O Velimiru Teodoroviću se retko pričalo. Samo je povremeno bio deo zvaničnih govora posvećenih godišnjici NATO intervencije u Srbiji, uprkos tome što je nakon rušenja novosadskog Mosta slobode spasio devet života iz Dunava. Velja alas, kako su ga mnogi zvali, preminuo je početkom januara, a da nikad nije dobio nijedno državno priznanje.
Retki su ljudi koji u nevolji prevaziđu sopstvene strahove i pokušaju da pomognu. Jedan od takvih bio je Velimir Teodorović.
Alas koji je za vreme NATO intervencije, neposredno nakon rušenja Mosta slobode u Novom Sadu spasio devet života iz Dunava. Bio je čovek koji je skelom preko reke prevozio radnike kameničkog Instituta i Policijske škole u Sremskoj Kamenici.
Ipak, nikad nije dobio državno priznanje za ono što je uradio za svoju zajednicu. Prema njegovom svedočenju prvenstveno zbog toga što nije dozvolio da ga tadašnji režim iskoristi za svoju propagandu.
Bolji odnos prema njemu nisu imale ni vlasti posle pada režima Slobodana Miloševića. Velja alas, kako su ga mnogi zvali živeo je tiho, bez velike medijske pažnje. O tome je svedočio i u intervjuu za Radio 021.
„Komentar mojih prijatelja i poznanika je da Veljo da si to uradio u nekoj drugoj zemlji, ne samo da bi ti bio materijalno situiran kao čovek kao i tvoja porodica, nego bi to prešlo i na tvoju decu. No, ja nikad nisam smatrao da je to nešto što treba meni da donese neko materijalno blagostanje“, rekao je on.
Sociološkinja Miljana Vorkapić Viček kaže za RSE da je osnovni problem u prebrzom životu koji prosto bez adekvatne podrške zajednice pregazi heroje svakodnevice.
„Jednostavno kada krizna situacija prođe ljudi zbog stila života koji vode prosto zaborave na pozitivne primere. Pa nismo tako davno imali poplave, a heroji tih dana skoro pa su već zaboravljene u širem društvu“, smatra sociološkinja.
Stvaranje vrednosti i vrednovanje ljudskosti je pre svega zadatak zajednice, odnosno onih, koji vode društvo, smatra direktor Vojvođanskog građanskog centra, Željko Stanetić.
„Prosto ne prepoznajemo ljude koji su značajni za našu zajednicu i čini mi se da iz godine u godinu situacija je sve ozbiljnija, jer ih mi uopšte ne vidimo, nisu na našem radaru. Ovo me ne čudi posebno iz razloga što je to rezulat svih prethodnih godina u kojima ovo društvo živi, u kojima se urušavaju neke osnovne vrednosti. Mislim da ovo treba da menja država, a čini mi se da ona to ne radi, nije radila ni u prethodnom periodu a neće to raditi ni u predstojećem periodu“, objašnjava Stanetić.
Uprkos tome da nikad nije dobio nijedan orden za svoje delo, Velimir je smatrao da ga obični ljudi nisu zaboravili.
„Ja ni dan danas ne mogu da se prošetam ulicom a da me ljudi ne zagrle, poljube. Ja sam se teško razboleo posle bombardovanja, kamenički Institut me je besplatno lečio. Imao sam tu čast da budem najplemenitiji Jugosloven po izboru Večernjih novosti, i da stanem u red sa ljudima koji su mnogo uradili. Ja sam na ovo jako ponosan. To je velika stvar, znate“, objašnjavao je ovaj alas.
Velimir Teodorović preminuo je početkom januara.