RSE: Antropologija je vrlo zanimljiva nauka. Bavi se ljudskim rodom, i u prošlosti i u sadašnjosti, a ponešto nagađa i za budućnost. Jako me zanima individualna sloboda i odnos prema zajednici. Mislim da je to važno pitanje zbog ovoga što se događalo u Beogradu u poslednjih par dana. Svi ti momci, razbijači, koji su imali svoju individualnu slobodu da urade to što su uradili, očigledno su naneli jednu veliku štetu zajednici. Kolika je odgovornost političara prema državi, koji su organizovali miting, a nisu se pripremili da zaštite grad i objekte za koje se sumnjalo da će biti napadnuti?
BOŠKOVIĆ: Veliko je pitanje u kojoj meri je to stvar antropologije, mada delimično jeste, ukoliko govorimo o političkoj antropologiji. Ono što se događalo je stvar psihologije, socijalne patologije i to je jedan sociološki fenomen. Pošto me zanimaju fenomeni povezani sa nacijom i nacionalizmom, zanimljivo je da ljudi koji učestvuju u masovnim događanjima po pravilu ne žele da imaju nikakav lični, individualni identitet. Kod njih postoji strah od posedovanja ličnog identiteta. To je inače karakteristično za nacionalizam. Oni imaju potrebu da se utope u masu, da se utope u jedno amorfno jedinstvo, da svi govore kao jedan i da svi govore istim glasom. Kada političari pozivaju na jedinstvo, to smeruje ka tome. U stvari, samim tim se ide na to da se pojedinci amnestiraju od pojedinačne odgovornosti za svoje činove. S jedne strane to je lagodna pozicija u kojoj možete, kao ovih dana po Beogradu, razbijati, paliti i raditi šta vam padne na pamet, a da ste zbog toga amnestirani od bilo kakve odgovornosti, počevši od toga da policija, izgleda, ima naređenje da ne interveniše, pa do političara koji to odobravaju, neki prećutno, neoglašavajući se, a neki i javno. To su fenomeni koji nisu novi, koji su već viđeni na drugim mestima i u drugim kontekstima. Pre gotovo 100 godina Frojd je pisao u knjizi Totem i tabu o australijskim Aboridžinima i sindromu horde. To je najbliže što mi je palo na pamet dok sam gledao snimke sa beogradskih ulica. To baš i jeste ponašanje horde, jedne razuralene gomile, mada mislim da je ta gomila postupala sa planom, sa ciljem. Nije to sve bilo nimalo spontano.
RSE: Mislite li da su bili poučeni šta da rade?
BOŠKOVIĆ: Ako je u prvom obraćanju javnosti, nakon jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, premijer Vojislav Koštunica odmah apostrofirao SAD, to je automatski signal da treba napadati američku ambasadu i sve što se doživljava kao američko, čak i Mc Donalds, koji je srpska firma. Ako nam je ministar Lončar danima govorio sa krajnjim nipodaštavanjem o Sloveniji, kao trenutno predsedavajućoj Evropske unije, kako to i nije nekakva država, to je opet signal da treba napadati slovenačku ambasadu. Ne treba tu puno imaginacije da bi te grupe mladih ljudi shvatile šta treba da rade.
RSE: Sličnu poruku im je poslao i ministar Velimir Ilić kada je rekao da je demokratski uzvratiti u momentu kada nam neko nanosi zlo.
BOŠKOVIĆ: Naravno, ali tu se postavlja pitanje šta su jadni Slovenci skrivili, a pri tome nisu ni priznali Kosovo. To je taj iracionalni moment.
RSE: Ni Hrvati nisu priznali Kosovo, ali je hrvatska ambasada na meti.
BOŠKOVIĆ: Hrvatska tu dođe kao kolateralna šteta, na neki način. Predsednik Tadić je Hrvatsku napao u Savetu bezbednosti, kada je govorio 18. februara. Niko se, osim Rusije i Kine, nije složio sa Srbijom. Međutim, i pored 13 mogućih zemalja, meta predsednika Tadića je bila Hrvatska.
