RSE: Štrajkovi svaki dan, na svakom mestu. Pruge postale madraci za radnike, da poležu na njih i na taj način protestuju. Da li bi toga bilo i van krize?
Čanak: Ne znam, ne mogu to da okvalifikujem kao štrajkove. Ako se tri preduzeća iz istog mesta suočavaju sa istim problemima i svako za svoju dušu rešava te probleme, to ne može da bude štrajk, niti radnička akcija. Svako preduzeće nastupa posebno, zadovolji svoj sitni, mali interes, u odnosu na ukupne probleme, ali za njih, probleme verovatno ogromne. Njih ne zanima grad, kao što ni grad ne zanima to što oni traže. Kada bi jedno preduzeće u gadu izašlo, a zajedno sa njim izašao ceo grad, mnoge stvari bi se drugačije rešavale. To već ulazi u sferu politike, a to lokalnim političarima ne odgovara jer bi im kvarilo balanse u završenim, dogovorenim aranžmanima, ili budućim aranžmanima, a to ne bi hteli da kvare. Onda se tu naprave truli aranžmani tipa - rešavajte svoje probleme, mi vas podržavamo, ali ako izgurate to je vaše.
RSE: Hoćete da kažete da su lokalni političari u nekim slučajevima animatori tih štrajkova?
Čanak: Pošto su svi ti štrajkovi pojedinačni, to ukazuje na mogućnost da iza toga stoje lokalni političari, koji možda imaju nalog iz svojih centrala. Ni jedan od sindikata u dosadašnjim protestima nije pripadao našem sindikatu. Da je pripadao, morao bi da se pojavi tamo i neko od nas. Ne može on da štrajkuje, a da mi ne budemo zainteresovani. Morao bi barem, na najnižem nivou, njegov granski sindikat da se tu pojavi. Ako je ozbiljniji problem, moramo da se pojavimo i mi iz centrale. Nigde se nije pojavio niko sa viših nivoa organizovanja, što ukazuje da to i nije pravljeno sa njima. To sve mi ukazuje da su inicijacije često dolazile od lokalnih političkih krugova.
RSE: Leganje na prugu je najdrastičniji oblik štrajkovanja poslednjih godina.
Čanak: Sve je to veoma drastično i potpuno nenormalno jer ulog nije toliki. Da bi ste legli na prugu, ulog mora da bude mnogo veći. Mi smo se toliko srozali da ćemo za kutiju cigara da ležemo na prugu i da čekamo da naiđe brzi voz.
Pred takve eskalacione izlete trebaju da postoje pregovori, kao i što pre svih ratova postoje neki sporovi između država. Onda, pošto sporovi za stolom ne uspeju da se razreše, dolazi do rata. Svi ratovi završavaju za stolom. Ovo počinje bez stola i pregovora i odjedanput je neko legao na prugu, a da prethodno nije probao ništa da pregovora, ili mi to ne znamo. A zašto to ne znamo? Isto tako, odjedanput se pojavi neki mađioničar u vidu ministra koji, kao Božić Bata, donese neke poklone i opet bez pregovora se ovi povuku.
Ni jedno ni drugo nema veze sa sindikatom, tako se ne radi. Prvo treba da idu pregovori. Ako nema dogovora, onda ide protest, kao sredstvo pritiska da se pregovori nastave, ili da se okončaju povoljno. Opet dolaze pregovori kao poslednja faza drame. Ovde toga nema.
RSE: Ima firmi koje su privatizovne, u kojima zaposleni ne primaju platu godinama, ili mesecima, i nije im zbog toga povezan staž. Oni su ćutali sve vreme i sad su odjednom, kada je kriza i kada je nestašica novca, počeli da štrajkuju.
Čanak: Meni je neshvatljivo da je neko organizovan u neku organizaciju, u ovom slučaju to je sindikat, koja ima za cilj da pojača snagu pojedinca, a da čeka da ne dobije platu deset meseci. Šta je očekivao? Ako poslodavac posle dva meseca ne može da izdrži da finansira plate i doprinose, onda nešto ozbiljno nije u redu. Ili je reč o kriminalcu, koji nije ni imao nameru to da uradi, ili je u toliko lošem položaju kao poslodavac da više ne može da funkcioniše. Onda u svakom slučaju treba ekonomski da kapitulira. Šta ti ljudi čekaju i zašto baš tog dana kažu da više neće da čekaju, to je za mene velika enigma.
