Nije prošlo mnogo, i postupak je ponovljen, sa neznatno izmenjenom intonacijom. Sada se, evo, vlast i opozicija natežu oko još jedne slične deklaracije. Ko je uopšte smišljao i spremao sve te bisere mudrosti? Hm, bolje bi bilo pitati – a ko nije? Koštunica bez Tadića, Koštunica sa Tadićem, Koštunica sa Nikolićem... a sada, evo, Tadić bez Koštunice, ali sa Ivicom. Čemu svi ti dokumenti služe? Na to se može odgovoriti na dva načina – romantičan i pragmatičan – s tim da je u oba slučaja, gle, ishod isti: ne služe ničemu. Ili bar ničemu pametnom.
Fakat je da prethodna vlast, sa Koštunicom kao okosnicom, nije imala pojma šta da radi s Kosovom, ali se bar „primala“ na tu priču, pokušavajući da je istera na čistac nekom vrstom neomiloševićizma kojem je ukinut bensedin. Rezultat tog grotesknog, ali i opasnog histerisanja predobro je poznat. Aktuelna vlast, sa Tadićem kao okosnicom, takođe nema pojma šta će s Kosovom, ali ima i problem više: ona (još?) nema nikakvu „kosovsku politiku“. Okej, možda je i bolje – a svakako je bezbolnije – nemati nikakvu politiku nego imati ono čime su se dičili Koštunica, Samardžić, Kojen i cela ta ekipa koja kao da je nepažnjom čuvara istrčala iz nekog andergraund animiranog filma, i onda odbila da se vrati u isti. Ali to ipak ne može tako da taljiga na duži rok.
Šta da radiš kad nemaš politiku o nečemu o čemu bi morao da je imaš? Parazitiraš na tuđoj politici. Nema veze ni ako je u pitanju Koštuničina politika, ona koja je na izborima doživela spektakularan poraz upravo zato što je bila do te mere trula i beslovesna da ni tako izdržljivo i tolerantno biće kao što je Prosečni Srpski Glasač nije moglo da pređe preko toga: proradio mu je, napokon, instinkt samoodržanja. Zato Vuk Jeremić & co. govore o „kontinuitetu državne politike“, o premudrom „akcionom planu“ etc: tu naprosto nema ni zametka bilo kakve ideje šta da se radi s vrućim krompirom koji je glupo držati a nedozvoljeno ispustiti, pa se najjeftinijim rešenjem čini neprestano ponavljanje izanđalih mantri koje, uostalom, nisu ništa valjale ni kad su bile mlade. To objašnjava zašto je Vuk J. morao da ostane ministar spoljnih dela: taj mladi čovek je tako dobar u ležernom trtljanju besmislenih frazetina da bi bilo šteta odbaciti tako raskošan potencijal.
Još za vakta druge i (valjda) poslednje Koštuničine vlade, Jeremić je postao neka vrsta hate-figure za sve koji su prezirali silnu plitkoću i licemerje „kohabitativne“ kosovske politike. Samo je neko jako mlad, jako ambiciozan i jako negadljiv mogao s takvom lakoćom odigrati ulogu onoga koji na sebe privlači sve gromove kritike zarad jedne promašene politike koju, u bitnim crtama, ipak nije oblikovao on, nego njegov partijski i njegov kabinetski šef. Nije da ga treba sažaljevati: nadobudni mladić je učinio ama baš sve da zasluži takvu reputaciju. U onim okolnostima, možda se i nije moglo bolje nego da imaš ministra koji igra u Tadićevom timu, a govori Koštuničinim jezikom, pa su tako svi srećni i podmireni. Šta, međutim, biva kad Koštunice ponestane, a njegov trbuhozborac ostane? Neizbežan je zaključak da nikakav „drugi“, „alternativni“ jezik ne postoji, naravno, osim onog „izdajničkog“, onog koji je neprihvatljiv zbog preterano jake isprepletenosti sa stvarnošću. Direktna korespondentnost sa stvarnošću već se najmanje dvadesetak godina u svim vladajućim srpskim politikama tretira kao užasan intelektualno-moralni hendikep.
Novi izazov za Tadićevu ekipu je povratak ambasadora u zemlje koje su priznale Kosovo. Beskrajno otezanje s tim povratkom ne vodi ničemu, to čak i Jeremić priznaje; na drugoj strani, ne postoji taj „zgodni trenutak“ u kojem bi se ambasadori mogli vratiti, a da to Koštunica, Nikolić i ostali „kosovobranitelji“ iz fotelje ne ocene kao „preuranjeno“. Postali smo zatočenici jedne samouništavajuće fiksacije, i ponašamo se kao u onoj staroj priči: sad je prerano, još je prerano, i dalje je prerano... e, sad je već prekasno! Naime, jedini povratak koji ne bi bio „preuranjen“ bio bi onaj kojem bi prethodila skrušena pokajnička povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova, a to je nešto što spada u žanr smehotresne fantastike. Dakle, kad god da se ambasadori vrate u Vašington, Pariz, Berlin ili Zagreb, vratiće se suštinski neobavljenog posla (jer taj posao i ne može biti „obavljen“), to jest, do kraja će se ogoliti isprazno demonstrativna priroda tog „protestnog“ gesta zvaničnog Beograda. To je, uostalom, bio jedan tipično koštuničinski, unter-politički jalov čin; problem je u tome što ga Koštuničini politički protivnici veštački održavaju na životu. I baš se u tome vidi srž dileme pred kojom se nalazi Srbija, ne samo kada je Kosovo u pitanju: negovati „koštunicizam bez Koštunice“ ili krenuti dosledno drugačijim putem. Mandat za ovo drugo je dobijen; sad još samo nešto pameti i hrabrosti... Nevolja je što se to ne dobija na izborima niti na nagradnoj igri: to imaš ili nemaš.