RSE: Da li ta deca čitaju šta je rekao Tadić u Savetu bezbednosti?
BOŠKOVIĆ: Možda ne čitaju, ali je HRT to objavio i posvetio dosta pažnje tome.
RSE: To su sve vrlo mladi ljudi, tinejdžeri do 20 godina. Oni verovatno nikada nisu ni bili na Kosovu. Koliko mislite da su oni nacionalno opterećeni ili je to simptom horde?
BOŠKOVIĆ: Oni verovatno ništa ni ne znaju o svojoj naciji, ali ni političari ništa ne znaju o sopstvenoj istoriji i govore da je Kosovo kolevka srpske srednjovekovne države, što je besmislica - Kosovo nije kolevka srpske srednjovekovne države, već je to Raška, koja se nalazi severno od Kosova, u regionu Novog Pazara. Ako političari nemaju predstavu o tome, onda se postavlja pitanje da li se uopšte može očekivati od mlađih osoba da o tome nešto znaju.
Bojim se da se sada ponavlja greška koju je Milošević napravio pre 20 godina. Tada je Slobodan Milošević mislio da će upotrebom nacionalizma postići svoje ciljeve. Smatram da Slobodan Milošević nikada nije bio nacionalista i da je sam prezirao nacionaliste, ali je smatrao da je nacionalizam koristan. Verovao je da ako pusti tog duha iz boce da će moći da ga kontroliše. Naravno, pokazalo se da ne može. Bojim se da trenutna garnitura na vlasti misli da će upotrebom ovih mladih ljudi i kombinacijom tih primitivnih nacionalističkih afektivnih raspoloženja grupe navijača i fokusiranjem njihove agresije na povremene mete, moći da kontroliše tu agresivnost kada je pusti na slobodu. Bojim se da su se preračunali, kao što se i Milošević preračunao i da se radi o nečemu, što kada jednom oslobodite, ne znate kuda će vas to odvesti, ne znate šta će se na kraju dogoditi.
RSE: Da li negde, kao uzrok svemu tome, postoji i to što su oni jedna generacija koja ne vidi perspektivu? Oni ne znaju da li će, kao njihovi roditelji, dobiti jednog dana stan od države, da li će dobiti posao kada završe školu, da li će imati dovoljno novca da izdržavaju svoju porodicu, da li će moći da putuju, da li će moći da letuju. Mislite li da ima i toga u tom besu, ili je to zanemareno u ovom trenutku?
BOŠKOVIĆ: Mislim da je socijalni moment prisutan, ali nije ključan. Naravno da ima i toga, ali ukoliko prošetate beogradskim ulicama videćete da ti mladi ljudi ne deluju siromašno. Živeo sam u Brazilu, u Južnoj Africi i u Americi, u Nju Orleansu, i imao sam prilike da vidim zaista siromašne ljude. Ovi mladi ljudi baš i ne deluju kao da ništa nemaju. Radi se, s jedne strane, o instrumentalizaciji tog socijalnog momenta, a s druge strane su vlasti u Srbiji posle 2001. godine konstantno grešile u tome što se nikada nisu potrudile da jasno ljudima objasne u kojoj meri je država bila uništena pre toga, u periodu od 1990. godine. Ovih godina zaista ne razumem čelike iz DS-a, koji insistiraju na evropskoj ideji, a niko se ne trudi da objasni građanima ove zemlje da se standard svih ljudi, u državama koje su ušli u Evropsku uniju, poboljšao. Plate su porasle, penzije su porasle, ali i cene takođe, mada su plate i penzije više porasle nego cene. Standard se povećao. To niko ovde ne pokušava da objasni.
RSE: Sarađivali ste sa Fondom za humanitarno pravo i negde u centru vašeg interesovanja su bili i zločini koji su počinjeni na ovim prostorima. Bavite li se još uvek tom temom?
BOŠKOVIĆ: Manje. Sarađujem sa Helsinškim odborom za ljudska prava već desetak godina, a povremeno i sa Građanskim inicijativama.
