BALIĆ: Ja sam jedan od retkih romskih intelektualaca koji sam u prilici da se bavim pitanjima Roma već nekih desetak godina. Pored svoje redovne delatnosti, inženjer sam po struci, bio sam direktor u Institutu mašinske industrije, nekih desetak godina se bavim pitanjima Roma, ali jednim mega projektom intenzivno se bavim od 2005. godine, kada smo pokušali da institucionalizujeno problem Roma, tako da to više ne bude pitanje koje će se razmatrati na nivou stereotipa, atrakcije ili neke evergrin novinarske ili socijalne teme, nego da pitanje problema jednog naroda podelimo na nekoliko nivoa, da pitanje Roma bude jedno od ozbiljnih političkih pitanja, koje će se tretirati na drugačiji način na nivou Evrope. Drugi nivo je tretman i pitanje Roma na nivou nacionalnih država, jer je ipak u tim svim evropskim nacionalnim državama vrlo teško naći mesta za narod kao što su Romi.
RSE: Koliko ima Roma u Nišu i okolini?
BALIĆ: Oko 25 hiljada.
RSE: Gde su smešteni?
BALIĆ: U Nišu, pa i u svim drugim delovima Srbije, osim Novog Sada, situacija s Romima je znatno drugačija. U Nišu postoje četiri romska naselja koja su stara koliko i sam grad Niš. Radi se o urbanim Romima, o staroj romskoj zajednici, koja ima svoju kulturnu i tradiciju koja je duboko utkana u samu kulturu grada. Što se tiče naselja, kulture, običaja i tradicije, pa i stepena integracije, tu je sasvim drugačija slika nego u Beogradu, pošto su i Romi, kao i mnogi građani Srbije, poslednjih godina odlazili ka Beogradu u potrazi za poslom. U drugim delovima Srbije, naročito na jugu, slika je sasvim drugačija. Ona nije tako dramatična kao u Beogradu, ali se na kraju i ne razlikuje mnogo.
RSE: Romi, koji su došli sa Kosova, su bez korena u gradovima Srbije. Rođeni su na Kosovu, živeli tamo i došli posle 1999. godine u ovaj deo Srbije. Gde su oni smešteni?
BALIĆ: Priča o kosovskim Romima je najtragičnija priča na ovim našim prostorima. Kosovski Romi su bili najrazvijenija romska zajednica u Evropi. Sedamdesetih godina smo imali prve kulturne institucije na Kosovu. Danas, i u Beogradu, Nišu, pa i širom Evrope imate Rome u raseljenju. Kosovski Romi su se na različite načine snašli. Oni su u Nišu integrisani u nekoliko romskih naselja. Bilo je početnih problema jer su i ovde kosovski Romi od domicilnih Rom dočekivani kao stranci, ali sada, posle toliko godina, već su integrisani u meri u kojoj je to moguće, a najbolji indikator za to je postojanje mešovitih brakova. Udaju se i žene Romi sa Kosova sa Romima iz Niša.
RSE: Imaju li dokumenta? U Beogradu obično nisu prijavljeni, deca ne idu u školu, nemaju zdravstvenu zaštitu. Kakva je situacija u Nišu?
BALIĆ: U Nišu, ali i u većem delu zapadne, istočne i južne Srbije, taj problem nije tako visokog intenziteta. Lokalna administracija je bila spremna da im izađe u susret. To mogu da potvrdim jer sam bio potpredsednik Izvršenog odbora u opštinskoj vladi u Nišu, bavio se socijalnom politikom do 2004. godine. To je bilo pitanje profesionalne volje i odgovornosti lokalnih centara za socijalni rad. U Nišu su na elegantan način ljudi rešili svoje probleme. Bilo je volje da im se pomogne. Oni imaju svoja dokumenta. To da u Beogradu većina Roma nema dokumentaciju, mislim da je postala jedna alibi tema za nesposobno lokalno rukovodstvo, i na nivo grada i opština, i na nivou državnih institucija koje se bave pitanjima iz domena socijalne zaštite.
RSE: Kakav je odnos stanovnika Niša i ostalih gradova prema Romima? Ovde je bilo rasističkih ispada u odnosu na Rome.