Indikativno je da niko od njih ne stavlja svoju individualnu krizu u kontekst opšte krize. Nikoga ne zanima da li ima para, da li je država u dubokoj krizi. Oni žele da zadovolje svoju opštu potrebu i taj dug koji je neopoziv. Ne zanima ih šta će se u budućnosti desiti. Ovi iz Niša su dobili 5.000 dinara, a štrajkovali su zbog devet neisplaćenih plata. To je potpuno besmisleno.
Prvo moraju da budu isplaćene plate jer ih je to izvelo na prugu, a onda mora da se napiše neki sporazum da se to više ne bi ponovilo. Tek onda štrajk ima smisla. Ali da uzmem to za prošlost, pa ponovo čekam da moja sadašnjost postane prošlost i ponovo protestujem zbog istog - to nema smisla. Tako sve nešto unazad radimo. Ne gledam čak ni sutra, a kamoli idući mesec. To je potpuni nedostatak koncepta vizije, ali kada pogledate da je to u Srbiji uobičajena pojava, da ni političari nemaju viziju, zašto bi je imali građani. Na osnovu čega? Građani naslanjaj svoje individualne vizije na opštu viziju koju kreiraju političari.
RSE: Često su radnici koji štrajkuju nezadovoljni novim gazdom. Stičem utisak da bi svi oni voleli da su ostali u državnoj firmi.
Čanak: Pokazalo se da ono, za šta smo bili pelcovani u vreme socijalizma, nije uhvatilo korena jer mi izgleda, po ponašanju ovih koje zovu samoupravljači, vidimo da su bili loši samoupravljači jer su smatrali da je dovoljno da rade u državnoj firmi da budu samoupravljači. Država firma je nešto što sam čuo od svoga dede, a on je čuo od svoga dede - najsigurniji posao. Treba da radiš za državu jer ako propadne država, onda su svi propali. Ta sigurnost na Balkanu ujedno znači da mi ne mogu ništa jer država je toliko glomazna mašinerija i gde će oni baš mene da proveravaju da li radim osam sati. Mogu uveka da uhvatim krivinu, da pobegnem i neće me proveravati. Ponašaju se kao da je privatna firma država i tretiraju vlasnika kao da je on predstavnik države, kažu da je to onaj što ga je država poslala. Očekuju, kada dođe do sukoba sa poslodavcem, da se država umeša.
Izgleda da to država jedva čeka jer se toliko često petlja u stvari na način na koji ne bi trebala da se petlja jer postoje zakoni. Država samo može da podseti poslodavca, da mu ukažu da je zaboravio da primeni određeni zakon i određeni član. Ovde dotrče ministri da dele poklone, da se kunu pred medijima kako će da urade to i to, a to već piše u zakonu. Mere koje se sada predlažu za prevazilaženje krize se kriju, a ne znam zašto se kriju ako je namera da se pomogne građanima koji su u teškoj situaciji. Video sam ih ilegalno i imaju 10 tačaka. Svih 10 tačaka su otprilike - sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu. Znači, to su konstatacije opšte vrednosti. Recimo, poslednja stavka je da inspekcija rada mora da radi svoj posao. Da li je moguće? Da li je moguće da država otkriva da inspekcija rada mora da radi svoj posao? Kažu da moraju radnicima da se isplaćuju plate. Od kada to moraju? Do sada toga nije bilo? Znači sve ono što već postoji kao pravilo, država ovim merama potvrđuje. Potpuno apsurdno. To govori o slomu države, da država nema sistem, a ona je ta koja mora da ga kreira, da ga održava i da odgovara za njegove manjkavosti.
RSE: Novi vlasnici fabrika, koje su otkupili od države, vrlo često biznismeni kojima i nije do toga da razvijaju proizvodnju, to rade zbog građevinskog zemljišta, ili iz nekih drugih razloga. Kako država, pre nego što neko preuzme neku fabriku ili firmu, može da proveri novog vlasnika? Da li je to njeno pravo ili njena dužnost?