RSE: Imam utisak da se zločini zaboravljaju vrlo brzo kod onih koji su ih počinili.
BOŠKOVIĆ: Ti zločini postoje kao jedna velika fleka. Ma koliko političari u Srbiji pokušavali da ne ukazuju na njih, ili da o njima ne govore, ta fleka ostaje. Ona je sve uočljivija što je više ljudi ignoriše i to je nešto sa čim će se srpsko društvo kad tad morati suočiti.
RSE: Ali za sada to izbegava.
BOŠKOVIĆ: Izbegava delimično i zbog toga što političke elite potcenjuju narod, odnosno, postoji uverenje da ljudi nikada neće hteti više da glasaju za njih ako progovore o tim zločinima, što nije tačno. Kada je emitovan onaj famozni snimak ubistva šestorice muslimana iz okoline Srebrenice, svi su u Srbiji bili ogorčeni. Kada je nekoliko puta emitovan britanski dokumentarni film o stradanju i zločinu u Srebrenici, ljudi su bili ogorčeni i počeli su da razmišljaju o tome. Pojavilo se u svesti ljudi da o tome treba govoriti i da se pravi krivci trebaju naći. Na žalost, političke elite, kakve postoje u Srbiji, smatraju da je to neprofitabilno i da će im to umanjiti šanse na sledećim izborima, čime se problem odlaže za budućnost. Time problem nestati neće.
RSE: Postoji i ona čuvena rečenica da su zločine činile sve strane, kao nismo mi jedini. Tu se negde izravnava odgovornost.
BOŠKOVIĆ: Da, ako su svi podjednako odgovorni, onda niko nije odgovoran, jer se to matematički poništava. To su besmislice. Svi zločini su individualni i baš zbog toga se moraju naći i individualni krivci. Neki narodi su više stradali od drugih. Meni je žao, ali ma koliko srpski nacionalisti pokušavali da nađu desetine hiljada srpskih žrtava, nikada neće naći onoliko žrtava koliko je bilo među muslimanima u Bosni ili Bošnjacima. Ovde nije dozvoljeno policiji da obavlja svoj posao, jer policija zna svoj posao. U svakoj zemlji na svetu mora za to da postoji i politička volja. Ako imate leševe zakopane u Batajnici, zna se šta se radi. Da se to dalo bilo kom policijskom inspektoru na istragu, on bi tu istragu proveo i našli bi se krivce. Ako ništa drugo, polazi se od bageriste koji je zakopavao te ljude. Ako bi se tom bageristi isplatilo da leži 15 godina u zatvoru - onda super.
RSE: Ljudski rod, odnos bogatih i siromašnih - da li je to pitanje poslednjih decenija zaoštreno i u svetu i kod nas?
BOŠKOVIĆ: Zaoštrenije je ovde, a u svetu je to malo drugačije. Postoji problem u Africi i jedno drastično osiromašenje afričkog kontinenta. Veliko je pitanje ko je odgovoran za to i u kojoj meri je to odgovornost velikih sila i multinacionalnih kompanija, a u kojoj meri odgovornost lokalnih korumpiranih režima i političara. To nesporno postoji. U jednom idealnom svetu, država bi trebala da proizvodi dovoljno za sve njene građane, ali u praksi ne živimo u idealnom svetu i jaz između siromašnih i bogatih se povećava. Koliko ima siromašnih u Srbiji, teško je utvrditi. Tu u velikoj meri dolazi do izražaja subjektivni osećaj. Sticajem okolnosti sam radio jedno istraživanje u vezi siromaštva, tako da sam to posmatrao i u vezi sa Srbijom. Činjenica je da se ljudi osećaju siromašnijima nego što jesu.
RSE: Da li nalazite razlog za to osećanje u tome što smo u Titovo vreme svi živeli pristojno? Svaki radnik je imao makar fiću, gradio neku vikendicu, mogao na more na letovanje, putovalo se u Trst po krpice, a danas to nije moguće.