BALIĆ: Tu nema neke velike razlike. Zagađenost nacionalizmom i rasizmom prema Romima u većinskom stanovništvu postoji i imali smo nekoliko napada na Rome. Istovremeno smo imali i nekoliko sudskih presuda koje su na određeni način sankcionisale tu pojavu. Pre četiri-pet godina je bila prva sudska presuda na Sudu u Nišu za izazivanje rasne i verske netrpeljivosti prema napadačima koji su napali jednog romskog dečaka. Osuđeni su po tom osnovu, a ne po osnovu narušavanja javnog reda i mira. Unazad nekoliko godina i pre par meseci imali smo neke presude koje nas ohrabruju. Mi u gradu vrlo jasno pravimo razliku između ekstremističkih grupa i odnosa ogromne većine većinskog srpskog stanovništva prema Romima. U Nišu ne možete da kažete da postoji rasizam i nacionalizam ako imate činjenicu da većina srpskih svadbi počinje romskom muzikom ili pesmom, ako se filmski susreti u Nišu otvaraju pesmom Đelem, đelem. U tom slučaju ne možete da govorite o rasizmu. Ima pojedinaca i ti pojedinci postaju meta organa gonjena, kao i sudskih organa, tako da ne može da se govori o nekom opštem stavu. Što se tiče etničke distance i toga koliko nas Rome vole, to je posledica vremena u kome živimo. Niš, pa i jug Srbije, nema taj problem, ili možda mi na dovoljno jasan način ne govorimo o tim pojavama. Mi nemamo taj problem koji je bio u Beogradu ili Novom Sadu.
RSE: Izlaze li Romi na izbore?
BALIĆ: Da. Dosta smo se i školovali. Na poslednjim izborima za Republički parlament skoro sve političke stranke su kupovale romske glasove.
RSE: Kako kupovale?
BALIĆ: Poverenici nekih stranaka, nekih aktuelnih ministara, su sa gomilom para bili u romskim naseljima, bili sa kamionima i namirnicama u romskim naseljima, kupovali glasove. Mi smo se uklopili u tu politički kulturu koju možete svakog dana da vidite u Srpskom parlamentu. Sada radimo samo na povećanju cene romskog glasa. Nema ni govora o tome da su nekim argumentima ili socijalnom politikom većinske partije dobijale romske glasove. Na vrlo surov način, uz pomoć neke lokalne logistike lokalne samouprave, ulazilo se u romska naselja, nudio se novac Romima pojedincima i čitavim porodicama. To je ključ i odgovor na činjenicu da nekih 300-400 hiljada Roma u Srbiji može da izglasa samo dva Roma poslanika. Za jednog poslanika, po izmenama Zakona o izborima, bilo je potrebno samo 15 hiljada glasova. Mi smo sa samo tridesetak hiljada glasova uspeli da izborimo dva Roma poslanika u Republičkom parlamentu, mada bi po prilici stvari mogli da imamo nekih pet-šest poslanika. Ta razlika od tri-četiri poslanika nalazi se u strankama demokratskog bloka jer su se te stranke, na žalost, služile vrlo prljavim stvarima u vreme kampanje. Romi učestvuju na izborima baš onako po kriterijima kakvi se nameću sa strane. Na žalost, tu nema ni kontrole izbora. To skoro da svi znaju.
RSE: Mislite li da dva poslanika Roma mogu da zastupaju na pravi način interese tog dela stanovništva?
BALIĆ: U ovom trenutku, 15-16 godina od više-partijskog sistema, imamo dvojicu Roma, autentičnih predstavnika romske zajednice. Mi smo zadovoljni činjenicom da može da se govori o pitanjima Roma, jer su se Romi spominjali u Srbijanskom parlamentu samo kada su hteli nekog da uvrede, kada su hteli malo da se našale. Do sada imamo dva poslanika koja uživaju poverenje većine Roma i pokušaćemo da podignemo kapacitet naših poslanika, tako što ćemo vrlo jasno da tražimo od republičkih organa da se bave pitanjima Roma. Nalazimo se u vrlo intenzivnom procesu dekade Roma. Ta dekada Roma se u Srbijanskom parlamentu nije pominjala, ali sada, gotovo svakog dana možete da čujete da neko od romskih poslanika izađe da nešto pita i uspostavi zahtev. Imamo i akcione planove.