Čanak: To je sada aktuelno pitanje. Firma je kupljena zbog zemljišta.
Za mene je iskustvo našeg sindikata bilo mnogo bolnije, slučaj kupovina posle pada Miloševića, gde je bilo evidentno da se peru krvavi novci iz Bosne, Hrvatske, Kosova, zarađeni ratovanjem zbog kojeg se ide u Hag. Sa tim krvavim novcem su neki kupovali preduzeća. Mi smo protestovali i rekli da ne mogu baš svakoga puštati da kupuje, da provere gde je taj bio u poslednjih 15 dana, da li je opravo ruke koje su mu još krvave. Nama je rečeno - ovo je demokratska država i mi ne možemo da zadiremo u privatnost pojedinih ljudi, oni se pojavljuju kao preduzetnici, oni su spremni da kupe, a ako ne budu ispoštovali uslove prodaje, mi ćemo preduzeti odgovarajuće mere. To su kod nas prazne priče, ali odgovaraju Francuskoj, Engleskoj i nekim drugim zemljama koje imaju po 150, 200 godina demokratskog staža. Ovde je demokratija izronila iz ratova, i to užasno prljavih, i naravno da morate da proveravate.
Kada onda nisu proveravali, što bi proveravali sada, kada su verovatno u ovome u dilu? Ovde verovatno već postoje unapred dogovoreni poslovi. Kadu su već otkrili da inspekcija rada mora da radi svoj posao, što je sada problematično da se otkrije da neko kupuje jednu potpuno trulu firmu, koja se nalazi na izuzetno lepoj lokaciji? Šta je tu potrebno da se zaključi? Da li to treba da zaključi neki izuzetno veliki mislilac? U nekim situacijama to bode oči. Možda to nisam video jer mi je neko stavio crne naočare, ili sam ih sam stavio jer mi je neko dao za uzvrat nešto u džep. Ljudi koji sede u tim preduzećima ćute i sve to gledaju. Tek kada im se ne isplati 11 plata oni će da reaguju, opet samo za platu. Rešavaju svoj mali problem, nikako ne dirajući uzrok tog problema.
RSE: Država će da poveže radnicima radni staž od 2005. do 2009. godine, kojima nije povezan, bez obzira što oni sada rade u privatnom sektoru. Kako to tumačite?
Čanak: To je odluka da se časte neki poslodavci na račun svih nas. Ne zna zašto, pogotovo ako taj poslodavac još uvek posluje i ima neku imovinu. Zašto mu se ta imovina ne zapleni i na konto toga se isplati taj staž?
Za vreme Miloševića je uvedena ta praksa. Zašto i njima neće biti povezan radni staž? Šta je sa tim ljudima? Zašto su ovi u povoljnijem položaju, pa se njima povezuje staž iz našeg džepa? Ima nekoliko velikih medijskih kuća u sred Beograda čiji radnici su dobijali kao platu džak pirinča, koji je verovatno išao u penzijski fond.
RSE: Najnoviji štrajkovi su u školama. To nije nikakva novina. Već godinama, svakog avgusta, prosvetni radnici najavljuju štrajk i govore da neće početi školsku godinu na vreme.
Čanak: Oni spadaju u najorganizovanije sindikate i sva tri sindikata međusobno, kada je reč o toj temi, veoma dobro sarađuju. U drugim stvarima nisam siguran da dobro sarađuju. Valjda oni, zahvaljujući svojoj profesiji, prepoznaju neke stvari koje rudar ne može da prepozna, i onda te zajedničke interese lakše povezuju.
RSE: Oni sada najavljuju štrajk jer nisu primili julsku platu.
Čanak: Da, ali koliko sam razumio, nisu primili platu jer su računi nekih škola bili blokirani zbog nekih drugih potraživanja i dugova tih škola prema trećim licima. Ministarstvo zbog toga nije moglo da uplaćuje pare za plate da ne bi plate bile u blokadi dok se ne naplate dugovi. Navodno sada, iz izvora Ministarstva prosvete, jednoj po jednoj školi se deblokira račun i navodno za četiri-pet dana će to sve da bude sređeno.
