zbog javnosti, a sledstveno tome i zbog te same stranke, jer ako ima bolji pristup medijima, ako ima više mogućnosti da sarađuje sa ljudima i da se predstavi javnosti, valjda će imati više mogućnosti i da dođe u krajnjoj liniji i na vlast.

Istraživačko novinarstvo nije samo "aferaško"

RSE: Istraživačko novinarstvo - stalno govorimo o tome kao o najdragocenijoj vrsti naše profesije, ali jako malo ljudi se bavi njime, malo medija. Pretpostavljam da su i novac i vreme u pitanju, jer za to treba i jedno i drugo.

Jovanović: To je tačno kao generalni sud, ali ja moram da iskoristim jednu opasku našeg veoma dragog kolege Nebojše Popova kad smo nedavno imali jednu tribinu o Dadi Vujasinović.

RSE: Samo da kažemo za one koji ne znaju ko je Dada Vujasinović.

Jovanović: Dada Vujasinović je novinarka Duge koja je, sada je to već definitivno, pre 15 godina ubijena, to je političko ubistvo i sve je više indicija da je vezano za ovo izveštavanje o ratovima koje nije bilo na način na koji su to tadašnje vlasti htele. Ona je išla po terenima, sve do opsade Sarajeva, znači ostaje zabeležen njen poslednji ratni tekst u kome je rekla da ona ne može da gleda ubijanje jednog grada i ubijanje žena i dece, jer to što je Sarajevu rađeno, a radili su moramo naravno da podsetimo, na žalost pripadnici srpskog naroda, odnosno pripadnici vojske Republike Srpske, koji su taj grad držali u opsadi više godina. Dada Vujasinović je ubijena. Godinama je prethodna vlast, a i po nekom suludom nasleđu i pravosuđe nove vlasti su taj predmet vodili kao samoubistvo. Zahvaljujući upornosti porodice, a ja moram da kažem, zahvaljujući ličnoj upornosti gospođe Nadežde Gaće, naše predsednice, koja je zaista insistirala poslednjih godina da se taj predmet ponovo otvori, napokon je Tužilaštvo prekvalifikovalo to u ubistvo.

Sad da se vratim na Nebojšu Popova. Kad smo imali u aprilu tu tribinu, on je napravio jasnu distinkciju između istraživačkog i istražnog novinarstva. Meni se to jako dopada, zato što ljudi sve više misle da nisi istraživač, ako nekog nisi strpao u zatvor, ako nekom nisi otkrio neku aferu, ako ništa drugo onda ljubavnicu koju si postavio na neki položaj, znači ono što je klasični nepotizam ili korupcija. Ja se naravno slažem da je neophodno istraživati sve, ali istraživačko novinarstvo nije samo „aferaško“, ne odnosi se samo na afere. Istraživačko novinarstvo je temeljno, ono traži mnogo znanja, traži mnogo upornosti, traži mnogo ljudi. Dok sam radila u dnevnom listu Danas, ja sam godinama pokušavala da ubedim mlađe kolege da se, recimo, bave temom razvodi u Srbiji – zbog čega se ljudi razvode, zašto, u kojim kategorijama, u kojim godinama, na koji način, sledstveno tome i na koji način stupaju u brak. Kad vi tu temu celovitu uradite, pa kad odete u npr. mesto gde ima najviše razvoda, pa kad odete tamo gde su najuspešniji brakovi – to je istraživačko novinarstvo. U svakoj oblasti se mora na taj način raditi, ali to zaista zahteva mnogo vremena, mnogo živaca i mnogo para. A, zahvaljujući našem dvadesetogodišnjem nasleđu, pouzdano kažem da je dvadesetogodišnje, mi danas zapravo i nemamo mnogo pravih novinara. Imamo instant novinare, ljude koji izlaze polupismeni iz škola, koji misle da je novinarstvo to, ako staneš pred mikrofon i kameru, pa onda pričaš gluposti ili nekom podmetneš mikrofon da isto to čini na tvoje glupo pitanje, jer čovek ne može ništa drugo da uradi – ili da klimne glavom, odmahne ili da ti da takav isti odgovor. To smo sami sebi učinili i trebaće nam još mnogo vremena da to ispravimo.