RSE: Vaši akcioni planovi vrlo su ozbiljni. Tu je reč i o obrazovanju, zdravstvu, SOS telefonu, imate Internet centar.
BALIĆ: U Nišu je jedna od romskih nevladinih organizacija u samom romskom naselju otvorila Internet centar. Taj Internet centar je svakog dana pun dece koja koriste Internet, a to odudara od stereotipa da oni neće da idu u školu.
RSE: Koliko imate računara?
BALIĆ: Tamo je sedam-osam računara, ali je u planu instalacija još nekoliko računara. Sada je već u pitanju komunikaciona veza za korišćenje interneta. Tu je Philip Moris, po nekom principu korporativne odgovornosti, imao sluha, pa je pomogao toj nevladinoj organizaciji. Philip Moris se uklopio u naš akcioni plan obrazovanja Roma bolje no neke državne institucije. To nisu neki novi računari. Najbitnije je da informatika, kada govorimo o informatičkom društvu kao jednom od strategijskih pitanja, kojima se inače bavi srbijansko društvo, može da se primenjuje u romskom društvu. Mogla je uvek, nego su opkoljeni sopstvenim stereotipima političari izbegavali da uvaže nešto što piše u svim našim strateškim dokumentima, u strategiji obrazovanja, u akcionim planovima za dekadu Roma, u strategiji za stvaranje informatičkog društva i u strategiji pridruživanja Evropskoj uniji. Svugde to piše, samo je bilo potrebno kupiti pet računara i uključiti ih u struju.
RSE: Šta podrazumeva vaš projekt Bezbednost u gradovima?
BALIĆ: To je nova tema kojom se centar, koji se inače bavi pitanjima Roma, i koji se, zahvaljujući nekim kadrovima koji se okupljaju oko centra, pre svega opterećeni nekim našim lokalnim problemima, počeo da bavi pitanjima lokalne bezbednosti. Desilo se da pre par godina, u centru Niša, preko puta pozorišta, padne grana sa drveta i ubije mlekara koji je kroz taj parkić prolazio 40 godina i raznosio mleko. Posle te tragedije se niko nije proglasio odgovornim. Lokalni problemi počinju sa postojanjem oko 100 otvorenih šahti u svim gradovima Srbije, a u Nišu naročito, preko grane koja nije bila na vreme potkresana pa je ubila čoveka, do toga da naš gradonačelnik angažuje autobuska preduzeća koja nemaju registrovane autobuse za prevoz putnika, pa se desi da posle nedelju dana čitav autobus sleti u jarak i bude povređenih. Od tog našeg lokalnog problema smo hteli da napravimo neku lokalnu politiku. Predložili smo novi koncept lokalne bezbednosti gde je u centru tog sistema bezbednost građanina, sa njegovim pravima da bude bezbedan kada se kreće niškim ulicama, kada se kreće u bilo kakvom javnom prostoru, kada se kreće u zgradi i koristi sopstveni lift, kada se dešava da niko nije nadležan za među blokovski prostor u zgradama, koji na određeni način predstavljaju opasnost za decu, pogotovo kada govorimo o žutici, o jednoj elementarnoj nepogodi za koju se ne zna ko je nadležan na nivou grada, pa se formiraju, čas odbori za vanredne situacije, čas štabovi, a praktično nemate politiku prema takvim pojavama koje ugrožavaju bezbednost na nivoima gradova i opština. U tom smislu smo podneli inicijativu za dopunu Zakona o lokalnoj samoupravi gde tražimo da se predvidi, u lepezi izbornih ovlašćenja, da je opština nadležna za bezbednost građana u gradovima. Ta tema je daleko odmakla u nekim drugim sredinama gde postoje alijanse za bezbedne gardove, postoji jedna međunarodna konvencija o bezbednim gardovima i bezbednim zajednicama. U tom smislu, na žalost, koristeći neka tragična iskustva iz naše lokalne sredine, pokušavamo da promovišemo novi koncept lokalne bezbednosti gde će, po principu decentralizacije, odgovornost za bezbednost građana u gardovima preuzeti lokalna rukovodstva ili lokalne samouprave.