Tamo neke stvari nisu trajno rešene, tamo se i dalje stalno manipuliše brojem zaposlenih. Kada se neko naljuti na prosvetu, onda im se kaže da imaju previše zaposlenih i da nisu rešili nenastavno osoblje. To se stalno ponavlja, a ponavlja se isto i za zaposlene u zdravstvu.
RSE: Ali nenastavno osoblje čini mali broj zaposlenih?
Čanak: Naravno. Neko veče jedan od sindikalaca prizna da je kadar koji se zapošljava u školstvu takav da je to nedopustivo, ali je govorio o nastavnom kadru. Izgleda da danas, kao i u vreme socijalizma, kada nemate gde da zaposlite svoga sestrića, zaposlite ga u državnu firmu.
RSE: Da li kao prvi čovek granskog sindikata imate kontakt sa ljudima iz Vlade?
Čanak: Imam lične kontakte od ranije. Što sam ih više kritikovao, to su više bežali od mene. Kontakt mesto bi mogao da bude Socijalno-ekonomski savet, ali to je sve, samo ne kontakt mesto, to je sve, smo ne mesto gde se razmenjuju mišljenja. Tu dolaze monolozi ispred Vlade, koje treba da aminujete i da budete uvek zadovoljni, šta god da čujete.
RSE: Da li je bilo nekada nekih direktnih dobrobiti od tih kontakata?
Čanak: Nije nikada. Par puta sam ispao smešan sam sebi. Zbog atmosfere koja je vladala u tim kontaktima i navodne iskrenosti pojedinih ministara, poverovao sam da se stvarno nešto promenilo, da bih za par dana shvatio da sam duboko prevaren. Tako nekoliko puta. Onda sam shvatio da je možda bilo bolje u Miloševićevo vreme. Onda nas uopšte nisu primali, nikoga od nas, mi smo bili izdajnici. Nisu komunicirali sa nama, pa nikada niko i nije mogao da me prevari. Ovi, kobajage komuniciraju, i svaku priliku koriste da te prevare.
RSE: Ovih dana treba da dođe MMF. Šta očekujete?
Čanak: Imam sastanak ovih dana sa misijom MMF-a u Beogradu. Moj problem je što u većini stvari podržavam ono što oni tvrde i što traže. Sve to su neke realnosti i elementarno ponašanje države same prema sebi, a ne prema Fondu. Neke stvari morate da držite pod kontrolom, inače, ako se to otme kontroli, na kraju se i država otme kontroli. Jasno je da je budžet prazan, da je on prazan jer je priliv više nego bedan, više nego što je odliv jak. To je ono što zabrinjava. Deficiti se rešavaju tako što se punjenje poboljša, ne samo štednjom. Ako trend punjenja opada non-stop, mesecima, onda se stvarno postavlja pitanje kako ćete premostiti taj deficit.
Postoji nešto što bi se moglo nazvati funkcionalni deficit, koji služi kao premošćivanje krize i vi iz te krize izlazite uz njegovanje tog deficita, da ne ode dalje od onoga što ste sami sebi isplanirali. Ako se taj deficit stalno povećava, ne zato što ste povećali potrošnju iz budžeta, nego što je priliv u budžet sve manji i manji, a vi ništa ne činite da se priliv poveća, onda dolazite u krajnje neugodnu situaciju, u kojoj se mi sada nalazimo. Treba žestoko da režemo potrošnju, a to pre svega država kao poslodavac koji zapošljava skoro 600.000 ljudi. Tu treba radikalno da se reže, ili da se povećava poreze, što usporava privredne tokove, koji su inače na samoj ivici da potonu, a time se ugrožava opstanak ljudi. Tako ovaj koji nije primio devet plata, sada neće primiti devet, teško oporezovanih, plata.
RSE: Ugrožava i ove koji su na vlasti?
Čanak: To je posebna priča, ali njih ugrožava i ovo prvo. Sami su doveli do toga jer su se suviše dugo igrali sa nekim stvarima koja su čista matematika i moraju to sada preseći. Bojim se da će morati da se seče na obe strane.